Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Velika američka srednja klasa je postala klasa anksioznih – i revoltiranih. Pre nego što objasnim kako se taj revolt manifestuje, ispitajmo uzroke anksioznosti. Pođimo od činjenice da se srednja klasa smanjuje, kao što pokazuje novi izveštaj istraživačkog centra Pew. Izgledi za pad u siromaštvo su zastrašujuće veliki, naročito za većinu bez fakultetskih diploma.

Dve trećine Amerikanaca živi od jednog do drugog čeka. Većina svakog trenutka može da izgubi posao. Mnogi su postali deo sve brojnije armije radne snage „na čekanju“ – poslodavci ih angažuju po potrebi i plaćaju kada i koliko mogu. S druge strane, ako preskoče ratu kredita ili ostanu bez novca za namirnice i račune, izgubiće tlo pod nogama.

Stres ima svoju cenu. Prvi put u istoriji skraćuje se životni vek belih pripadnika srednje klase. Prema rezultatima istraživanja (pdf) nobelovca Angusa Deatona i njegove saradnice Anne Case, sredovečni beli muškarci i žene u SAD umiru sve ranije. Truju se drogama i alkoholom ili odlučuju da izvrše samoubistvo.

Za Amerikance je mnogo verovatnije da će sami sebi oduzeti život nego da će nastradati u napadu džihadista, a nedavna tragedija u San Bernadinu samo produbljuje sveprisutni osećaj ranjivosti i nesigurnosti. Anksiozna klasa oseća da je prepuštena na milost i nemilost silama koje ne može da kontroliše. Bez ikakvog razloga se događaju užasne stvari, a oni više ne mogu da se oslone na državu i od nje potraže zaštitu.

Cepaju se sigurnosne društvene mreže. Većina onih koji ostanu bez posla ne kvalifikuje se za pomoć za nezaposlene. Država i ne pokušava da spreči preseljenje njihovih radnih mesta u Aziju i zapošljavanje ilegalnih imigranata. Nije u stanju ni da ih zaštiti od zlih ljudi sa puškama i bombama. Zato se anksiozna klasa naoružava i kupuje više oružja nego ikada.

Oni veruju da je vlast više nezainteresovana nego nesposobna i da radi pre svega u interesu moćnih i bogatih – za kapitaliste s dobrim vezama koji finansiraju političke kandidate i zauzvrat traže usluge. Kada sam ove jeseni putovao kroz države s republikanskom većinom, svuda sam iznova slušao ljutite tirade o administraciji koju kontroliše Volstrit, o bankarima koji su upropastili ekonomiju i dobili novac da pokriju gubitke, o korporacijama koje su dobile jeftinu radnu snagu, o milijarderima koji se provlače kroz rupe u poreskim zakonima.

Prošle godine su dvojica uglednih politikologa, Martin Gilens i Benjamin Page, pažljivo ispitali 1.799 odluka usvojenih u Kongresu u poslednjih 20 godina i interese koji su iza tih odluka stajali (pdf). Došli su do sledećeg zaključka: „Izgleda da mišljenja i stavovi prosečnog Amerikanca imaju zanemarljivo mali, statistički beznačajan uticaj na formiranje državnih politika“. Bilo je samo pitanje vremena kada će revolt anksiozne klase proključati.

Sada su spremni da podrže jakog lidera koji će ih zaštititi od haosa, sprečiti izvoz radnih mesta, zauzdati Volstrit, pokazati zube Kini, rešiti se ilegalnih imigranata i sprečiti ulazak terorista u SAD. Potreban im je jak lider koji će od Amerike ponovo napraviti veliku zemlju – u prevodu: učiniti da se prosečan radni čovek u Americi ponovo oseća sigurnim.

To je naravno iluzija, mađioničarski trik. Nijedan čovek to ne može sam da uradi. Svet je previše složeno mesto. Nije moguće podići zid na celoj granici sa Meksikom. Nije moguće izbaciti iz Amerike sve muslimane. Nije moguće sprečiti korporacije da sele pogone van zemlje. To ne treba ni pokušavati. Osim toga, još uvek ne živimo u diktaturi već u demokratiji, koliko god ona nesavršena bila.

Ali ljudi su spremni da poveruju da je njihov kandidat dovoljno sposoban i čvrst da sve to sam izvede. Bogat je, naziva stvari pravim imenom, svako političko pitanje za njega je test snage. I sam govori o sebi kao jakom, a o protivnicima kao slabima. Nema veze što je neotesan i neuljudan; možda je baš to potrebno da bi se zaštitili obični ljudi u današnjem svetu punom neizvesnosti.

Već godinama slušam sve bližu tutnjavu anksiozne klase. Osećam kako njeno nezadovoljstvo raste u sindikalnim salama i barovima, u rudnicima i kozmetičkim salonima, u tržnim centrima i zabitima ruralne Amerike. Čujem njihove prigovore i cinizam, teorije zavere i bes. To su većinom pristojni ljudi, a ne rasisti ili licemeri. Naporno rade i imaju razvijen osećaj za pravdu. Ali njihov svet propada i ruši se. Uplašeni su i svega im je dosta.

A onda se pojavio veći siledžija od svih koji su ih godinama zlostavljali, ekonomski, politički i fizički. Privlačnost je razumljiva, mada krivo usmerena. Ako ne Donald Trump, biće neko drugi. Ako ne u ovom izbornom ciklusu, onda u sledećem. Doba revolta anksiozne klase tek dolazi.

Autor je nedavno objavio knjigu “Spasavanje kapitalizma”. Preveli smo prikaz te knjige Paula Krugmana.

Social Europe, 16.12.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 19.12.2015.

Srodni linkovi:

Slavoj Žižek – Donald Tramp ili nepodnošljiva lakoća vulgarnosti

Paul Krugman – Prevaranti

The Guardian – Game over za Sandersa

Thomas Piketty – Uspon Sandersa

Charles Simic – Šta se dogodilo u Nju Hempširu

Vladimir Gligorov – Hilari i protivnici

Michael Moore – Podrška Sandersu

The Guardian: Posle Ajove – Berni Sanders može pobijediti

Charles Simic – Berni, Hilari i budućnost Amerike

George Packer – Populisti