Od „bez politike“ do sindikalne politike
Nedavno su studenti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu imali sastanak sa glavnim sindikatima. Ovaj potez je predstavljen u medijima kao neviđeni uspeh („studenti ujedinili sindikate“, „studenti su uspeli nešto što niko nikad nije uspeo“, „pet najvećih sindikata podržalo studente“). Međutim, prosvetni radnici nisu bili srećni zbog ovog poteza studenata. Neke neformalne grupe nastavnika zamerile su studentima što su svojevoljno pozvali na razgovor sindikate sumnjive reprezentativnosti i istorije delovanja. Studenti su na ovo odgovorili nekom vrstom pravdanja: „Komunicirali smo sa predstavnicima reprezentativnih sindikata kako bismo ustanovili njihov stav prema društvenom momentu u kom se nalazimo, a ne da bismo izigrali bilo čije poverenje. Od reprezentativnih sindikata zahtevamo konkretan odgovor i aktivnu podršku svim radnicima i studentima, što nikako ne znači da odustajemo od prosvetnih radnika i samoorganizovanja u prosveti – niti ćemo ikada.“
Možda ne treba sitničariti, već gledati pragmatičnost studenata da nešto urade za ciljeve protesta. Da li je bilo nekog efekta ovih razgovora? Iako je glavni razlog pregovora sa sindikatima bila tema generalnog štrajka, na kraju se odstupilo od ove ideje. Zapravo se otišlo ka nečemu što je negacija generalnog štrajka. Odlučeno je da se formira radna grupa koja će predlagati izmene radnog zakonodavstva. Čak se pominje referendumsko sakupljanje potpisa za navedene izmene zakona. Sva ova rešenja oživljavaju sećanja na slične inicijative koje su neslavno prošle (apoteke u Kraljevu, litijum u parlamentu). Nije jasno na čemu se zasniva optimizam ovih ideja. Sindikati očigledno nisu imali nameru da se bave generalnim štrajkom, već su skrenuli priču ka „institucionalnim“ promenama i ispričali lepu bajku o nekom radničkom maršu koji treba da bude uvod u generalni štrajk. Da su hteli, već bi ga napravili. Pravi momentum je bio početkom marta.
Nekoliko dana nakon ove vesti, sve više nastavnika odlučuje da se vrati na nastavu. Čak i oni najuporniji, najdosledniji, čiji učenici nisu išli u školu od 23. decembra prošle godine. Trend je jasan: broj nastavnika u obustavi opada, a svakako opada broj onih u radikalnoj obustavi. Nema dileme da bi se proces povratka na nastavu dogodio u svakom slučaju, bez obzira na studentsko-sindikalne planove. Nastavnici bi se vratili na nastavu zbog nedostatka plana o daljem delovanju studentskog protesta i sopstvene griže savesti nastavnika zbog toga što su neki đaci prvaci još uvek neopismenjeni. Svakako, ne manje važno, zbog izgladnjivanja od Ministarstva prosvete ukidanjem plata (čemu su sada izloženi i profesori univerziteta).
Prosvetni radnici su podneli najveći teret dosadašnje borbe. Prvo su bili optuženi da su na leđima studenata izvojevali kolektivni ugovor zahvaljujući reprezentativnim sindikatima. Prosvetni radnici su odbacili taj predlog, ušli u radikalnu obustavu i postali drugi stub studentskog protesta. Ceo protest ne bi imao tu težinu da se prosveta nije pridružila. To vidimo sada kada broj nastavnika u obustavi opada. Jednodnevni štrajkovi u javnom sektoru, sterilna saopštenja podrške, kao i građanski bojkoti tržnih centara, bili su, u najboljem slučaju simbolične akcije, a suštinski jadne manifestacije tipa virtue signalling, bez ikakvog realnog efekta i žrtve.
Ako su prosvetni radnici dokazani saborci, kako objasniti ovaj potez ulaska u pregovore sa okoštalim sindikatima? Da li to ukazuje na kritična mesta u studentskom pokretu?
Studenti su ovim potezom odstupili od plenumske ideologije koja zagovara direktnu demokratiju u svim sferama društva gde je to moguće. Ipak, kao da studenti zadržavaju plenumsku organizaciju upravljanja za sebe, ali ne poštuju njihovo važenje za nastavnike. Pozivajući reprezentativne sindikate, studenti su odbacili svoju ideologiju demokratije odozdo i krenuli u klasično političko pregovaranje sa subjektima koji imaju institucionalnu moć. Zanemarili su demokratiju odozdo u prosveti gde je počeo proces delegitimizacije tzv. reprezentativnih sindikata.
Ovaj potez je suprotan eksplicitnom ograđivanju od političkih stranaka, pokreta i pojedinaca. Nekada je važio princip „bez politike“, kako su skandirali jednom sindikalcu kad je prekršio tabu nepominjanja političke stranke, napustivši skup podrške. Sada više ne pitaju za političku pozadinu sindikata. Utoliko bi logičniji bio savez sa političkim strankama koje makar imaju potvrđenu legitimnost na nekim izborima, za razliku od sindikata čiji status nije proveren godinama, a što su prosvetni radnici naglašavali. Studenti nisu tražili da se kao prva stvar uradi upravo to – da se proveri reprezentativnost sindikata, već su ih prihvatili kao legitimne aktere.
Do sada je studentski pokret odbacivao političko delovanje u smislu „stranačkog, dnevnopolitičkog“, a bavio se isključivo političkim evangelizmom, podstičući, ohrabrujući, savetujući druge kako da politički delaju. Kao neka vrsta motivacionih govornika, ali bez direktnog političkog angažmana. Međutim, vidimo da je ova podela odbačena saradnjom sa sindikatima koji nisu ništa manje politički subjekti nego političke stranke. Nije to samo po sebi problem, ali treba reći da se izašlo iz modusa „bez politike“. Sindikati su političke figure, a neki imaju jasnu političku vezu sa aktuelnim vlastima.
Na kraju, iz pragmatičnog ugla, koliko je efikasno koalirati sa sindikatima u ostvarenju četiri studentska zahteva, čak i da su najpošteniji i najreprezentativniji? Njihova podrška studentima možda služi tome da se studenti pacifikuju, da se uključe u radna tela i institucije – paradoksalno, da urade sve ono što ometa te institucije da se promene. Ako se ulazi u politiku, treba strateški gledati sa kim se sarađuje. U suprotnom, podrška bilo kom pokretu lako se može istopiti, posebno kad nije institucionalno utemeljena. To je realnost političkog života u koji su, sasvim izvesno, kročile neke ćelije studentskog pokreta.
Autorka je viša naučna saradnica Instituta društvenih nauka.
Peščanik.net, 03.04.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
SVET RADA
