Ima li, radi slikovitosti u čitankama, neka rečenica kojom nas je vladar razjario toliko da smo morali da ga oteramo?
Nikad nisam voleo istoriju, u ono što sam morao da učim i verovao sam i nisam: držao sam da istoričari iz preobilja prošlog bezmalo proizvoljno biraju događaje i protagoniste, o pristrasnosti njihovoj da i ne govorim, pitao sam se, dok sam službovao u „Vremenu“, da li deca nacionalista odlaze da studiraju povest, ili je gradivo koje će sa odlikom savladati već takvo da diplomci izlaze očarani svojim nacionom: ako ga ne vide baš kao višu rasu, vide ga i ljube kao skupinu kojoj nema ravne; uprkos mom nemarenju za istoriju – uzajamno je to, neće ni istorija imati razumevanja ni mesta za mene – već danima, dok kosim travu, ili dok se vozim kolima poznatim putem kroz ravnicu, zamišljam lekciju, neka bude za treći osnovne, o padu Vučićevog carstva.
Razloga da Vučića oteramo sa imperatorskog položaja ima napretek (preuzeo je vascelu vlast u svoje ruke, samostalno raspolaže budžetom, rasipa novac stanovništva preplaćujući pristalice, nudi šakom i kapom naše rude i naše radnike stranoj buržoaziji, kojoj još i plaća da bi nas ova jače, bolje i brže eksploatisala, da bi opustošila naša nalazišta te da bi nam zagadila i zemljište, i podzemne vode, i useve, i vazduh; preuzevši moć nad pravosuđem svakodnevno se ruga Ustavu), ali šta bi bila kap koja je prepunila čašu gorkih suza sviju potlačenih? Od svega što smo učili o Mariji Antoaneti svi su upamtili samo da je, čuvši da sirotinja nema hleba, rekla „neka jedu kolače“, i da ju je ta nesmotrenost, više nego razne mere, koraci i izjave odranije, koštala glave.
Kao protivnik smrtne kazne protivim se i pogubljenjima obavljenim pre mog rođenja, protivim se streljanju Čaušeskua (koje me jeste iznenadilo, ali sam ga ipak video na televiziji, pa se ne razlikujem, k stydu moemu, puno od trista hiljada pariskih tikvana koji su se tiskali da vide kako će odleteti kraljičina glava), protivim se i svakom budućem nasilju, pa kad govorim o padu Vučićevom govorim o njegovom dragovoljnom i učtivom silasku sa čardaka na Andrićevom vencu, ne zamišljam ni čvorugu, ni modricu, ni posekotinu poput onih proisteklih iz seče krastavaca, da, da je Zavod za udžbenike sklopio sa mnom ugovor o delu, odrednica „Vučićev uspon, tabula trajanja i pad“ – kako bih to maloletnicima dočarao?
&
„Rani Aleksandar Vučić bio je srećan da navija za velikane: je li slutio da će za tričavih dvadeset ili trideset godina lično on imati navijača više nego večiti rivali zajedno? U početku svog svevlašća predsednik Vučić bio je jako dobar, spasavao je nejač iz smetova u Panonskoj niziji, štitio nišče duhom i nakon dvogodišnje pokore vraćao ih u svečani opticaj, poklanjao je traktore, nagovarao stanovništvo da radi prekovremeno i da ne odlazi na more u dušmanske zemlje, ali je mic po mic počela da mu se menja narav, a samim tim i vladanje tj. vladavina. Ljubimac i predvodnik Srpskog Sveta, omiljen u porodici evropskih naroda, najdraži gost Bele kuće, Kremlja i cele Kine, počinjao je sve više da vara i shodno tome sve češće i sve bezobraznije da laže. U početku je lagao tamo gde nije mogao baš svak da ga raskrinka, da bi prešao na poricanje onoga što su videle stotine i hiljade ljudi; rekao je da petnaestog marta nije bilo upotrebljeno ništa protiv nepomičnih i tihih demonstranata, njegova lažovska braća koja su tobože položila Hipokratovu zakletvu lagala su baš kao i njihov gospodar: niko nije potražio nikakvu pomoć ni u jednoj jedinoj zdravstvenoj ustanovi. Predsednik je ustvrdio da su se njegovi protivnici kretali cik-cak, i da smo u Srpskih vladara imali baletsku koreografiju – za Ginisa – sa namerom da se na državu blagostanja i pravde baci teška kleveta.
Tadašnji stanovnici Srbije bili su u velikoj meri odviknuti od istine i oprošteni od istine, barem kad se radilo o onome što im je u kuće stizalo dobrotom režimovih televizija, pa je i tu bedastoću dobri srpski narod uz malo škrgutanja zubima i uz poneku psovku podneo, ali je onda vladar o svojoj političkoj protivnici, ubodenoj nožem, a shodno njegovim javnim i govorancijama o povređenoj kao o oličenju zla, rekao nešto što je bilo i ispod njegovog, sve nižeg i nižeg – nivoa razmišljanja i retorike: taj nožić kupljen je tog dana, posekotina je kao kad seckate krastavac…
„E, posle ovoga je stvarno gotov“, pomislile su dve trećine biračkog tela: „Tepa hladnom oružju, nipodaštava ranu koja je iziskivala ušivanje, a kojoj je lično kumovao, sad će izbiti prava, završna buna, svi će pokretni stanovnici sad izići iz svojih domova, ogorčeni i zaprepašćeni bezdušnošću kojom se nas naš vlasnik diči…“ Ali je stanovništvo i to prećutalo, možda pomislivši da se govornik ujeo za jezik i pokajao, možda će napraviti pauzu, možda nam predstoji nekoliko dana bez novih uvreda, kad, ismevajući svedočenja o oružju upotrebljenom petnaestog marta, predsednik je upitao: „Zašto niste zapušili uši?“ Mariji Antoaneti je zlosrećna dosetka o kolačima možda i prišivena, predsednik je, pak, ove reči, kobne po njegovu vladavinu, izgovorio pred kamerama, izazvavši gnev i uvređenost u svim toponimima koje drži u glavi, agencije za istraživanje javnog mnjenja javile su mu da je koeficijent njegove sveomiljenosti sa trinaest pao na jedan koma sedam indeksnih poena, šta god to značilo, a značilo je krah; omraženost predsednikova je sa sedamdeset i nešto procenata, odletela na preko devedeset, pa je u vanrednom obraćanju na „Informeru“ rekao: „Narode moj, složićeš se da sam u svemu dostigao zenit, pri tome ne mislim samo na ono što je dobro i nedostižno, ne mislim samo autoputeve koje sam vam sagradio sa ovih deset prstiju, na respiratore koje sam vam lično nabavio, na vanredno stanje gde sam sačuvao više od osamsto hiljada duša, nego mislim i na loše stvari koje su baš usled moje nesebične posvećenosti Srbiji počele da mi se dešavaju: već neko vreme vas ne volim, ali sada to ne mogu da sakrijem, otud ove reči koje vređaju svačiji um i svačiju dušu, ‘zašto niste zapušili uši?’, to mi se učinilo izuzetno duhovitim, jedva sam se suzdržao da se sam ne nasmejem, ali znam da dobar šeret ostaje ozbiljan dok se zbog njegove šale smeju svi oko njega, nisam mislio da ću sa pijedestala sići zbog ogrešenja o dobar ukus, zaista, sve ovo sa zvučnim topom poremetilo me je možda i više nego ove koji tobože imaju posledice, kud se i izlanuh da će država petnaestog marta svirati kraj, ispada da sam protiv njihovih predosadnih pištaljki pripremio zvučno oružje dostojno moje veličine i moje moći, sad će oni kojima smeta uspešna Srbija skovati nov izraz, kao što je „Nacht der langen Messer“, tako će u istoriju ući „Veče zvučnog topa“… Njegovu tobožnju upotrebu maestralno sam porekao, a onda mi je izletelo ovo o zapušavanju ušiju, nije to naravno najgore što sam za ovih trideset godina učinio, ali ponekad slučajne banalnosti pomažu sudbini da se ostvari, Al Kapone je pao zbog poreza, mene ubi prejaka reč, dakle, podnosim ostavku na mesto…“
U tom trenutku se čuje Vučićević: „Prekidamo predsednikovo izlaganje da bismo se uživo uključili na koncert koji Topalko drži dole u Jadru, a vama, dragi gledaoci, poručujem: blago zemlji koja ima predsednika kadrog da se našali na svoj račun. Uživajte u muzici i u blagostanju koje smo samo sanjali dok su na vlasti bili žuti lopovi, hajde da ne kvarim veselje, dajte da vas poljubim, predsedniče, dok ste još u studiju, mada kamere prikazuju Topalka, ali čućete svi razgovetno tri zvučna poljupca u ove jedre, prave srpske obraze, živela Srbija!“
P.S. Dok ovo pišem, drsko i bezdušno pitanje „zašto niste zapušili uši“ potisnuto je, ustuknulo je pred novim izlivom neobuzdanog samoljublja i bezobalne samovolje našeg vlasnika: sam sam ušao na intenzivnu negu, eto, time ispunjavam šesti zahtev studenata koji neće da uče, ušao sam i šta mi možete – Nije na vama da ispunite taj zahtev. Naprotiv. I pompeznim, razmetljivim činom pomilovanja pribegli ste upravo onome protiv čega se studenti bore. Hoće pravdu, ali od suda, a ne od nenadležnog pojedinca, sada traže odgovornost onih koji su dozvolili da medicinski protokol i etika budu gaženi u slavu vaše propagande. Nadam se da će bujica vaših nepromišljenosti pridoneti da i oni koji vas donedavno ljubljahu odvrate od vas glavu, i od vas i od bilo koje izborne liste gde će biti vaše ime.
Peščanik.net, 11.04.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NADSTREŠNICA
