Teško da smo poslednja tri meseca mogli da govorimo o bilo čemu, a da se ne osvrnemo na studentski pokret. Još je rano za analizu njihovih dometa, ali možemo da se složimo da je reč o specifičnom vidu organizovanja koji je već doneo, i nastavlja da donosi, političke rezultate. Uprkos tome, u poslednje vreme postavlja se pitanje kako ovu masovnu mobilizaciju i društvenu promenu pretočiti u širu političku akciju.
U razmatranju nepovezanosti između studenata i drugih političkih aktera postavljaju se različita pitanja: zašto se studenti distanciraju od političkih aktera, kako bi politički akteri trebalo da im pristupaju, šta studenti treba da rade sledeće i kako bi mogli da izgledaju modaliteti neke buduće saradnje.
Međutim, ovaj tekst se ne bavi ni jednim od tih konkretnih pitanja. Ako su studenti zaista uneli nešto novo u politički život, zar nije važnije da se zapitamo postoje li lekcije i uvidi iz njihovog pokreta koji bi mogli biti primenjeni van studentskog konteksta u borbi za demokratiju? Odgovori na ovo pitanje nisu relevantni samo za Srbiju, već i za borbu protiv autoritarnih režima uopšte.
U nedemokratskom okruženju, akteri koji teže demokratizaciji države moraju i sami biti suštinski demokratizovani. U svim organizacijama, ma koliko težile da budu demokratske, vremenom postoji tendencija profesionalizacije ili koncentracije moći u rukama manjine. Aktivno učešće građana u odlučivanju može usporiti ili čak preokrenuti te procese. Ipak, u nedemokratskom okruženju postoji razumljiv „strah od otvaranja“ političkih organizacija prema spolja.
Nasuprot tome, principi studentskog organizovanja su inkluzivni i horizontalni. Njihov primer pokazuje da svuda gde ne postoji fizička potreba za predstavljanjem, što je prvi korak ka hijerarhizaciji, direktna demokratija može imati prednosti. Pored toga, učešće u raspravi donosi novu vrednost u kolektivnom odlučivanju, što izostaje ukoliko se građani tretiraju isključivo kao glasači. Kada zajedno raspravljaju, odlučuju i zatim sprovode donete odluke, to jača njihov osećaj pripadnosti kolektivu i posvećenosti dogovorenim odlukama. Uobičajena tvrdnja da ljudi nemaju vremena ili interesovanja za učešće u odlučivanju pokazala se netačnom. Studenti danas demonstriraju da ovakvi procesi mogu biti vrlo ne samo efektivni već i efikasni.
Drugo, u neravnopravnom političkom okruženju, snaga demokratskih aktera mora ležati u zajedničkom delovanju. U autoritarnom režimu, vlast dominira ne samo politikom već i političkom kulturom u celini. Vlast koristi javne resurse da ubedi, potkupi i primora na jedinstvo, dok istovremeno osigurava da su opozicija i kritičari razjedinjeni i međusobno suprotstavljeni. Međutim, vlast nameće obrazac dominacije i svojim protivnicima, koji ga preuzimaju, naglašavaju međusobne razlike i teže dominaciji jednih nad drugima. Na taj način, oni se predstavljaju kao najprikladniji kandidati da zamene autoritarnog vladara.
Studentski pokret, s druge strane, deluje toliko jedinstveno da se može pomisliti da je to nekakvo prirodno stanje. Međutim, on je vrlo politički i društveno heterogen, a ipak je uspeo da izgradi kolektivni identitet, postali su „mi“. Ekstremna decentralizovanost mogla bi biti slabost bilo kog pokreta, jer otežava koordinaciju. Ipak, ona istovremeno otežava i dominaciju jedne grupe nad drugom, što ublažava kompetitivnost. Studenti naglašavaju da postoje razlike među njima, ali da istovremeno grade odnose u kojima svako radi posao u kom je najbolji. Borbe za status, koje bi u drugim situacijama iznedrile lidere umesto da vode ostvarivanju političkih ciljeva, ovde su sprečene horizontalnom organizacijom koja onemogućava koncentraciju političke moći. Ovaj demokratski i decentralizovan model organizovanja možda je prilagodljiviji unutrašnjim razlikama i spoljnim izazovima od centralizovanih, hijerarhijskih struktura, što predstavlja drugu važnu lekciju.
Treća lekcija je da u neuravnoteženom medijskom okruženju, strana sa manje uticaja mora imati disciplinovaniju komunikaciju od one koja dominira. Autoritarni režim održava kontrolu nad političkim poljem prvenstveno manipulacijom informacijama, sužavajući prostor za kritičke glasove i pretvarajući lojalne medije u propagandne alate protiv političkih protivnika. Kritičari vlasti, pod stalnim pritiscima, često se ponašaju reaktivno i ne uspevaju da uspostave koherentnu komunikaciju unutar tog ograničenog prostora.
Studentski pokret, međutim, demonstrira izuzetnu komunikacionu disciplinu. U javnim istupima studenti se dosledno vraćaju na svoje zahteve i ne odstupaju od okvira zacrtane političke borbe. Pored toga, u komunikaciji ne dozvoljavaju da ista lica budu stalno prisutna, jer bi to imalo negativne posledice, od zamora do percepcije pojedinaca kao vođa. Praksa rotacije predstavnika plenuma pokazuje da više ljudi poseduje solidne komunikacione veštine nego što se obično pretpostavlja. Ovakav komunikacioni okvir omogućava kreativnost u izražavanju i dodaje autentičnost pokretu, što postaje sve potrebnije u politici. Takođe, iako deo javnosti postavlja pitanja o svrsi dugih protestnih marševa kroz Srbiju, direktan kontakt studenata sa građanima predstavlja najbolji način da se politički ciljevi podele sa onima koji inače ne bi imali priliku da ih čuju.
Studenti koji blokiraju fakultete propuštaju važna predavanja, ali umesto toga razvijaju nove oblike političkog organizovanja koji bi mogli biti još značajniji za celo društvo. Možda će se ovi njihovi principi i prakse teško primenjivati u drugim kontekstima, van specifičnog okruženja studentskih plenuma i jasno definisana četiri zahteva. Ali čini se da akteri zainteresovani za uspostavljanje demokratije u autoritarnom okruženju ne mogu da dopuste da propuste ove lekcije.
Peščanik.net, 01.03.2025.
NADSTREŠNICA