Predmetna institucija sprema se da napiše udžbenik pod nazivom „Kako sam pobedio obojenu revoluciju u Srbiji“ i najavljuje da će to biti svetski bestseler. Obećava da će, umesto „nereda i nemira koji bi trebalo u potpunosti da uruše Srbiju“, narod odlučivati na izborima. I premijer Vučević takođe poručuje: „Neće biti obojene revolucije, vlast će se menjati na izborima.“
U Srbiji, međutim, ne postoje ni naznake obojene revolucije. To ne sprečava mnoge da ih izmišljaju, protiv njih se bore, i u toj borbi, barem na retoričkom nivou, odnose globalne pobede. Već dugo vremena, predstavnici vlasti svaki masovniji protest poistovećuju sa obojenom revolucijom, iako za to nema osnova. Čim se na ulici okupi neka veća masa građana, traži se bilo kakva veza demonstranata sa spoljnim svetom i zatim se konstruiše slika o pretnji spolja instruisanim nasilnim prevratom.
Iako ova pretnja nije stvarna, korisno je podsetiti se onoga što vlast namerno izostavlja kada se referiše na obojene revolucije. Za početak, to što se danas u teoriji naziva „obojenim“ revolucijama nisu bile revolucije u starom značenju te reči. Iako se radilo o političkim promenama u kojima su masovne građanske mobilizacije igrale ključnu ulogu, što je podsećalo na velike političke revolucije iz prošlosti, tu se većina sličnosti završavala.
Druga odlika obojenih revolucija na koju vlast opravdano ukazuje je da su se kroz njih prelamali interesi velikih sila. Ali u načinu na koji ih predstavnici vlasti opisuju aktivno se zanemaruje demokratski karakter obojenih revolucija. Izbegava se činjenica da su obojene revolucije pre svega bile odbrane izborne volje građana, i to po pravilu nenasilne, i da su u njima glavnu reč imale domaće institucije. O njihovom demokratskom kvalitetu dodatno svedoči to što su vlasti koje su iz njih proistekle ubrzo smenjivane na narednim izborima.
Da bismo razumeli zašto vlast tako uporno koristi ovu sintagmu i šta se time postiže, vredi vratiti se u prošlost i podsetiti se šta su zapravo bile obojene revolucije. Jer, između obojenih revolucija, protesta koji se danas dešavaju u Srbiji, i onoga što vlast tvrdi da se dešava, postoje ogromne razlike.
Obojene revolucije su bile istorijski i geografski jasno omeđen fenomen. Prethodio im je talas demokratizacije u socijalističkim zemljama posle 1989. godine, dok ih je pratio novi talas masovnih mobilizacija poznat kao arapsko proleće, koje je započelo 2010. godine. Kako ističe Valeri Bans, u revolucijama 1989. godine i onima posle 2010. ključni prostor za izazivanje autoritarnih vlasti bila je ulica. Nasuprot tome, glavna arena obojenih revolucija bila je izborna utakmica.
Sve obojene revolucije, uspešne i neuspešne, događale su se u post-socijalističkim izbornim autokratijama. Vrlo brzo nakon inicijalne demokratizacije posle Hladnog rata, mnogi novi režimi počeli su da primenjuju represivne metode vladanja i organizuju nepoštene izbore. Iako se često kao prve obojene revolucije navode masovni protesti u Slovačkoj i Bugarskoj, masovna mobilizacija u odbrani izborne volje u Srbiji 2000. godine uglavnom se uzima kao prvi „potpun“ slučaj. Posle 2000. su, u narednih desetak godina, usledili slični događaji u zemljama bivšeg SSSR-a.
Šta su glavne karakteristike obojenih revolucija u Srbiji 2000, Gruziji 2003, Ukrajini 2004, Kirgistanu 2005. ili Moldaviji 2009. godine? Prvo, u svim ovim slučajevima radilo se o velikim političkim sporovima oko prihvatanja rezultata izbora. Drugo, svi su se odnosili na ozbiljno manipulisane izbore, na kojima su vladajuće partije pokušavale da ostanu na vlasti i spreče demokratsku smenu. Treće, krajnju odluku o ishodu izbora uvek su donosile nadležne domaće institucije.
Prisetimo se slučaja koji nam je najbolje poznat. Savezni izbori održani 24. septembra 2000. godine ocenjeni su kao fundamentalno nepošteni. Prema tadašnjoj oceni OEBS-a, izbori nisu ispunili „minimum neophodnih standarda na osnovu kojih bi mogli biti proglašeni transparentnim, odgovornim, tajnim, poštenim i slobodnim“. Uprkos takvim uslovima, opozicija je ostvarila prednost, a Slobodan Milošević je 6. oktobra priznao poraz. Po njegovim rečima, odluku je doneo „organ koji po Ustavu na to ima pravo“, odnosno Savezni ustavni sud.
Obrazac sudskog rešavanja izbornih sporova nakon manipulisanih izbora ponavljao se u svim drugim obojenim revolucijama. Na primer, gruzijski Vrhovni sud je poništio rezultate parlamentarnih izbora održanih 2. novembra 2003. godine. Vrhovni sud Ukrajine poništio je rezultate glasanja od 21. novembra 2004. godine. U Kirgistanu je 2005. godine Vrhovni sud ukinuo odluku izborne komisije kojom su dodeljeni mandati novom sazivu parlamenta. I u Belorusiji 2006. godine, gde obojena revolucija nije uspela, Ustavni sud je bio organ koji je odbio žalbe opozicije.
Međutim, vlast se nije osvajala samo na izborima, ona se posle obojenih revolucija na isti način i gubila. Dobar pokazatelj demokratičnosti novih režima jeste brzina smenjivanja stranaka na vlasti. U Srbiji su svi izbori tokom naredne decenije donosili promene vladajućih koalicija. Stranka starog režima, SPS, vratila se u vlast 2008. godine kao koalicioni partner, dok je SNS preuzela vlast 2012. godine.
Iste, 2012. godine, u Gruziji je stranka Mihaila Sakašvilija izgubila izbore, a na vlast je došao Gruzijski san. U Ukrajini je već 2006. godine, samo dve godine nakon obojene revolucije, Partija regiona pobedila „narandžastu koaliciju“ na parlamentarnim izborima. U Kirgistanu je vlast smenjena nakon pet godina, dok je u Moldaviji Igor Dodon pobedio na predsedničkim izborima već 2016. godine. Ma koliko se u sadašnjem trenutku tvrdi suprotno, obojene revolucije su i u ovom pogledu predstavljale demokratski korak napred u odnosu na stare režime.
Iako se vlast smenjivala na izborima, obojene revolucije nisu bile obični izborni sporovi, inače ne bismo o njima govorili kao o posebnom fenomenu. U ovim slučajevima dolazilo je do masovne mobilizacije građana, koji su vršili pritisak na domaće institucije, a često su, iako ne uvek, uživali i značajnu spoljnu podršku.
Masovnost mirnih demonstracija i širok repertoar instrumenata građanske neposlušnosti predstavljali su ključnu specifičnost ovih revolucija, koje su morale biti označene pridevom „obojene“. To ih je razlikovalo od dotadašnjih pretežno nasilnih revolucija, ali i od većine kasnijih pobuna u autokratijama za vreme arapskog proleća. Posvećenost nenasilnim metodama činila je ove demokratske pokrete prihvatljivijim široj bazi građana i time povećavala broj učesnika protesta, što je bio slučaj i u Srbiji 2000. godine. Uspešnost ovih metoda u jednom slučaju vodila je ka njihovom oponašanju u drugim, naravno, uz prilagođavanje različitim političkim i društvenim kontekstima.
Druga specifičnost bila je uloga zapadnih, pre svega američkih, agencija i organizacija, koje su finansijski pomagale, obučavale i savetovale političke aktere, nevladine organizacije i medije. Ovaj aspekt posebno je dobro poznat u slučaju Srbije, gde se kroz odnos vlasti i opozicije prelamala i spoljnopolitička orijentacija države, a u većoj ili manjoj meri bio je prisutan i u drugim pokušajima obojenih revolucija. Ipak, ne u svim. Na primer, pokušaji obojene revolucije u Azerbejdžanu nisu dobijali ovakvu podršku, uglavnom zbog ekonomskih odnosa sa zapadnim zemljama.
Masovna mobilizacija građana, i na biralištima i u odbrani izborne volje, bila je neophodan uslov obojenih revolucija, ali ostaje pitanje da li je bila i dovoljan. Teško je dati jednoznačan odgovor na pitanje da li bi se obojene revolucije dogodile bez spoljne pomoći. Spoljni uticaj se obično prenaglašava, i to sa raznih strana, dok se oduzima moć delovanja samih građana. Zaboravlja se da su u obojenim revolucijama glasovi birača i odlučnost u odbrani izborne volje uvek morali da odnesu prevagu.
U poređenju sa javnim resursima koje su zloupotrebljavale vladajuće stranke, obim spoljne materijalne pomoći partijama, civilnom društvu i medijima bio je gotovo zanemarljiv. Materijalna podrška iz inostranstva nije mogla da fundamentalno uravnoteži izborni utakmicu u zemlji, koja je uvek favorizovala partije na vlasti. Ipak, spoljni uticaj jeste bio značajan u pogledu političke podrške i savetovanja, jer je omogućavao koordinaciju i zajedničko delovanje različitih političkih i društvenih aktera u inače represivnom i zatvorenom okruženju.
Najvažnije od svega, obojene revolucije treba posmatrati u širem globalnom kontekstu. U poslednjih deceniju i po došlo je do promena u politikama spoljnih aktera i njihovih prioriteta u ovom delu sveta. Evropska unija, naročito posle perioda proširenja koji je trajao od 2004. do 2013, postala je politički prisutnija u regionu od Sjedinjenih Država. Ali posle Svetske ekonomske krize, EU se više okrenula unutrašnjim problemima, kao i dešavanjima i pitanjima u okruženju koja su direktno uticala na nju, kao što su ratovi, migracije i energenti, dok je promocija demokratije prestala da bude prioritet. Nova igra postala je održavanje stabilnosti hibridnih režima kako bi se smanjio broj problema s kojima se EU istovremeno suočavala.
I nove autokrate su se prilagodile ovim promenjenim uslovima. Postali su veštiji u osvajanju nepoštenih izbora, a izborne manipulacije postale su sofisticiranije od pukog „punjenja kutija“. Momenat obojenih revolucija, kakve su se dešavale u prvoj deceniji ovog veka, nepovratno je prošao.
Ali, vratimo se sadašnjem političkom trenutku u Srbiji. Bez obzira na to šta se pod obojenim revolucijama podrazumevalo, predstavnici vlasti ih prikazuju kao suprotnost demokratskoj smeni vlasti na izborima. Vlast koristi koncept obojene revolucije na specifičan način, kao pretnju spolja sponzorisanim nasilnim prevratom. Dok se naglašava prevratnički i međunarodni aspekt obojenih revolucija, istovremeno se zanemaruje njihov demokratski i institucionalni karakter. Jer, ne samo da su obojene revolucije bile građanska odbrana izbornih uspeha, o kojima su odlučivale nadležne institucije, već je narod u novim režimima veoma brzo imao priliku da na izborima kazni nove „demokratske“ vlasti. Takve mogućnosti se mnogo teže dobijaju u autokratijama.
Dalje, u Srbiji ne postoje relevantni akteri koji traže vlast mimo izbora. Naprotiv, godinama traju politički procesi kroz koje se pokušava popravljanje izbornih uslova. I spoljni faktori koji su oblikovali obojene revolucije sada deluju kao relikt prošlosti. Vlast uživa otvorenu podršku svih međunarodnih aktera koji imaju uticaj u ovom regionu, od SAD, preko EU, do Rusije i Kine. Studenti, sa druge strane, uporno ponavljaju da ih ne interesuje smena vlasti i aktivno se ograđuju i od domaćih, a kamoli stranih političkih aktera.
Zašto vlast onda uporno koristi baš ovaj narativ, iako on nema dodirnih tačaka sa stvarnošću? U svakom političkom sukobu, pa i u ovom, uvek postoji i borba oko interpretacije samog sukoba, kroz koji sukobljene strane nastoje da legitimišu sopstvenu poziciju i delegitimišu protivničku. Donald Horovic nazvao je to „meta-sukobima“. U našem slučaju vlast u kontinuitetu označava političke protivnike kao spolja plaćene antidržavne elemente.
Međutim, i propagandne sintagme vremenom se moraju osvežavati. Umesto da koristi iste izraze kao u vreme Miloševića, poput „domaći izdajnici“ i „strani plaćenici“, Vučić koristi noviji termin „obojena revolucija“ kako bi svojim pristalicama poručio da su se iste sile koje su srušile Miloševića sada urotile protiv njega, ali ovog puta bezuspešno.
Ovaj narativ omogućava vlastima da iznova uveravaju birače u teorije zavere o pokušajima destabilizacije koje organizuje Zapad i koje se navodno uspešno odbijaju uz podršku Rusije. Tako, kada Vučić proglašava svoju pobedu nad obojenom revolucijom, to se može povezati sa globalnom suspenzijom aktivnosti USAID-a i američkih političkih fondacija. Iz perspektive vlasti, ova odluka tumači se kao prekid spoljne podrške obojenim revolucijama, iako u njoj Vučić nije imao bilo kakvu ulogu.
Fenomen obojenih revolucija iz prve decenije 21. veka pripada prošlosti. Ali njegova politička upotreba u Srbiji i dalje traje. Iako ova sintagma ne odražava stvarnost, ona ima značajnu propagandnu vrednost i predstavlja moćno sredstvo manipulacije javnim mnjenjem. Uz to je i veoma uspešna. Prema nedavnom istraživanju Crte, nešto više od trećine građana veruje da su studentski protesti pokušaj obojene revolucije, kakvu je predstavlja vlast. Možda to deluje kao manjina, ali kada se procenti iz istraživanja prevedu u broj birača, dolazi se do blizu dva miliona, otprilike onoliko koliko obično i glasa za vladajuću stranku.
Za srpsko društvo je važno da se ovakva propaganda zaustavi. Uporne optužbe da pola naroda radi protiv sopstvene države u korist stranih interesa razaraju temelje naše političke zajednice. Zato su poruke studenata posebno lekovite i one bi morale da dopru do onih koji su najviše izloženi ovoj propagandi. Studenti promišljeno i direktno odbacuju sve takve tvrdnje, iznova ističući suštinu svojih zahteva. A zahteva je četiri i nisu ni revolucionarni ni obojeni.
Peščanik.net, 22.02.2025.
NADSTREŠNICA