Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Oni koji kažu da se ovih dana malo čemu možemo obradovati – greše. Na primer, treba da nas obraduje to što je Vlada prošlog četvrtka konačno ukinula Naredbu ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije. Svih pet njenih verzija, kao i Uredba kojom je propisan prekršaj za kršenje volje ministra, otišlo je u zasluženu istoriju. Nadamo se ne i zaborav. Ovo se verovatno desilo zbog upornog upozoravanja pravnika da ograničenje i ukidanje prava na kretanje ne može regulisati ministar unutrašnjih poslova. Ili zbog toga što je neko u Vladi konačno pročitao Ustav. Kombinacija ova dva razloga je takođe moguća. Vest predstavlja očigledno (pravnici bi rekli – konkludentno) priznanje da su ograničenja i zabrane kretanja do četvrtka prošle nedelje bila učinjena na protivpravan način.

Naravno, vesti ne mogu biti samo dobre – znamo s kim imamo posla. Materija koja je bila regulisana naredbama ministra i odlukom vlade (recimo onoj o zabrani kretanja migranata), sada je dobila svoje, makar formalno gledano, prihvatljivije ruho. Materija je regulisana Uredbom vlade o merama tokom vanrednog stanja, tako što su prvoj Uredbi o merama u toku vanrednog stanja, donetoj 15. marta, pridodate odredbe o zabrani i ograničenju kretanja.

Pomenuta uredba je tokom četiri nedelje vanrednog stanja menjana čak osam puta – dakle, u proseku dva puta nedeljno. Ovo dovoljno govori o tome koliko Vlada Srbije, zajedno sa predsednikom, planski upravlja krizom, a još više govori o tome koliko je vremena na raspolaganju građanima da se sa promenama upoznaju i saznaju na koji način smeju ili ne smeju da se ponašaju. Tako nije iznenađujuće što ovih dana pojedini sudovi izvorom prava, odnosno osnovom za donošenje svojih odluka o pritvoru, smatraju javne nastupe predsednika.

Sada kada je konačno i Vlada, uz supotpis predsednika, mada i dalje bez odluke Narodne skupštine, stala iza pravila o zabrani kretanja – konačno možemo da pričamo o njihovoj suštini. Pre svega o srazmernosti zabrana i njihovom doprinosu proklamovanom cilju, zaštiti javnog zdravlja. Uredba i dalje potpuno zabranjuje kretanje licima starijim od 65 godina (odnosno 70 godina u manjim mestima), sa izuzetkom izlaska petkom od četiri do sedam ujutru. Ostatku populacije na raspolaganju ostaje 12 sati kretanja od ponedeljka do petka, sa izuzecima za izlaske vlasnika kućnih ljubimaca.

Uredbom je posebno naglašeno ograničavanje kretanja tražilaca azila i iregularnih migranata smeštenih u centre za azil i prihvatne centre. Tako se ispostavlja da je migrantska populacija, bez obzira na starosnu dob, potpuno lišena mogućnosti kretanja. Zašto je to tako? Uredba kaže da je razlog za donošenje ovakve odluke „sprečavanje nekontrolisanog kretanja lica koja mogu biti nosioci virusa“. Nismo li svi mogući nosioci virusa? Ili se samo osmoj verziji Uredbe potkrala otvoreno diskriminatorska i rasistička izjava.

U strogim merama zabrane kretanja o čijoj proporcionalnosti i legitimnosti će – nadamo se – jednom progovoriti i Ustavni sud, nalazi se i sasvim zanimljiva odredba člana 2. Uredbe. Od opšteg pravila zabrane kretanja su izuzeti medicinski radnici, pripadnici Vojske i policije (na zadatku), osobe kojima je potrebna medicinska pomoć, ali i lica kojima Ministarstvo unutrašnjih poslova izda dozvolu za kretanje.

Šta ovo tačno znači? Da je prema konceptu Vlade Srbije, uz saglasnost predsednika, sasvim prihvatljivo da milionska populacija bude pod ključem, dok Ministarstvo unutrašnjih poslova pojedincima, bez ikakvih kriterijuma, izdaje dozvole za kretanje. Slično se odnosi i na zabranu letova iz člana 4a, od kojih su izuzeti humanitarni, letovi za prevoz robe i pošte, spasavanje i medicinski prevoz i slični urgentni letovi. I ovde je moguće, bez ikakvih posebnih kriterijuma, odlukom ministra nadležnog za poslove saobraćaja sprovesti i druge letove.

Pre nekoliko meseci smo, u slučaju pritvaranja Aleksandra Obradovića iz Krušika, ovde samo hiperbolično naglašavali da vlast sanja trenutak u kom će svi razumni, prisebni, a pre svega hrabri građani biti zabravljeni, a oni suprotnih karakteristika, a naročito ako su na vlasti, slobodni. Izgleda da je pandemija tom snu širom otvorila vrata.

Sve što je u ovom trenutku potrebno da se slobodno krećete, što zemljom, što vazduhom, jeste dozvola nekakvog ministarstva. Potrebe za hranom, lekovima, fizičkim kretanjem i dostojanstvom nisu na listi prioriteta. Potrebna vam je samo jedna jednostavna dozvola ministarstva. Ko ove dozvole dobija, pod kojim uslovima i zašto, sigurno će biti tema u mesecima koji dolaze. Ova pitanja za sada možemo da postavljamo samo u vetar, jer su rokovi za postupanje, ali i suštinski pristup organa javnih vlasti u davanju informacija od javnog značaja, suspendovani do daljnjeg.

Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.

Peščanik.net, 13.04.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Sofija Mandić
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.
Sofija Mandić

Latest posts by Sofija Mandić (see all)