Zamislimo situaciju u nekoj zemlji u kojoj društveni pokret podržava 65% jednog i 55% drugog segmenta populacije, recimo 65% demokrata i 55% republikanaca u Sjedinjenim Državama. Iako se nivoi podrške razlikuju, u oba slučaja ona prelazi 50%. Kako bismo okarakterisali takav pokret? Da li bismo rekli da ima bazu samo u jednom političkom bloku i da nije uspeo da pridobije podršku u drugom, ili bismo naglasili da uživa većinsku podršku koja prevazilazi uobičajene linije podele?
Slično pitanje možemo postaviti u vezi s klasnom podrškom studentskom pokretu. Antirežimski protesti u Srbiji dugo su označavani kao pobune srednje ili više klase, dok su niži slojevi opisivani kao sigurna baza vlasti. Međutim, iako je u prethodnoj deceniji za takvo objašnjenje bilo osnova, u poslednje vreme došlo je do promene. Iako postoji asocijacija između podrške protestima i socijalnoekonomskog statusa, velika mobilizacija građana, posebno u poslednje dve godine, dovela je do toga da režim više nema sigurnu bazu ni u višim ni u nižim slojevima.
Ilustrovaću ovu tvrdnju podacima iz tri ankete Crte (decembar 2024, februar 2025, april 2025). U sva tri istraživanja merena je podrška studentskim zahtevima i protestima, uz osnovni set demografskih, kao i socijalnoekonomskih pitanja. Iako ova poslednja pitanja nisu bila fokus istraživanja, dovoljna su da pruže jasniju sliku odnosa klase i podrške protestima. Sva tri istraživanja bila su nacionalno reprezentativna, sa uzorcima od 1030, 1065, i 2025 ispitanika. Decembarsko je sprovela agencija TMG Insights licem u lice, februarsko Crta telefonom, a aprilsko Crta licem u lice. Rezultati svakog talasa izračunati su sopstvenim ponderima kako bi odražavali populaciju u trenutku prikupljanja podataka.
U nastavku prikazujem proste proseke preko rezultata ova tri nezavisna talasa kako bi se umanjio uticaj specifičnosti svake pojedinačne ankete i istakli opšti, konzistentni obrasci. Te „proseke“ treba čitati kao trendove, a ne kao precizne procene za bilo koji pojedinačni talas. Na grafikonima su prikazani intervali poverenja u sva tri talasa radi boljeg uvida u pojedine odgovore i statistički značajne razlike, ali ih ovde ne tumačim.
Za početak, u sva tri istraživanja postoji većinska podrška studentskim protestima koja se kreće oko 60%, tačnije 61%, 64% i 59% (grafikon 1). Stabilnost ovih rezultata je iznenađujuća, posebno jer je reč o dužem, politički dinamičnom periodu i različitim načinima prikupljanja podataka. Treba dodati da je podrška studentskim zahtevima bila viša od podrške protestima, dok bi podrška potencijalnoj izbornoj listi koju bi studenti podržali verovatno bila nešto niža.
Šta znamo o socijalnoekonomskom statusu i podršci protestima? Dva pitanja iz upitnika, o materijalnom i radnom statusu, koristiće se kao približni indikatori klasne pozicije. Nisu idealni, ali mogu da posluže. Prvo, ispitanici su odgovarali o stepenu materijalne uskraćenosti domaćinstva (grafikon 2): šta mogu da priušte, od hrane i odeće do kupovine kućnih aparata, automobila ili stana. Iako je prosečna podrška protestima u sva tri istraživanja nešto viša kod onih sa boljim materijalnim statusom, ona je u proseku natpolovična čak i među ispitanicima u najlošijem materijalnom položaju.
Drugo, podršku možemo sagledati i kroz radni položaj ispitanika (grafikon 3). Očekivano, prosečna podrška protestima je ubedljivo najviša među učenicima i studentima. Istovremeno, podrška među građanima na tržištu rada veoma je visoka, bez obzira na status. Među zaposlenima razlike su iznenađujuće male: u kategorijama zaposlenosti za koje postoje podaci (rad bez ugovora, na određeno, na neodređeno, u sopstvenoj firmi, preko agencije) podrška se kreće između 72% i 79% u svim pojedinačnim istraživanjima. Nema velikih razlika ni između zaposlenih i nezaposlenih (onih koji su na tržištu rada, ali bez posla). Zapravo, jedine kategorije kod kojih manjina podržava proteste jesu one koje su trajno van tržišta rada: građani i građanke koji rade na svojim imanjima ili u domaćinstvima, kao i penzioneri.
Na osnovu ovih trendova mogu se izvući dva zaključka. Prvo, postoji većinska podrška protestima koja prevazilazi razlike u materijalnom statusu domaćinstva i statusu na tržištu rada. Drugo, iako ovi indikatori nisu dovoljno razvijeni da bismo dobili preciznu sliku o klasnom položaju, oni pokazuju da je baza podrške studentskom pokretu šira od srednjeg ili višeg sloja, kako god ih definisali.
Slična je situacija i s nekolicinom demografskih karakteristika. Gotovo da nema razlike u prosečnim nivoima podrške između muškaraca (65%) i žena (63%). Podrška je u proseku veća u gradovima (69%), ali je iznad polovine i u manjim mestima i selima (54%). Slično važi i za regione: podrška je viša u Beogradu (69%) i Vojvodini (68%), ali je natpolovična i u ostatku Srbije (59% u Zapadnoj i Centralnoj Srbiji i 58% na Jugu i Istoku).
Gde onda postoje suštinske razlike? Kada ponovo sagledamo prosečne vrednosti u sva tri istraživanja, uočljivi su generacijski (grafikon 4) i obrazovni (grafikon 5) trendovi. Ukratko, podrška protestima opada sa godinama, a sa stepenom obrazovanja raste. Važno je, međutim, primetiti da postoje samo dve kategorije stanovništva koje većinski ne podržavaju proteste. To su stariji od 65 godina i oni sa osnovnim obrazovanjem. Sve ostale kategorije, uključujući starije srednje generacije, kao i one sa završenom trogodišnjom ili četvorogodišnjom srednjom školom, većinski ih podržavaju.
Najizraženije linije podele u podršci studentskim protestima, ipak, javljaju se kada izađemo iz domena socijalnoekonomskih i demografskih karakteristika i pređemo na teren informisanja (grafikon 6) i političkih inklinacija (grafikon 7). Gotovo svi ispitanici koji se informišu isključivo preko kritički orijentisanih medija (na primer N1, Nova, Danas), kao i oni kojima su bliže stranke opozicije, podržavaju proteste. Skoro da postoji obrnuta slika kod onih koji se informišu samo preko provladinih medija (na primer Pink, Informer, RTS) i onih kojima su bliže stranke na vlasti, mada i u tim kategorijama postoji manji udeo građana koji podržavaju proteste.
Ovi nalazi upućuju na snažne asocijacije između izvora informisanja i političkih preferencija i podrške protestima. Ali možda su za sadašnji trenutak najvažnije dve međukategorije, odnosno građani između krajnjih pozicija. U proseku, oni koji dobijaju informacije iz oba medijska mehura, kao i oni koji se nisu opredelili ili nisu želeli da odgovore na pitanje o političkim inklinacijama, dominantno podržavaju proteste. To upućuje na raširenost podrške protestima u opštoj populaciji Srbije, uključujući i one koji nisu snažno medijski i politički profilisani, odnosno na relativnu izolovanost onih kategorija koje ne podržavaju proteste.
Iako ova istraživanja ne omogućavaju da se napravi celovita klasna tipologija, ona ukazuju na opšte trendove i dovoljna su da se preispita ustaljeno mišljenje o izraženoj klasnoj diferencijaciji u podršci protestima u Srbiji. Podaci pokazuju da je podrška političkim protestima veoma široka i da nadilazi razlike u materijalnom ili radnom statusu građana. Umesto toga, odsustvo podrške pre je povezano s efektima dugotrajne propagande provladinih medija u okolnostima izražene političke polarizacije.
Jasno je da su se okolnosti od aprila, kada je urađeno poslednje istraživanje na koje se pozivam, promenile. Studenti su 5. maja izneli zahtev za izborima i učestvovali na lokalnim izborima 6. juna. Posle velikog protesta 28. juna došlo je do višednevnih blokada ulica, a nakon napada na građane 12. avgusta u Vrbasu i drugim mestima došlo je do nove eskalacije. Ne znamo da li se i kako se podrška studentskim protestima promenila od tada. Moja pretpostavka je da se društvena struktura podrške nije znatno promenila. Nju zasnivam na činjenicama, koje sam izneo u ovom tekstu, da je struktura podrške bila veoma stabilna u prvih šest meseci protesta, iako je i u tom periodu bilo više prelomnih događaja.
Na osnovu ovih podataka ne možemo ni jasno odgovoriti zašto nema izraženije klasne diferencijacije, ali mogu se izneti neke pretpostavke. Prvo, čini se da se u visokim nivoima podrške antirežimskim protestima poslednjih godina ogleda pad legitimacijske moći režima. To se naročito vidi u poslednjim mesecima, kada sve veći deo građana u istraživanjima izražava sumnju da se zemlja kreće u dobrom pravcu. Pritom, niži slojevi najviše osećaju posledice inflacije u svakodnevnom životu i, ukoliko nisu potpuno zatvoreni u medijskom mehuru provladinih medija, do njih dospevaju informacije o ogoljenoj korupciji kroz koju su se pojedinci bliski vlasti bezobrazno obogatili. To stvara osećaj ozlojeđenosti koji vlast pokušava da ublaži kroz antikorupcijske i kampanje ograničavanja cena, kakve sve češće viđamo i kojih će, kako izgleda, tek biti.
Ali kampanje vlasti usmerene na niže slojeve su privremene, dok su problemi trajni. Protesti u protekle dve godine, od protesta protiv nasilja, preko protesta protiv iskopavanja litijuma, do studentskog pokreta izazvanog padom nadstrešnice, ticali su se životnih pitanja s kojima građani mogu da se identifikuju nezavisno od socijalnoekonomskog statusa. Tako nastaje kombinacija faktora koja iz godine u godinu dovodi do masovne mobilizacije protiv vlasti, na koju vlast nema adekvatan odgovor i koju ne uspeva da reši. Jer to nije pobuna elita, to je pobuna naroda.
Peščanik.net, 25.08.2025.
NADSTREŠNICA
