Crveno noćno nebo, vojska na ulici, ispaljeni meci, krv na asfaltu. Kako posložiti ove slike? Vlast i prorežimski tabloidi nisu čekali da optuže „blokadere“ da su dobili direktivu da izazovu građanski rat. Predsednik Vučić nas iz Ćacilenda uverava da građanskog rata neće biti.
I, hoće li ga biti? Kratak odgovor glasi: neće, ali ne zbog Vučića. Duži odgovor zavisi od toga šta podrazumevamo pod pojmom „građanski rat“. Na ulicama gradova Srbije ovih noći događaju se neredi. Iako su neredi oblik političkog nasilja, ne postoje osnovne pretpostavke za izbijanje građanskog rata, pa ni Vučić nema od čega da nas „štiti“.
Pođimo redom. Sukobi su deo naše svakodnevice. Svaki put kada dođe do „sudara volja“ govorimo o sukobima. Međutim, nisu svi sukobi nasilni. Nasilje dolazi u različitim formama, manje ili više vidljivim. Ovde neću govoriti o verbalnom, strukturnom, kulturnom ili simboličkom nasilju. Fokusiraćemo se samo na direktno, fizičko nasilje, nanošenje telesnih povreda fizičkom silom.
Da bi se političko nasilje razlikovalo od drugih oblika fizičkog nasilja, poput kriminalnog ili interpersonalnog, neophodno je pretpostaviti postojanje političkih motiva. Političko nasilje nije spontano i besciljno, ono je usmereno protiv pojedinaca, grupa ili država radi ostvarivanja određenih političkih ciljeva. Tuča učesnika u saobraćaju, sukob dve grupe navijača ili napad na policajca tokom krađe ne spadaju u političko nasilje, jer im nedostaje politički motiv.
Šta onda spada u političko nasilje? Tipovi su veoma raznovrsni i obuhvataju, između ostalog: politička ubistva, terorizam, pučeve, nerede, pogrome, revolucije, državnu represiju, etničko čišćenje i genocid, građanske i međunarodne ratove. Oko definicija ovih fenomena postoji mnogo neslaganja, granice su često nejasne, a u stvarnosti se njihove manifestacije prepliću. Za sada ćemo se ograničiti samo na dva tipa: građanski rat i nerede.
Građanski ratovi su oružani sukobi unutar granica suverenog entiteta, u kojima su zaraćene strane pre izbijanja neprijateljstava bile pod jurisdikcijom iste vlasti (Kalyvas, 2006). Ova definicija nastoji da razgraniči građanske od međunarodnih ratova, pa se možda precizniji termin „unutrašnji ratovi“ (Eckstein, 1965), nažalost, nije odomaćio. Za naše potrebe važno je naglasiti oružanu prirodu ovih sukoba i činjenicu da se u njima osporava suverenitet, makar delimično i privremeno.
Neredi su, u novije vreme, najčešće urbani fenomen. To je relativno spontana i slabije organizovana kolektivna akcija, motivisana političkim razlozima, u kojoj, kao i na protestima, učestvuje veći broj ljudi. Za razliku od mirnih masovnih protesta, neredi uključuju narušavanje javnog reda i mira, fizičke napade na civile ili snage bezbednosti, kao i oštećenje imovine. Ipak, ne sme se zaboraviti da su civili najčešći izvor štete po imovinu, dok najveći deo nasilja nad ljudima u neredima sprovodi policija (Tilly & Tarrow, 2015). Upravo je državna represija često razlog zbog kog mirni politički protesti prerastaju u nerede.
Razlike između građanskih ratova i nereda su velike i značajne, iako oba predstavljaju oblike kolektivnog političkog nasilja. Osnovna razlika jeste da su građanski ratovi sukobi naoružanih formacija, dok su neredi pobune civila. Protesti koji prerastu u nerede mogu ciljati simbole političkog režima, ali ne teže nasilnom preuzimanju kontrole nad suverenim entitetom. Neredi su suzavac, stampedo i modrice od pendreka; građanski ratovi su kalašnjikovi, odmetanje u šumu i rane od metaka.
Građanski ratovi su retki, dok su neredi česti. Prema ovim definicijama, poslednji građanski rat u Srbiji bio je oružani sukob u kome je učestvovala Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca, okončan 2001. godine. Poslednji značajniji urbani neredi sa razmerama uporedivim sa sadašnjim bili su mnogo skorije, jula 2020. godine, kada su demonstranti upali u Skupštinu. Uz to, neredi su gotovo endemski i u nekim demokratijama. Tokom protesta Žutih prsluka 2018. godine bilo je desetine poginulih i hiljade ranjenih i uhapšenih, ali to ne znači da je u Francuskoj izbio građanski rat.
Zašto je ovo razlikovanje važno? Ne radi se samo o konceptualnoj preciznosti, već i o političkim posledicama načina na koji objašnjavamo sukobe. Paralelno sa svakim sukobom odvija se i „meta-sukob“, sukob o prirodi samog sukoba (Horowitz, 1991). Suprotstavljene strane bore se ne samo da politički (ili vojno) poraze protivnika, već i da svoju borbu prikažu kao legitimnu, a protivničku kao nelegitimnu. Zato se često kaže da je „borac za slobodu“ za jednu stranu „terorista“ za drugu.
Isto važi i za ovaj pokušaj da se neredi predstave kao izazivanje građanskog rata. Prvo, studentski pokret se već devet meseci služi mirnim metodama političke borbe. Nekoliko večeri u kojima je došlo do nasilja ne može, niti treba, da ospori tu činjenicu. Drugo, ciljevi studentskog pokreta su demokratski, traži se raspisivanje izbora, a ne nasilna promena ustavnog poretka.
Građanski nemiri ne znače građanski rat. Politička kriza u Srbiji jeste duboka, ali teško je videti, čak i u dalekoj perspektivi, oružane formacije koje bi ušle u rat protiv države. Ovakve insinuacije samo odvlače pažnju od suštine: na ulicama su građani koji izražavaju svoje nezadovoljstvo i traže demokratsko rešenje političke krize, dok su izloženi represiji državnih organa i nasilju paradržavnih grupa.
Kada Vučić poručuje da građanskog rata neće biti, to ne bi bio rezultat njegove državničke sposobnosti, jer građanski rat niko ne želi. Ali takve izjave ipak imaju ulogu u održavanju režima: ovakvim tumačenjem scena iz gradova zastrašuju se oni građani koji mu još uvek veruju, i šalje se poruka kako bezbednost zemlje (i regiona) zavisi isključivo od njega. „Građanski rat“ je još jedna dimna zavesa vlasti koju treba razvejati.
Peščanik.net, 16.08.2025.
NADSTREŠNICA
