Makedonska javnost je mirno primila vest da je Evropski parlament (EP) usvojio predlog o uvođenju tzv. suspenzivnog mehanizma, koji bi omogućio obustavu vizne liberalizacije i vratio neke zemlje na šengensku crnu listu. Retke reakcije (među kojima dominiraju one sa mazohističkim tonom) u seni su poslednje posete posrednika u sporu sa imenom, Metju Nimicom, kome su se tek sada otvorile oči: shvatio je grčke zahteve od Makedonije, kao i mali „trgovački rat“ između Kosova i Makedonije.

Ali neće proći dugo, posebno ako se ovaj mehanizam potvrdi i na sednici Saveta EU i počne se sa njegovom implementacijom – i lelek će se čuti do neba: zašto, ko je kriv za ovo, prema kome uputiti gnev. Što iz profesionalnih razloga (radila sam na papiru o suspenzivnom mehanizmu koji je visio kao Damoklov mač iznad Zapadnog Balkana i o njegovim posledicama na ljudska prava), što iz ličnih (imam podugačak staž „višenja“ ispred svih mogućih ambasada) – ovu problematiku pratim sa velikom pažnjom. Sada kada je EP konačno izglasao ovu meru, na predlog desničarskog poslanika – meni je laknulo.

Već su mi bile preko glave sve pohvale, a još više pretnje i mere koje su usvajale podaničke vlasti, kojima se na velika vrata uvodila diskriminacija prema najranjivijim grupama. Daleko više frustracije stvara život u strahu da li će i kada će nas kazniti zbog tzv. lažnih azilanata, da li će me/nas ta mera zateći na nekom drugom kontinentu, na tranzitnom aerodromu, itd – nego da se vratim čekanju ispred teških vrata ambasada.

Vizna liberalizacija je za Brisel bila samo još jedna „šargarepa“. U stvari, to je šećerna vuna kojoj se deca raduju na vašarima: privlačna, slatka, ali kada je dotakneš usnama otopi se za par sekundi. Evropski čelnici su smatrali da limb, u kome su se realno nalazile zemlje-aspiranti za članstvo, treba prikriti prividom pomaka. Za nas u Makedoniji to je trebala biti utešna nagrada zbog višegodišnjeg nedobijanja datuma za početak pregovora i prikrivanje nelagode zbog grčkog veta; za Srbiju je to bilo šećerenje gorke pilule Kosova; za Bosnu znak da se ona ipak tretira kao država sa nekakvim šansama na putu ka EU…

Nacionalne vlade su naravno iskoristile viznu liberalizaciju za vlastitu promociju, pojačale su nadzor na graničnim prelazima i preuzele druge mere da bi zadovoljile Brisel. Nakon 2009. osetili smo se kao slobodni ljudi pošteđeni onog konzularnog sadizma (zbog koga su neki morali igrati oro ispred ambasade da bi dokazali da su zaista članovi folklorne grupe, i u kojima sam morala dokazivati da sam univerzitetski profesor, mada sam imala poziv njihovih univerziteta, ili sam morala iznositi intimne detalje iz vlastitog života, kao građanin pokorni, nakon čega sam se stidela same sebe). Pomislili smo da ćemo uskoro zaboraviti Tijaninu pesmu da je ovde lakše dobiti sidu nego vizu.

Nasuprot euforičnim izjavama političara u ono vreme, da se radi o de facto prijemu u evropsku porodicu, istina je brutalna. Teška vrata EU (koja sebe lažno predstavlja kao Evropu) u Makedoniji su bila otvorena na dan Sv. Nikole, patrona putnika i dece, pa je sa ove distance jasno da smo ispali više deca nego putnici. Jer samo deca veruju (evropskim) bajkama da će, mada siromašni rođaci iz (negativno zamišljenog Balkana), ipak biti dočekani raširenih ruku. Dobrodošlica se odnosila na one koji bi putovali iz profesionalnih razloga ili koji bi ostavili neki euro, ali samo toliko. Još pre toga, mnogo se moglo naučiti iz tretmana Rumuna i Bugara (s romskim poreklom) koji su, mada nosioci evropskog državljanstva sa pravom slobode kretanja, bili predmet progona iz bogatijih zemalja.

Teza o „tvrđavi Evropa“ (Fortress Europe) nije moja; to je naučna sintagma istaknuta od zapadnih kolega koji se bave migracionim politikama Brisela i država-članica. Prema njima je rušenje unutrašnjih granica EU istovremeno bilo praćeno izgradnjom nevidljivih zidova prema Drugima. Osim toga, u toku je proces u kome se zemlje aspiranti koriste kao posrednici (proxy) u ovoj misiji zaštite granica, kao prvi bedem odbrane Evrope od došljaka iz udaljenijih regiona.

EU funkcionira kao klasična neoliberalna (kapitalistička) zajednica, koja osigurava određena prava za svoje članove, ali nije nikakva Obećana zemlja za ostale. Sloboda putovanja je jedno od onih „nezgodnih“ liberalnih prava, pa se došljaci, čak i kada prođu brane, trpaju u geta. To je zajednica rukovođena sebičnim interesom (self-interest) i samo naivni veruju da tu ima i altruizma i humanitarizma (setite se samo Lampeduze i hladnokrvnog posmatranja nesrećnih izbeglica iz Libije kako se dave nadomak obale EU).

U EU se svakako može ući i na duži rok: ako imate izvanredno obrazovanje, talenat i neophodne veštine koje se mogu upotrebiti za napredak te zajednice; onda i nije bitno iz koje i kakve zemlje dolazite. Ali ako ste siromah, pa još sa Balkana i povrh svega ste Rom, onda EU vrši pritisak na vlasti vaše države da primeni tzv. profiling, preko koga se arbitrerno procenjuje ko sme, a ko ne sme da napusti svoju zemlju.

Vizna liberalizacija je trebala biti samo civilizacijska mera, vraćanje u normalu, а ne neko neverovatno postignuće. Sloboda kretanja je nešto što smo uživali pre 2-3 decenije, a bila je jako popularna u vreme kada je zemljama EEZ/EZ bila potrebna jeftina radna snaga gastarbajtera iz ex-YU i Turske. No danas, kada vlasti balkanskih zemalja teško mogu da isporuče ma šta dobro svojim građanima, vizna liberalizacija je postala veliki uspeh, koji se čuva od onih koji ga mogu ugroziti. Otuda Romi postaju meta netrpeljivosti, jer „zbog njih stradaju svi“.

Makedonija je jedina zemlja Balkana koja je uvela novinu u svom krivičnom zakonodavstvu – kažnjivo delo „ugrožavanja vizne liberalizacije“, a jedna od sankcija je oduzimanje pasoša od onih koji su pokušali da dobiju azil u zemljama EU. Profiling (drugo ime za diskriminaciju, po osnovi socijalnog položaja, porekla i rase) je nešto čime se naši ministri ponose u Briselu, a tamo ih zbog toga hvale. Moć da odluči o pravu da se zemlja napusti (pravo koje je ugrađeno u Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima UN) je de facto preneto na policijske službenike na graničnim prelazima, čime ne samo da su rizici da se ljudska prava povrede uvećani, nego je i korupcija procvetala. I tu cenu (u ljudskim pravima) smo platili, ali uzalud.

Broj lažnih azilanata je ne samo počeo da opada, nego je kao apsolutni broj daleko od opravdanja za krik „azilanti ante portas“. Suočena sa svojom unutrašnjom krizom, i EU je posegnula za starim dobrim populizmom: pretnja po naše blagostanje su Drugi, siromašni koji vam žele oduzeti hleb iz usta. Oni su krivi, a ne sistem koji proizvodi krizu i socijalnu nepravdu, a mi ćemo vas zaštiti od njih.

I naši intelektualci opet počinju sa starom pričom – krivi smo mi, tako nam i treba, vlasti nisu stvorile blagostanje, pa ljudi odlaze. Znači, ovo je kazna za to što preko noći (od 2009) nismo uspeli da stvorimo društvo blagostanja. Dosta mi je više posipanja pepelom i traženja krivice u sebi. Jer ovde je reč o demokratskom deficitu „najdemokratskijeg“ neposredno izabranog tela Unije. Ova institucija je počela da se rukovodi klasičnom bio-politikom. To je ta moć odlučivanja čiji je život (bez)vredan i koja diskriminacija je opravdana i kada treba da se osudi – najčešće kada se propoveda po trećim zemljama, u smislu: nemojte gledati šta radimo, nego slušajte šta vam govorimo.

Nova Makedonija, 16.09.2013.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 16.09.2013.