Dolazak nestranačke ličnosti sa petničkim iskustvom na čelo Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je pravo osveženje za ovaj sektor. Konačno je stvoren uslov da se prekine megatrendizacija ministarstva prosvete, a sa njom i celokupnog obrazovnog sistema. Bilo kakav pomak u obrazovanju zahteva da potpuno novi sistem vrednosti zameni političku spregu ministarstva i privatnog univerziteta koji se povezuje sa sumnjivim diplomama.
O novom ministru Srđanu Verbiću mogle su se čuti reči hvale od onih koji ga znaju. Njegova biografija uliva poverenje da se radi o stručnoj osobi koja poznaje sistem i ima iskustvo u radu centra koji je sinonim za uspešno obrazovanje mladih. Prve najave o članovima tima novog ministra ukazuju da mu je presudni kriterijum za izbor saradnika stručnost i uspešnost u poslu, kao i zajednički vrednosni sistem. Iz nekoliko intervjua koje je Verbić do sada dao, kao ključne reči izdvajaju se sistematičnost, proaktivan pristup problemima, odgovornost svih aktera obrazovnog sistema, odlučivanje zasnovano na činjenicama, transparentnost u radu, timski rad. Od drugih detalja, izdvaja se mišljenje da bi mala matura trebalo da liči na PISA test, veća uloga informaciono-komunikacionih tehnologija u obrazovanju, ali i poziv samog ministra sindikatima na sastanak, zajedničko saopštenje povodom najave o smanjenju plata u prosveti, otvorenost za ideje i sugestije. Ovi detalji ukazuju da će novi ministar težiti efikasnijem i odgovornijem ministarstvu i celokupnom obrazovnom sistemu, čiji će osnovni ciljevi biti funkcionalna pismenost i kritičko razmišljanje.
Posle premijera, aktuelna medijska pažnja najviše je usmerena na ministra prosvete, iako ima još “vrućih” ministarstava. Prosveta izgleda žulja sve, što ne iznenađuje, jer je upravo školstvo ogledalo celog društva. Na ministra se svaljuje sve, od školskih toaleta, preko male mature, neuspešne “bolonje” i blokiranih naučnih projekata, do kupljenih diploma i nerešenih korupcionaških afera. U jednom od prvih intervjua ministar je suočen sa pitanjem školskih toaleta, kao “gorućim problemom” velikog broja škola. Neverovatno zvuči vest da u 2013. godini preko 800 škola uopšte nema toalet ili ih ima, ali im je potrebna popravka. Pa, ne gori taj problem od juče, šta se radilo prethodnih 20 godina i kako je moguće uopšte otvoriti školu koja nema mokri čvor? Šta su same školske vlasti do sada radile svih ovih godina, šta su uradile lokalne samouprave da deca imaju pristojne toalete u školama? U zemlji sa oko 40.000 službenih automobila mi uzimamo kredit Svetske banke za školske toalete! Da su se svaka lokalna samouprava i poneko javno preduzeće na njenoj teritoriji odrekli samo po 1 službenog automobila bilo bi dovoljno novca za sve škole, a verovatno bi preteklo i za fiskulturne sale.
Ministarstvo prosvete kreira i usmerava obrazovno-naučni kurs, utiče na formiranje sistema vrednosti, deluje korektivno i savetodavno, obezbeđuje pravni okvir delovanja, predstavlja servis i podršku obrazovno-naučnom sektoru, ali je besmisleno podsećati da ministar nije čarobnjak sa rešenjima svih naših obrazovno-naučnih problema. Zapravo je istina vrlo jednostavna – očekivanja od ministarstva i ministra prosvete često su prenaduvana da bi se maskirali propusti drugih aktera – roditelja, nastavnika, naučnika, ali i šire društvene zajednice, medija i institucija koji svi zajedno doprinose da se znanje ne ceni, da se rad ne isplati, da se kvalitet ne vrednuje.
Brojne su analize stanja u prosveti i nauci i manje-više se znaju sve neuralgične tačke. Modalitete delovanja predložili su mnogi, od autora blogova i dnevne štampe do raznih stručnih tela. Međutim, ono što nedostaje je motivacija i kritična masa aktera spremnih da nešto zaista i urade, ali i medija, institucija i društva da podrži promene. Ova apatija se može razumeti kada ministar(ka) lično podriva obrazovno-naučni sistem ukidanjem Darvina u školama, kada se favorizuje univerzitet za instant državne kadrove, netransparentno (a moguće i nezakonito) daju finansijske injekcije kvazi-naučnim projektima ili kada ministar ima problem da sumira sopstveni ministarski učinak što ukazuje da tog učinka ni nema.
Videćemo da li će novi model razmišljanja i delovanja u ministarstvu prosvete naići na podršku društva koje nestrpljivo očekuje promene nakon godina devastacije. Podjednako važna novom ministru biće i podrška političkih činilaca, koja lako može biti uskraćena ukoliko recimo ministar odluči da započne borbu protiv nezasluženih, lažnih ili kupljenih diploma. Pitanje je koliko će novi ministar imati odrešene ruke da povlači krupne poteze.
Obrazovni sistem Srbije može se izgraditi po ugledu na Petnicu bez obzira na veličinu jednog i drugog sistema, jer su principi uspešnog obrazovanja univerzalni. Osnovni problem novog tima u ministarstvu prosvete neće biti kreiranje dobrih i održivih rešenja nego motivacija ljudi za promene. U krajnjoj instanci, nastavnici će morati da revidiraju udžbenike, naučnici da počnu da se bave naukom radi stvaranja funkcionalnih znanja i vrednosti a ne radi napredovanja, roditelji da se bave svojom decom jer ih niko neće vaspitati umesto njih, škole i univerziteti da rešavaju problem nekvalitetnih kadrova. Nema tog ministra, ministarstva ni propisa koji će ove stvari uraditi umesto nas. Ministarstvo stvara uslove i diktira kurs, ali bez odgovornosti i delovanja drugih aktera obrazovno-naučnog sistema nema pomaka. Paradoksalno zvuči da je potrebno posebno motivisati bilo koga na promene koje nisu naročito bolne, a koje su usmerene na dobrobit naše dece i nas samih. Umesto da je već to samo po sebi dovoljna motivacija, imamo situaciju u kojoj se pasivno čeka ministrov magični potez.
Autorka je docent na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i članica Pokreta Spasimo nauku.
Peščanik.net, 12.05.2014.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU