Odgovor Rastislavu Diniću
Tekst „Kako ubiti zombija“ Rastislava Dinića predstavlja pokušaj da se odbrana liberalne demokratije utemelji, ni manje ni više nego u kritičkoj teoriji, te da se na toj osnovi zagovara opozicioni predlog prelazne vlade.
Dinić najpre pretpostavlja da upotreba dijagnoze Marka Fišera, one o „kapitalističkom realizmu“, nužno podrazumeva i slaganje sa ostatkom njegovog argumenta. Možda je to Diniću nezamislivo, ali Fišerova analiza nije neprikosnovena istina, posebno ako u vidu imamo kontekst i domete njegove kritike; na primer, da je mišljena iz centra (Fišer doslovno govori o britanskoj Laburističkoj partiji, a ne o bilo kojoj partiji u bilo kom delu sveta), da se materijalističkom analizom bavi slabo ili nikako itd. Ako već preporučuje da se vratimo iz svemira, sa Islanda ili iz Bolivije, možda o istom trošku da napustimo i Britaniju?
Sledi kritika onoga čega nema. Dinić tekstu koji napada imputira „neo-anarhizam“ koji favorizuje „povlačenje iz institucija“ i želi da okupira sve osim države i parlamenta, iako se on doslovno bavi okupiranjem i preuzimanjem institucija, razmatra ulogu partija i predlaže put kojim bi one mogle krenuti ako žele da zadobiju poverenje, a koji bi mogao da rezultira rešenjem – što znači izvršna vlast – koje bi imalo podršku pobunjenih društvenih grupa. Tekst takođe govori o ulozi partija u pridobijanju „vitalnih sektora“ (po logici stvari bi trebalo da se razume da je reč o javnim, dakle državnim sektorima). Sve što, umesto opozicije, rade studenti, sastajući se sa predstavnicima sindikata (uzgred, slažem se sa Suzanom Ignjatović da saradnja sa sindikatima čija je reprezentativnost upitna, teško da je put) i sa neformalnim samo-organizovanim pobunjenim grupama (npr. Zbor medicinskih radnika organizovan je uz podršku studenata, a u prostoru okupiranog/oslobođenog KCB-a). Šta bi se desilo kada bi opozicija njihove zahteve uzela kao polazište svog delovanja?
U tim razmišljanjima su implicirane ideje o transformaciji partija u direktno-demokratske, polu-otvorene strukture, o preustrojavanju lokalnih samouprava, pa i čitavog parlamentarnog okvira, ali nema reči o raskidu s partijama, čak ni sa parlamentarizmom (osim u postojećoj konfiguraciji). Pitanje nije kako zaobići partije već kako održati, kako institucionalizovati demokratsku politiku na koju danas nailazimo na svakom koraku. Da, sada je trenutak za koordinaciju svih anti-režimskih aktera. Ali, gle čuda, to nisu samo partije. One su tek mali, da ne kažem minorni, deo svih njih.
Tekstovi koje Dinić ne odobrava ne tvrde ni da su direktno-demokratske forme „jedine forme političkog organizovanja koje su nam dostupne“, već da su one, a ne opozicija, dovele do prve ozbiljne krize SNS vlasti. One su to uradile upravo tako što su otvorile prozor u „nešto drugo“ i tako što to „drugo“ nisu samo mislile već praktikovale.
Naposletku, nekom čudnovatom metodom preslikavanja Fišerov „kapitalistički realizam“ postaje „vučićevski realizam“. Iz oba je izlazak nezamisliv zato što se prodaju kao „jedino mogući“. To je, kaže Dinić, Vučiću „do sada omogućavalo da prebrodi različite krize“. Dakle, ne to što je zarobio institucije, ne to što kontroliše nepreglednu medijsku mašineriju i ekstenzivne mreže poslušnika/korisnika, ne to što je stranom kapitalu prodao sve što se prodati može i time zadobio spoljnopolitičku podršku, ne to što je opozicija loša i nikakva, već to što je uspešno ispričao da za njega „nema alternative“. „Vučićevski realizam“ je tako izražen formulom „a ko drugi?“, i budući da drugog nema, on opstaje.
Međutim, za mene ključno pitanje kapitalističkog realizma nije „a ko drugi“ već „a šta drugo“. Opozicija je irelevantna ne zato što je nestala, već zato što ne nudi ništa suštinski drugo u odnosu na ono što Vučić već sprovodi (od formulacije državnog kao nacionalnog interesa do ekonomske politike; odmak od neoliberalnog standarda uspostavljenog nakon 2001. a koji je SNS doveo do savršenstva, u programima pojedinih stranaka tek se naslućuje).
U fusnoti je autor posebno rezigniran Budenovim esejom pa ga optužuje da građanima i građankama Srbije docira o neminovnoj propasti liberalne demokratije, time obezvređujući „nadanja, snove i ambicije svih koji se u Srbiji, ali i Mađarskoj, Gruziji, Belorusiji, i po cenu velikih ličnih žrtava, bore za vrednosti te iste liberalne demokratije“. Ne bih govorila u Budenovo ime, ali prateći Budena, mogu da kažem da je posebnost studentske i društvene pobune u Srbiji upravo u tome što se ona, oslanjajući se na obećanja liberalne demokratije, a koje ova ne može da ispuni, zapravo bori za nešto drugo.
Ne možemo pritom zanemariti da je Dinić opozicioni poslanik, dakle predstavnik, a ne tek nezavisni posmatrač. On dosledno predstavlja svoju bazu, one koji se „bore za vrednosti te iste liberalne demokratije“. Problem je međutim, što je ta baza nevelika, što nam dovoljno govori o podršci koju „liberalna demokratija“, čak i ona idealna koja nam stalno izmiče, uživa.
U konačnici, Dinić svojom intervencijom demonstrira jednu od poenti teksta koji kritikuje, da nas insistiranje na odbrani liberalne demokratije drži u matrici „kapitalističkog realizma“. Nastupajući sa pozicije „istine“, a istina je njegovo čitanje Fišera, Dinić ustaje u odbranu liberalne demokratije, previđajući da nju ne odlikuje samo parlamentarizam, podela vlasti, vladavina prava, građanske i političke slobode, već i tržište i privatna svojina (da ne govorimo o neo-kolonijalizmu liberalnih demokratija centra) pa je ona neizostavno kapitalistička, što njenu odbranu Fišerom čini doista bizarnom. Uz to, kako piše Ivan Cingel, Vučićev autoritarizam „ne predstavlja devijaciju u odnosu na ono kako je liberalno-demokratski sistem zamišljen da funkcionira na kapitalističkoj periferiji, već njegovo idealno ostvarenje“. Ako Dinić nije primetio, Vučićeva stabilokratija nikome ne smeta.
Kada bi na svoja razmišljanja primenio Fišerove reči i prestao da „esencijalizuje“ državu i demokratiju, možda bi uvideo da je liberalna demokratija samo jedan od njihovih mogućih oblika. „(N)ijedna od ovih stvari nije jednom zauvek data. One predstavljaju promenljiva polja oko kojih se vredi boriti i njihov sadašnji oblik je i sam rezultat pređašnjih borbi“.
Zadržimo li se na metafori zombija, na pamet mi pada film „The girl with all the gifts“ u kome nekolicina preostalih ljudi u moru zombija eksperimentiše nad zaraženom ali asimptomatičnom decom kako bi pronašla vakcinu protiv zombi zaraze. Jedno od dece je i devojčica Melani, hibrid čoveka i zombija, odnosno prvi „živi zombi“, koju glavna naučnica želi da disecira, tražeći od nje, kada na to više ne može da je prinudi, da se žrtvuje za budućnost čovečanstva. Osvešćujući da je živa i da na svoj život ima pravo, Melani joj ubedljivo odgovara: „Why should it be us who die for you? / Zašto bismo mi umirali za vas?“
Režim je mrtav ali i dalje opasan zombi, u izvesnom smislu svi smo zombiji, zaraženi „kapitalističkim realizmom“ kojeg je SNS lokalna varijacija. Dinić je naučnik koji bi da nas izleči, koji misli da je nakon neoliberalizma, u radikalno drugačijim geopolitičkim i materijalnim okolnostima, na kapitalističkoj periferiji jednako kao i u njegovom centru, povratak u „zlatno doba“ liberalne demokratije i dalje moguć. Srećom, nasuprot samouverenim naučnicima i krvoločnim mrtvim zombijima, pojavljuju se i oni živi, koji poput Melani shvataju da ne moraju da budu žrtvovani zarad opstanka čovečanstva – države, demokratije – kakvi su nekada bili.
Autorka je književnica i politikološkinja, piše prozu, esejistiku i publicistiku.
Peščanik.net, 07.04.2025.
Srodni link: Rastislav Dinić – Kako ubiti zombija
NADSTREŠNICA