Vara se ko misli da je laticama posut radni dan državnog podtajnika za lociranje, te privođenje grobnoj pravdi nemirnih kostiju i održivih ostataka đenerala Čiče. Pokoja privilegijica tu i tamo (neograničene apanaže za potragu, dekoltirano žensko društvo, službene jahte s pozlaćenim jarbolom, firmirane gojzerice, otvorena crta u seksi šopu nadomak kancelarije, etc.) slaba su nadoknada za odvojeni i ojedeni život koji vodim. Već neko vreme stvarnost posmatram isključivo kroz lupu kojom šestarim po dokumentima, raspisima, fotografijama dobačenim iz umetničkih radionica AD „OZNA“. Velika je zabluda da su papiri, koji bi nam sad tako valjali, namerno uništavani. U podrumima UDBE vladala je ledena promaja, dosta toga se nehotice podložilo za zagrejati prste utrnule od batinjanja. Nekad je valjalo isprobati novu mašinu za rezance, dešavalo se da deo arhive neko greškom prepakuje u džak sa šapurikom, pa odnese na selo… Svejedno, mic po mic, zalihe dokaza su vetrile i sad je teško sastavljiv skelet činjenica. Kao progonjeni zec istina promiče između naših nogu. Preživeli obaveštajci, već zagazivši u drhtavu starost, mogu donekle poslužiti, ali čim se ispitivaču omakne Krcunovo ili Lekino ime, zablokiraju, zastakle pogledom, emotivno se unerede govorljivi kao i sećija na kojoj sede. Lakše bi im čovek, da praktikujemo takve metode, isčupao sve zube (koje nemaju) nego i najsitniju informaciju.

Kao deo stručno uigrane umne i operativne otadžbinske vrhuške, preuzimam na sebe ulogu kancelarijskog glodara i pribrano analiziram usnimke na kojima su, uz udbaše maškaradom odenuvše u masne četničke šinjele, navodno i D.M, te njegov izneveritelj – Nikola Kalabić, trenutno najkotiraniji srpski izdajnik. Taman se pomirim s tim da je Nidža prevrnuo verom ostavljajući đene(- đene)rala da skapa na cedilu, kad me žigne išijas – misao da mi Srbi nismo takvi, da to jednostavno nije u našoj tradiciji. Ne bismo mi ni za kakve pare kršili datu reč i zavet, kaljali obraz(inu), prodali se za šaku Judinih ili čijih god šoldi! Navodni gazimestanski uzmak Vuka Brankovića je zapravo bio taktička bravura nepojmljiva tadašnjim povesničarima, kaogod fudbalskim laicima selektorske zamisli velikog Dijega. Pa i legenda o kumu Vujici je, zasigurno, deo šporkaćunske kampanje turskih obaveštajaca kojom su želeli da, u doba kad smo smicali jaram, iskompromituju svetu instituciju kumstva.

Glavna dilema je da li je na fotkama zbilja Kalabić ili neki petparački glumac koga je specijalna policija unajmila da nas sve skupa i sad, 63 godine od „pazi, ’tičica“, povlači za nos. Kad bismo samo to saznali, verujem da bismo opuštenije i zadignute glave krenuli u evropske integracije, gde nas niko više ne bi mogao osujetiti i staviti nam rena pod nos. Ovako, ravnih tabana tapkamo u mestu, nedorečeni u svojoj zapitanosti. Kragujevački istorik, odranije poznat kao glodur širokih „Pogleda“, tvrdi da je popularni (dobro, nije imao fanove baš u svim selima) komandant Gorske garde u odnosu na jaadu sa slike bio glavatiji, nekako kockastije krupniji; da mu je kosa padavša preko ušiju bila proređenija, bez ovakvih artističkih slapova nepriličnih ratnom vremenu. Imao je (vele oni koji su imali čast da ga upoznaju, a prežive) i lake brazde na profinjenom čelu. Pa i obrve su Kalabiću bile muževnije i čupkastije, dok bestidni dvojnik koji naciju baca stranputicom ima nekako bojažljive veđe neprilične četničkom vrhovnom štabu kome je naš Nikola gravitirao. Neki iskusni okulista (a čudi me da država i za to nije jače odrešila kesu, poslala avion u Kalugu) bi svakako mogao mereći razmak zenica bradonje na slici takođe dati svoj prilog promeru zločinačke zakrvavljenosti.

Danima još pratim, grizući olovkin početak, kako sve dnevne novine, sa dangom usijane hitnosti, donose epistolarne ispovesti na suzu lakih četničkih boraca (oksimoron?) u kojima ovi zabrađenici dumaju pred svetskom ratnom nesrećom i kunu saveznike koji im umesto džebane za padobrane kače napolitanke. Nad tim poslanicama grafolozi, takođe preživari na jaslama mog sekretarijata, skapavaju analizirajući svaku kukicu. Punktum nad j ili pivski zaobljen stomačić slova b mogu se premunduriti u krunski (dakle i rojalistički) dokaz o nečijoj podobnosti da bude izdajica ili zvere.

Istodobno, mimo nikotinskih ureda, dobro obučene ekipe organizovane po sistemu trojki (a trojke su, Đuro, šta?) rašljare po celoj zemlji i zadižu svaki kamen (i još ponešto) tragajući za posmrtnim ostacima pukovnika Mihailovića, i tu operaciju vodimo pod kodiranim imenima „U kom grmu leži Čič(olin)a“ ili „Draža i paralaža“. Mobilne udresirane patrole pedalj po pedalj trkeljišu teren. Nakon dojave da je traženi grob ispod zasađenog cveća, nema tog ružičnjaka koji nismo izrovali (išli smo čak i u Bugarsku, imaju divne vile i grozdovu rakiju). Naravno, vrtlarima smo ostavili priznanice o šteti naplative kad pronađemo đenerala, te se i dijaspora otčepi u sveopštoj dragosti. Sve može biti neki trag – listić iskorišćene četničke tombole, čuturica odbačena u begu, ime ili kakva koordinata urezana u jasen više puta, ceduljče s berlinskom adresom novih pokeraških prijatelja, fosili vašaka koje bi, nakon DNK analize, mogle potvrditi da je baš tom kozjom stazicom marširala kralja Petra garda. No, ima i zastranjivanja: nedavno je suspendovana jedna istraživačka navala koja je slučajno nabasala na još topao bivši bivak generala Mladića. Sve je to u redu, ali ima ko se time zabavlja, ne treba mešati babe i žabe, kokarde i kukuruze kokavce. Ima vremena za Ratka, daj prvo četničkog bratka, što bi rekao narodni pesnik.

Takođe, negde krajem jula, izrekli smo usmenu sumnju da su tražene kosti, u najvećoj tajnosti iskopane i prenete na Sejšele. Istog časa se krem istražiteljskog tima, skupa s ljubavnicama, ustremio na višenedeljno zlopaćenje u tropskim uslovima. Anketirane su i lokalne maloletnice, jer je postojala izvesna mogućnost da je neka od njih čula štogod od bake pred ispust kašike, što bi nam moglo potrebati u istrazi. Ekipe specijalno obučenih krtica takođe ne zastaju u revnosti, i svakako će biti pohvaljene i obasjane svetlošću blica na Dan bezbednosti ako nešto izrovare.

Dalje, paralelno s iščekivanjem dokaza za opipati, teku pripreme i za taj čuveni „dan posle“. Izvesna su višesatna panel vaganja gde denuti vrhovnog komandanta, a i nagradna sms-igra na kojoj bi pobeđivala najoriginalnija korotna destinacija bi dobro došla, pre svega zbog dela kolača (makar i ukopnog) koji bi štrpnula država srećna što je svojim građanima obezbedila kreativnu dokolicu.

Najamnje što Srbija može priuštiti ovom četničkom velikanu je spomen park, jedno mauzolejče u mermeru ka kojem bi hodočastili ljubitelji slobode i ratne pravde. Naravno, sve ovo dosta košta, ali spreman sam predložiti premijeru (ako ga prepoznam) da između krpljenja budžetskih i cestovnih rupa, kupovine socijalnog mira i sličnih efemerida iskamčenu tranšu kredita Evropske unije preusmeri na potragu koju je greota prekidati sad kad se tek zahuktala i samo što nije urodila plodom.

Zapovedniku Jugoslovenske vojske u otadžbini, naravno, pripada sav mogući pijetet što mu ga može izlučiti sekretarijat ovog tipa. Da ne mešam previše ličnog, i ja bih, ako padnem kao budući prvi gerilac okupirane Evrope, voleo da mi naslednici sakupe koske i valjano ih upokoje. Nikome ne treba sad vežba iz skeptičarenja, čegrsti o tome ko je i koliko rafala ispalio ka nemačkim konvojima.

Poslovica kaže: „Mlado poljubiti, bogato zakinuti i zakopano iščeprkati – nije greota.“ Zato obećavamo – preoraćemo zemlju, izvratićemo nebo, popićemo more, ako treba, ali ćemo naš posao privesti kraju, jer mi kad nešto zacrtamo – ne jenjavamo tako lako.

 
Peščanik.net, 23.09.2009.

Leave a Reply