Vest je, dakle, da će urnu Nikole Tesle prebaciti iz muzeja posvećenog velikom naučniku u Hram Svetog Save. Za tri dana su protiv ove ideje digli glas naučnici, ali i svi poštovaoci Teslinog lika i dela, njih više od 23.000, građanskom inicijativom na društvenim mrežama. Izrečenoj i napisanoj argumentaciji da Teslu treba ostaviti na miru da počiva u svom hramu, nema se šta dodati – ako nekome i dalje nije jasno, onda ništa.
Nakon odijuma u javnosti, pojavili su se tumači želja Tesline rodbine, intelektualci koji treba da nam objasne „prirodnost“ ideje da se velikan nauke ugradi u jednu crkvu i predstavnici vlasti da omalovaže građanski bunt. Ignorišući čak i najbližeg živog Teslinog rođaka, brane neodbranjivo, a sve u patriotskom naboju da se oduži nekakav dug prema Nikoli Tesli. Jedini naš „dug“ je da budemo dostojni ovog čoveka.
Ipak, treba se osvrnuti na to kako se protokom vremena menjaju prvobitni argumenti zagovornika transfera urne. Obično je prvobitno spontano, iskreno i jedino tačno, a naknadna argumentacija treba da posluži kao prihvatljiv alibi za ovu akciju. Sasvim je jasno da je želja Crkve da pod svoje skute zarobi jednog od najvećih umova nauke, potvrdi Teslino srpsko poreklo i unapredi sopstveni biznis tako što će od Teslinog groba napraviti mesto hodočašća. To je uostalom izrečeno u prvim danima nakon potpisivanja sporazuma predstavnika Crkve, tehničke Vlade i privremenog organa Beograda. Nakon opravdanog negodovanja javnosti, prešlo se na argument da svako zaslužuje da bude sahranjen i na univerzalnu matricu Crkve da se Tesla proglasi žrtvom nedostojnog tretmana nakon smrti, pri čemu je jedino Crkva pozvana da ispravi tu navodnu nepravdu. Ako već treba da bude sahranjen, zar nije logično da se odabere groblje ili bar Aleja velikana, a ne neka livada u gradu u kome je Tesla proveo samo jedan dan u svom životu? Zar nije logično da bude sahranjen ili tamo gde je živeo ili tamo gde je rođen, pored svojih najbližih? Najmanje je logično da kao argument o mestu sahrane bude zloupotrebljena ona strana Tesline ličnosti na koju on nije mogao da utiče – Tesla nije birao da bude rođen kao Srbin pravoslavne veroispovesti. Kada jeste bio u mogućnosti da bira odabrao je da ne služi Bogu u srpskoj crkvi kao ponosan Srbin, već da služi nauci i bude sin celog čovečanstva. I najpovršnijem poznavaocu Teslinog lika i dela je savršeno jasno da bi sâm Tesla želeo da počiva pored svojih izuma, a nikako da bude nasilno otrgnut od njih, od svoje suštine, u aktu zloupotrebe njegovog porekla zbog nečijih partikularnih interesa. Zagovornici transfera urne pozivaju se i na to da Teslina urna ne treba da bude muzejski eksponat, zaboravljajući pritom da i u samoj Crkvi postoje izloženi, kao crkveni eksponati, nesahranjeni posmrtni ostaci pojedinaca. To što ih je neko proglasio čudotvornim ne menja osnovnu činjenicu. Tesla, takođe, nije bio običan pojedinac, a njegova čuda svakodnevno imaju univerzalnu naučnu potvrdu. Ako postoje izuzeci, na koje se primenjuju posebna pravila, Tesla je sasvim sigurno jedan od njih, i to najvećih. Jasno je da ne postoji dovoljno ubedljiv argument kojim bi bilo opravdano nasilno preseljenje Teslinih posmrtnih ostataka na mesto koje je zamislila Srpska pravoslavna crkva. Uostalom, argumentacija je uvek bila jača strana nauke, a ne crkve, to je i sâm Tesla isticao.
Interesantno je i to da se u Srbiji izgleda računa samo glas patriotskih intelektualaca dok su svi ostali samozvani i takozvani, čiji glas ne dopire do najvećih umova srpske političke elite. Čak je i B92 naučnike okupljene u različite organizacije stavio pod znake navoda, valjda u neverici da pravi naučni radnici postoje u zemlji Srbiji.
Slučaj Tesline urne je paradigmatičan primer potrošnosti bilo kog pojedinca, živog ili mrtvog, prema potrebama srpskih oligarhija. Vlast demonstrira nekontrolisanu moć, čak i u tehničkom mandatu, u skladu sa sopstvenom dnevno-političkom agendom. Time nam nagoveštava čemu se imamo nadati kada osvoje pun mandat da „svom snagom“ krenu gde god zamisle. S druge strane, Crkva može samo da sanja priliku da jedan ovakav nadnacionalni i vanvremenski um ukalupi u sopstveni verski i nacionalni okvir u misiji dokazivanja nebeske veličine jednog naroda. Upravo svođenje Nikole Tesle na veru i naciju čini nas nedostojnim ovog velikana. Posebno vređa zdrav razum neskrivena želja zagovornika transfera urne da se od Teslinog pepela pravi unosan crkveni biznis.
Bez obzira na potpise na nekakvom sporazumu, građanska inicijativa, u Srbiji i van nje, protiv premeštanja urne neće utihnuti. Tesla nema drugi glas sem našeg.
Peščanik.net, 04.03.2014.
Srodni linkovi:
Mijat Lakićević i Miša Brkić – Zaustavimo uzurpatore!