Ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je nedavno izjavio da će posle izmena i dopuna Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti (NID) biti formiran Odbor za etiku, koji bi trebalo da se bavi i pitanjima plagijata doktorskih disertacija. Ostali smo uskraćeni za integralnu verziju izjave ministra, a svi mediji su preneli njen identičan sažetak ističući samo bavljenje plagijatima doktorata od strane Odbora.
Na pomen plagiranih doktorskih disertacija obično se prvo pomisli na osporene doktorske disertacije Siniše Malog, Nebojše Stefanovića i Aleksandra Šapića. Matični univerziteti još uvek nisu uspeli da sa adekvatnim stepenom naučne pouzdanosti utvrde da li su ove disertacije plagijati ili ne. Treba pomenuti i to da nijedan od pomenutih doktora nauka nije našao za shodno da naučno odbrani svoju disertaciju od osporavanja, što bi inače bilo jedino logično u naučnoj zajednici. Svi su uglavnom pribegli drugim metodama koje sa naukom nemaju nikakve veze. Zato u javnosti i dalje ostaje utisak da su njihovi doktorati sporni, ali da se ne dovode u pitanje zbog političkog profila autora.
Izjava ministra Verbića da bi novoformirani Odbor za etiku trebalo da se bavi i plagiranim doktoratima privukla je pažnju medija, jer deluje kao da će se neko konačno baviti i ovim spornim disertacijama. To, nažalost, neće biti slučaj.
Pre svega, u zabludi je svako ko misli da je potreban poseban Odbor za etiku da bi se bavilo plagiranim doktoratima. Svi doktorati u Srbiji brane se pod okriljem univerziteta, pa su matični univerziteti, fakulteti i instituti nadležni da se bave i plagijatima doktorskih disertacija. Sadašnji zakonski okvir je sasvim dovoljan da nadležne institucije mogu utvrditi da li je doktorska disertacija plagirana ili ne, a propisane su i odgovarajuće sankcije za takve slučajeve. Ostaje, međutim, pitanje volje koju nijedno zakonsko rešenje ne može da zameni. Nedostatak volje se nevešto prikriva upravo izjavama da zakoni ne preciziraju šta je plagijat ili da procedura nije dovoljno razrađena. Kada bismo se oslanjali samo na zakon, ne bismo znali ni šta je doktorat, jer je suština doktorske disertacije naučna, a ne pravna kategorija. Čak i ako bismo prihvatili da procedura nije dovoljno razrađena, postavlja se pitanje zbog čega ta razrada nije sprovedena ni godinu i po dana nakon izbijanja afere. Zbog čega je ministarstvo tako uporno odbijalo da u zakon unese čak i sâm princip akademske čestitosti? Pitanje je i zašto Nacionalni savet za visoko obrazovanje ne reaguje sve ovo vreme, iako bi kao krovna institucija morao biti zainteresovan za procedure koje sprovode ili ne sprovode univerziteti.
Osnovni problem sa Odborom za etiku i spornim doktoratima političara je taj što Odbor neće biti nadležan da se bavi pojedincima iz reda političara. Zakon o NID se odnosi na istraživače, odnosno lica sa najmanje visokom stručnom spremom koja rade na naučnoistraživačkim i razvojnim poslovima i koja su izabrana u naučno ili istraživačko zvanje, kao i na nastavnike i saradnike visokoškolskih ustanova. Bez obzira na stručnu spremu i posedovanje doktorata, političari po definiciji Zakona o NID nisu istraživači, pa se tako ni odredbe ovog zakona neće odnositi na njih.
Kao što je nauka generalno nezanimljiva vlastima, medijima i javnosti u Srbiji, tako će i rad Odbora za etiku biti medijski marginalizovan, jer će zaobići političare doktore nauke i njihove osporene doktorske disertacije. I ovi koji su u žiži javnosti, ali i njihove kolege čiji su doktorati nedostupni i eventualno neki novi koji će u međuvremenu doktorirati iz skupštinskih klupa mogu biti spokojni. Do daljnjeg će izgleda jedino biti važno šta o njihovim doktoratima misli predsednik vlade.
Peščanik.net, 25.12.2015.
PLAGIJATI