Kolači „tvinki“ proizvode se još od tridesetih godina prošlog veka. Međutim, mi ćemo ih uvek vezivati za pedesete, kada ih je kompanija Hostess reklamirala sponzorišući emisiju „Howdy Doody Show“. Gašenje Hostessa pokrenulo je talas bejbibumerske nostalgije za naizgled jednostavnijim vremenom. Ne treba ni pominjati, to vreme uopšte nije bilo jednostavno. Ali pedesete – era „tvinkija“ – nude nam lekcije koje su još uvek relevantne u 21. veku. Pre svega, uspeh posleratne američke ekonomije pokazuje da, nasuprot današnjoj konzervativnoj dogmi, možete imati prosperitet bez degradiranja radnika i dodvoravanja bogatašima.
Pogledajte pitanje poreskih stopa za bogate. Današnja američka desnica i veliki deo navodnog centra opsednuti su idejom da su niski porezi za najbogatije ključni preduslov rasta. Setite se kako su Erskin Bols i Alan Simpson, zaduženi da sastave plan za umanjenje deficita, nekako ipak na kraju uspostavili „niže poreske stope“ kao „vodeći princip“.
Međutim, pedesetih je za najbogatije važila granična poreska stopa od 91 odsto. Jeste, 91 odsto, dok je porez na dobit preduzeća bio dvaput veći nego poslednjih godina, usklađeno sa nacionalnim dohotkom. Najpouzdanije procene govore da su oko 1960. najbogatijih 0.01 odsto Amerikanaca plaćali efektivnu stopu poreza od preko 70 odsto, što je dvaput više nego što plaćaju danas.
Visoki porezi nisu bili jedini teret za bogate poslovne ljude. Morali su da izlaze na kraj i sa radnom snagom, koja je imala danas teško zamisliv pregovarački potencijal. Godine 1955, svaki treći američki radnik bio je član sindikata. U najvećim kompanijama, rukovodstvo i radnici pregovarali su na ravnoj nozi, toliko da je bilo sasvim uobičajeno govoriti o korporacijama koje posluju u interesu svih zaposlenih i vlasnika, umesto da služe samo deoničarima.
Pritešnjeni između visokih poreza i jakih radnika, tadašnji rukovodioci su bili relativno siromašni po merilima ranijih i kasnijih generacija. Godine 1955, časopis Fortune objavio je članak Kako žive vrhunski rukovodioci koji je isticao koliko je njihov život skroman u odnosu na stara vremena. Nije više bilo kolosalnih vila, armije posluge i gigantskih jahti kao dvadesetih godina; do 1955. prosečan rukovodilac, tvrdio je Fortune, živeo je u omanjoj kući u predgrađu, povremeno je angažovao nekog za pomoć u kućnim poslovima i jedrio u svom relativno malom brodu.
Podaci potvrđuju utiske iz ovog teksta. Između dvadesetih i pedesetih, realni prihodi najbogatijih Amerikanaca drastično su opali, ne samo u odnosu na srednju klasu, nego i u apsolutnom smislu. Prema procenama ekonomista Tomasa Piketija i Emanuela Saeza, 1955. prihodi najbogatijih 0.01 odsto Amerikananaca bili su više nego dvostruko manji nego dvadesetih godina, i njihov udeo u ukupnom prihodu smanjen je za tri četvrtine.
Danas su, naravno, armije posluge, vile i jahte ponovo tu, veće nego ikad – i svaki nagoveštaj mera koje bi mogle da okrnje status plutokrata dočekuje se kuknjavom o „socijalizmu“. Cela Romnijeva kampanja zasnivala se na ideji da pretnja predsednika Obame umerenim povećanjem poreza za najbogatije, kao i njegova bezobrazna primedba da su se neki bankari loše poneli, satiru ekonomiju. Znači da je klima pedesetih, inače mnogo manje naklonjena plutokratama, sigurno bila ekonomski katastrofalna, je l’ tako?
U stvari, neki ljudi su tada zaista to mislili. Pol Rajan i mnogi drugi današnji konzervativci sledbenici su Ajn Rand. Pa ona ojađena zemlja puna grebatora koju je ona opisivala u Ravnodušnom Atlasu, objavljenom 1957, bila je u suštini Ajzenhauerova Amerika.
Zanimljivo je, međutim, da potlačeni rukovodioci o kojima je Fortune pisao 1955. nisu sledili Galtov primer i lišili državu svog talenta. Naprotiv, ako je verovati tom časopisu, radili su vrednije nego ikad. Decenije visokih poreza i jakih sindikata posle Drugog svetskog rata zapravo su obeležene spektakularnim, opštim ekonomskim rastom: ništa ni pre ni posle toga nije moglo da se meri sa udvostručavanjem prosečnih porodičnih prihoda od 1947. do 1973.
Što nas vraća na onu nostalgiju.
Postoje, budimo iskreni, neki ljudi u našem političkom životu koji žale za danima kad su manjine i žene znale gde im je mesto, kada gejevi nisu izlazili iz ormara i kad su kongresmeni postavljali pitanje „Da li ste trenutno, i jeste li ikada bili, član ili simpatizer Komunističke partije?“ Međutim, mi ostali smo sasvim zadovoljni što je ovo vreme iza nas. U moralnom smislu, mnogo smo bolja zemlja nego što smo bili. Da, i hrana se dosta popravila.
Međutim, u nekom trenutku smo zaboravili nešto vrlo važno – naime, da ekonomska pravda i ekonomski rast nisu nespojivi. Amerika je pedesetih naterala svoje bogataše da plaćaju pošteno; omogućila je radnicima da ugovaraju pristojne plate i beneficije, i uprkos tadašnjoj i sadašnjoj desničarskoj propagandi, prosperirala je. Možemo mi to opet.
The New York Times, 18.11.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.11.2012.
