Prema rečima odlazećeg rektora, jedan od glavnih razloga za neulazak Univerziteta u Beogradu na Šangajsku listu je “neodgovorno” ponašanje naučnika koji na svojim publikacijama nisu navodili ime Univerziteta.[1] Kako bi se nastavnici (i saradnici) podsetili da su deo Univerziteta, usvojena je preteća odluka da se za napredovanje neće priznavati radovi u kojima nije pomenut Univerzitet.[2] Činjenica da u 2009. godini Univerzitet u Beogradu nije bio naveden na čak 700 publikacija govori da ovaj problem prevazilazi nivo pojedinca i slučajnog događaja. Iako nema opravdanja za ovakav propust, treba ispitati uzroke pre nego što se naučnici prozovu neodgovornima. Nažalost, nemamo pouzdane informacije, jer se niko time nije bavio.

Nije logično da neko ima bilo kakav interes da namerno izostavi ime Univerziteta iz svoje afilijacije, posebno zato što je ovo nezaobilazna odrednica inostranih naučnika na njihovim publikacijama. Neodgovornost je teško poveziva sa uspešnim bavljenjem naukom, jer se naučni metod u svojoj suštini odlikuje sistematičnim pristupom svakom segmentu rada.

U naizgled marginalnom pitanju afilijacije i načinu njegovog rešavanja sublimiran je osnovni nedostatak Univerziteta u Beogradu – nedostatak osećaja zajedništva. Univerzitet danas nije istinsko okrilje fakulteta i instituta već partikularizovani skup jedinica labavo povezanih administracijom. U situaciji kada je Univerzitet praktično izdvojena administrativna centrala zadužena za neophodne formalnosti, ne iznenađuje ako neko zaboravi da navede ime Univerziteta, stavljajući kao afilijaciju samo svoj fakultet ili institut. Teško da se može zameriti bilo kome zato što se oseća delom fakulteta na kome radi, ali ne i Univerziteta. Bilo bi interesantno ispitati, na primer, koliko često zaposleni na fakultetima posećuju internet stranicu Univerziteta i koliko su upoznati sa dešavanjima na Univerzitetu. Osim toga, odsustvo dijaloga u okviru samog Univerziteta se po sistemu spojenih sudova prenosi na fakultete na kojima se odluke često donose bez jasnog plana, po inerciji, uz lobiranje i bez aktivnog i slobodnog učešća saradničkog i studentskog korpusa.

Razjedinjenost Univerziteta slabi i njegov društveni kapacitet. Pasivizacija Univerziteta se proteže od skoro potpune nezainteresovanosti za važna društvena pitanja, uz obrazloženje da su ona u velikoj meri vezana za politička dešavanja kojima se Univerzitet kao apolitična organizacija ne bavi, pa do saučestvovanja u široko prihvaćenoj tezi da su najbolji stručnjaci otišli iz zemlje. Time se poručuje da je stručnost onih koji su ostali upitna, pa su oni kao takvi i nekompetentni za bilo kakvo ozbiljno i kritičko mišljenje. Čini se, čak, da jak Univerzitet nekome nije u interesu, jer bi kao intelektualno jezgro društva mogao da odgovori aktuelnom sistemu neodgovornosti, koruptivnosti, bahatosti, retrogradnosti i bezidejnosti.

Univerzitet u Beogradu ove godine dobija novo rukovodstvo i priliku da sagleda i redefiniše odnos prema svojim članicama i društvu u celini. Transformacija Univerziteta od proste skupine fakulteta i instituta u jedinstveni sistem sa zajedničkom misijom neophodna je za današnje obrazovno-naučne izazove i drugačiju poziciju u društvu. Interdisciplinarnosti savremene nauke teško će odgovoriti individualizovana istraživanja i monopolizovani naučni kapaciteti. Da bi se uopšte moglo razmišljati o međunarodnoj saradnji, potrebno je uspostaviti prvo saradnju unutar Univerziteta. Ne može se misliti o slanju doktoranata na strane univerzitete, ako se oni ne mogu poslati sa jednog fakulteta na drugi u okviru Univerziteta u Beogradu. Ozbiljno bavljenje naukom danas prevazilazi lična poznanstva i zahteva institucionalizaciju saradnje, zahteva solidarnost i svest o zajedničkom cilju.

Pitanje misije Univerziteta može se činiti irelevantnim u svojoj očiglednosti. Međutim, ova kratka izjava nas podseća, kao lekare Hipokratova zakletva, zbog čega smo tu i na kojim principima počiva naš rad. Misija Univerziteta je i dinamičan odraz društveno-istorijskog konteksta. Definisanje misije se može učiniti nepotrebnim kada postoje zakonski propisi. Međutim, zakon je nametnuta obaveza, a misija slobodan izraz zajedničke volje samih članica Univerziteta u vezi sa svojim obavezama. Razlika u suštini je očigledna.

Umesto izjave o misiji iza koje bi stale sve njegove članice, Univerzitet danas ima reč rektora. Umesto zajedničke vizije sadašnje i buduće uloge Univerziteta, imamo individualni osvrt na istorijski razvoj Univerziteta i služenje narodu, isticanje njegove vodeće pozicije među visokoškolskim ustanovama u regionu i samoproklamovanje statusa nacionalnog brenda.


Misija Univerziteta

Misija Univerziteta je da stvara obrazovane, odgovorne i misleće pojedince koji će imati svoje mesto i ulogu u društvu. Akademsko obrazovanje zasniva se na savremenim znanjima i veštinama, sa ciljem da studente pripremi za preuzimanje društvenih obaveza i omogući kontinuiranu profesionalnu edukaciju. Univerzitet podstiče ličnu inicijativu i kritičko mišljenje u atmosferi dijaloga i akademske slobode. Univerzitet podstiče razmenu studenata i nastavnog osoblja obogaćujući srpsku kulturu i društvo u duhu kosmopolitizma. Univerzitet teži razvoju međunarodne saradnje radi uključivanja srpske akademske zajednice u evropske i svetske tokove. Univerzitet aktivno učestvuje u javnoj diskusiji, a svoja naučna i stručna znanja stavlja u službu društva radi opšte dobrobiti i obrazovanja.

Scientia – Visio – Prudentia

 
Peščanik.net, 15.03.2012.

———–    

  1.  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:345345-Univerzitet-Nismo-medju-500-najboljih
  2.  http://www.bg.ac.rs/csrp/univerzitet/univ_propisi/pdf/PravilnikSticanjeZvanjaIZasnRadnogOdnosa_DopunaPravilnika.pdf