Kada je onog ranog novembarskog popodneva u snu umro patrijarh Pavle, tužnu vest je javnosti objavio prvi čovek Sinoda SPC – sada čuvar upražnjenog trona – mitropolit Amfilohije. To je bilo uistinu dosta neobično, jer mitropolit se zaplakao u mikrofon. Jecao je, i za to treba imati razumevanja – ljudski i hrišćanski je žaliti i tugovati za nekim. “Plaču i ridaju” stoji u tekstu iskreno dirljive zaupokojene liturgije. Dokoni zajedljivci, kojima smo se opirali, govorili su i pitali da li je ta tuga iskrena. I odjednom, u poslanici za Božić 2010. koju je čitao mitropolit Amfilohije, stoji sintagma, koja, zbunjuje. Pomenuo je mitropolit nekakvu “radosnu tugu” koja je obuzela i njega i narod srpski i SPC.

Oni koji vole igru reči, sa svim konotacijama, sada se pitaju da li je to bila radosna tuga ili neka tužna žalost, jer semantička igra reči ipak razlikuje elemente koji se isključuju. Kako god ta igra bila dovedena do vrhunca, smisao po zakonu semantike ne sme biti narušena. Ipak, u odbranu mitropolitovu valja nešto precizirati: za hrićanina je smrt prelazak u drugi, bolji svet, ali to ne isključuje plač i tugu, pa čak kod Crnogoraca recimo i grebanje lica i sečenje kose u žalosti za pokojnikom. Možda je Amfilohije na to mislio, ali kako je kazao – i to u poslanici za Božić – deluje šokantno. I sasvim neukusno, kao uteha onima koji za patrijarhom Pavlom još žale.

Ovako, sve deluje patetično i u ratničko-patrijarhalnoj tradiciji lelekanja heroja.

Ta tradicija nema dublje veze sa smislom hrišćanstva i Isusove poruke svetu i čoveku. S krsta je Isus zavapio Ocu s prekorom zašto ga je napustio, a u vrtu se Getsemanskom molio u krvavom znoju da ga mimoiđe čaša smrti. Ni pomena nema o tome da je smrt Dan radosti, jer hrišćanstvo je religija živih – negde kod sv. Luke ima ono mesto poruke “da ostavimo mrtvima da sahranjuju mrtve”.

Da nevolja bude veća, ovaj običaj je delo laika i dvorskih pesnika i ideologa iz nedavnog vremena. Reč je Prvom slavuju miloševićevskog nacionalizma, Matiji Bećkoviću, koji u jednom zapisu objavljenom u Politici krajem 2007. i u pesmi koja ga prati, kaže o patrijarhu Pavlu – Svi plaču, samo se on raduje.

Pesma je patetična, bezdana i loša, sazdana od iskaza koji se pripisuju patrijarhu Pavlu s porukom: “Radujmo se smrti, u njoj je spasenje”. U spisima i objavljenim homelijama pokojnog patrijarha Pavla nema ni traga nekoj apoteozi smrti.

Pred nama su danas svima dosupna svedočanstva prisutnih u času smrti patrijarhove – od sestara do lekara – koja kazuju da je patrijarh Pavle smrt dočeo ljudski, mirno i strpljivo. Tako umiru hrišćani – jer hrišćanstvo je za žive, i za one koji su izabrali nadu za svoju saputnicu do poslednjeg daha. Sve se može, pa i smrt, banalizovati u palanci duha, jer palanka zna samo za jednu meru – za svoju meru svega, pa i života i smrti.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 07.01.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)