lice nacrtano na zidu
Foto: Slavica Miletić

Charles Darwin završava knjigu O poreklu vrsta (On the Origin of Species, 1870) provokativnim obećanjem da će „osvetliti poreklo čoveka i njegove istorije“. U kasnijim knjigama Čovekovo poreklo i polno odabiranje (The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex,1871) i Izražavanje emocija kod čoveka i životinja (The Expression of Emotions in Man and Animals,1872), Darwin je dodatno osvetlio razvoj emocionalnih i saznajnih sposobnosti koje ljudi dele s drugim sisarima. U jednom pasusu on navodi da četiri karakteristike koje „definišu“ Homo sapiensa: upotreba oruđa, jezik, estetska osetljivost i religija postoje, doduše u rudimentarnom obliku, i kod životinja. Čak je i moral, tvrdi Darwin, proizvod procesa prirodnog odabiranja. Altruističko samopožrtvovanje možda pojedincu ne daje prednost u borbi za opstanak, ali, nastavlja Darwin: „Nema nikakve sumnje u to da će pleme s mnogo članova koji su, zahvaljujući razvijenom duhu patriotizma, vernosti, poslušnosti, hrabrosti i saosećanja, uvek spremni da pomognu jedan drugom i da se žrtvuju za opšte dobro, odneti pobedu nad mnogim drugim plemenima; i to bi bio prirodni odabir.“

Darwinovo revolucionarno razumevanje razvoja ljudskih emocija u međuvremenu je zaboravljeno. Čitav vek kasnije, kada su naučnici ponovo počeli da se bave ljudskom svešću, kognitivnu revoluciju pokrenuće kompjuter, koji je istovremeno postao i njihovo jedino istraživačko oruđe. Kompjuterski model svesti bio je veoma moćno oruđe, ali ono nije moglo (niti htelo) da obuhvati biološku podlogu motivacionih osećanja-stanja, kao ni evolucionu podlogu tih procesa. Čak je i evoluciona psihologija 90-ih godina prošlog veka zanemarivala evoluciju psihologije i ponašanja mozga i tela. Ona se okrenula istraživanju kompjuterskih modula i postavila ljudsko ponašanje u nekakav, uglavnom mitski, Pleistocen. Savremena moralna psihologija i njen filozofski pandan zadržavaju taj modularni pristup polazeći od pretpostavke da postoje urođeni normativni „prekidači“ u ljudskoj svesti i potpuno se oglušujući o emocionalnu prirodu etičkih postupaka.

Konačno, u naše doba veštačka inteligencija napreduje krupnim koracima i obećava opštu inteligenciju u skoroj budućnosti. Dok algoritamski digitalni račun proizvodi mašine koje rešavaju probleme, takvom rešavanju problema – a dominantna paradigma pravi zbrku nazivajući taj proces „inteligencija“ – nedostaju očigledni moralni podsticaji i drugi afektivni okidači opaženi kod stvarnih živih životinja. U stvari, istraživanja veštačke inteligencije i veštačkog života bez pardona je odbacilo interesovanje za biološka stvorenja.

Bez velike buke, od 90-ih godina prošlog veka grupa veoma kreativnih naučnika, a među njima su i neuronaučnici Jaak Panksepp i Antonio Damasio i neuropsiholog Richard Davidson, razvija novo polje nauke o afektima (ili emocijama). Afektivna neuronauka izoluje emocionalne moždane sisteme koji su u osnovi adaptivnih ponašanja kičmenjaka (a smešteni su uglavnom u onim delovima mozga koji su zajednički svim sisarima). Zahvaljujući neuronaučnim i bihejviorističkim istraživanjima, počinjemo da shvatamo da mozak naših predaka sisara i dalje postoji, živ i zdrav, u našem višem neokortikalnom sistemu. Za razliku od računskog pristupa svesti, afektivni obrt duboko je ukorenjen u onom što znamo o mozgu kao biološkoj realnosti. U prvoj deceniji novog milenijuma studije afekata (ili emocija) počinju polako da ulaze u discipline kao što je etologija (proučavanje životinjskog ponašanja). Primatolog Frans de Waal, na primer, trudio se da prepozna, na strogo naučan način, stvarne emocije kod naših rođaka primata. U ekonomskoj nauci, psiholozi kao što je Daniel Kahneman počeli su da opisuju predubeđenja, često zasnovana na emocijama, koja remete racionalno zaključivanje. A u filozofiji, mislioci poput Marthe Nussbaum ponovo počinju da posvećuju pažnju emocijama kao jednom obliku pseudo-rasuđivanja. Konačno je došlo vreme za odbranu emocija kao načina biološkog prilagođavanja koji nije samo pratilac ili ometač diktata razuma, već i uspešan vodič.

Naravno, taj projekat počiva na pretpostavci da zaista postoje univerzalne prirodne emocije koje su nasleđene od naših predaka. Da li su emocije zaista univerzalne? Neki istoričari i antropolozi tvrde da emocije učimo iz svog kulturnog iskustva, to jest da njih čine vrlo posebne okolnosti. Ako je tako, onda naš argument o značaju emocionalnih vrela u evoluciji (dakle, i u prirodi) ljudske svesti nije previše utemeljen. Dakle, da li je osnovna emocionalna struktura svesti univerzalna biološka činjenica?

***

U novije vreme, biološku osnovu ljudskih emocija dovode u pitanje mislioci koji su uglavnom usredsređeni na emocije višeg nivoa i na naše kulturne narative o emocionalnom životu. Taj pristup obavlja važan posao kad ističe raznovrsnost emocionalnih kultura i njihove istorijske i antropološke razlike, ali on gubi nešto suštinsko kad potpuno odbacuje prirodne emocije. Jedan od njegovih najglasnijih i najpopularnijih predstavnika je socijalna psihološkinja Lisa Feldman Barrett. U svojoj knjizi Kako nastaju emocije (How Emotions Are Made, 2017) ona tvrdi da su emocije pojmovni događaji i da su naše emocije, na primer, ljutnja ili tuga, veoma brze mentalne konstrukcije – nešto poput minijaturnih teorija o našim iskustvima u realnom vremenu.

Emocije su, dakle, intelektualni procesi i neophodan je jezik da bi se sirova osećanja izbrusila i pretvorila u različite, jasno razgraničene emocije. One nisu biološki ili fiziološki sistemi, već su pre nalik mislima, i svaka osoba rano u životu nauči da ih imenuje i organizuje u naizgled prirodne vrste, koje su zapravo, smatra Barrett, kognitivno i kulturno konstruisane konvencije. Kad vam u pekari zakrči stomak, vaš mozak svrstava to osećanje u kategoriju „glad“, dok neki drugi kontekst – na primer bolnička čekaonica – navodi vaš mozak da isto to osećanje etiketira kao „brigu“. Barret primenjuje tu logiku na sve emocije i tvrdi da ne postoji ništa nalik urođenoj ljutnji ili požudi, već su to samo kontekstualna tumačenja telesne nadraženosti.

Argumentacija za ovo kontraintuitivno gledište je klimava i počiva na analogiji s nekim „odozgo nadole“ aspektima čulne percepcije. Poznato je da se percepcija menja pod uticajem čak i najmanje kognitivne sugestije i neki psiholozi su napravili karijeru od toga što su pripremali subjekte da nešto pogrešno opaze ili da primete nešto što inače ne pada u oči. Na primer, ako upitamo svedoke kojom brzinom se kretao automobil kad se „zakucao“ u drugo vozilo, procenjena brzina će biti znatno veća nego ako ih upitamo kojom brzinom se kretao automobil kad je „udario“ u drugo vozilo. Kognitivni uticaj na neke vrste opažaja može se dokazati čak i kad je reč o naizgled neposrednim opažajima.

Slično tome, tvrdi Barret, naša svest nam automatski sugeriše načine svrstavanja osećanja u prividno instinktivne emocije – a one deluju tako zato što nemamo svestan pristup mentalnoj aktivnosti kategorizovanja. Ali oni koji prate nove ideje u nauci o afektima (a mi to radimo) misle da duboke emocije kao što su požuda, gnev, briga, strah, čežnja, žalost i igra nisu konceptualno konstruisane, mada mogu biti konceptualno elaborirane u onim vrstama mozgova koji imaju sposobnost konceptualizacije.

Kad se pažljivo razmotri, analogija između opažaja i emocija nije održiva. Prvo, neke percepcije su otvorene za strukturiranje odozgo nadole (npr. predrasuda utiče na to kako „vidim“ stranca), ali većina nije. Noviji rad Laboratorije za percepciju i kogniciju na Jejlu, posebno rad Chaza Firestonea i Briana Scholla, pokazuje da većina percepcija ne trpi takav uticaj. Percepcija nije tako propustljiva za višu kognitivnu funkciju kao što tvrde Barret i drugi. U stvari, čini se da empirijski rad pokazuje da ponovljiva ograničenja ili uticaji na percepciju dolaze uglavnom od osećanja, emocija ili afekata, a ne od jezika, uverenja ili pojmova. Drugim rečima, nije dovoljno da imamo ličnu kulturnu istoriju ili teoriju „odozgo nadole“ o opasnosti od krokodila da bismo ustuknuli kad vidimo jednog od njih.

Put straha odozdo nagore (u kom je alarmni sistem amigdale – centra za emocije u mozgu – uslovio ili kodirao rani opažaj krokodilskog nasilja) može snažno da utiče na to kako vidimo konkretnog krokodila ispred sebe i kako na njega reagujemo. Zbog stanja svojih osećanja definišemo susret s krokodilom kao nešto veoma strašno, dok Barrett i drugi konstrukcionisti misle da stvar stoji obrnuto, to jest da se plašimo krokodila zato što smo ga definisali kao strašnog. To znači da propustljivost percepcije protivreči argumentu da je emocija samo drugi oblik kognicije jer zapravo otkriva fiziološku uzročnu silu (afektivni sistem) koja oblikuje i ograničava percepciju i kogniciju.

Po konstrukcionističkom shvatanju, ako ja ili moja kultura odlučimo da strah definišemo kao sreću, on će odmah to i postati. Ali strah je veoma neprijatan i povlači ponašanje vrlo različito od onog koje povlači sreća. Konstrukcionisti poput Lise Barrett priznaju pozitivnu ili negativnu valencu osećanja na niskom nivou (središnji afekat), ali onda pripisuju jasno izdvojene emocije kao što su strah i ljutnja kognitivnom etiketiranju tog osećanja. Po našem mišljenju ta teorija radikalno podriva neuronauku, etologiju pa čak i doživljaj (fenomenologiju) naših emocija, a sve su to korisnija sredstva za diferencijaciju emocija.

Jasno je i potvrđeno da među pojedincima i kulturama postoji mnoštvo različitih emocionalnih profila. O tome svedoče atipične emocionalne reakcije u izveštajima pojedinaca i atipični neuralni obrasci u studijama funkcionalne magnetne rezonance. Ali to su izuzeci koji odstupaju od norme, a ne anomalije koje potkopavaju biološku paradigmu emocija. Nauka o afektima polazi od slojevitog mozga koji je dovoljno plastičan da može objasniti diverzitet, a da pri tom ne mora da odbaci biologiju emocija. Neka ponašanja, izraze i osećanja klasifikujemo kao „ljutnju“ zato što u njihovoj osnovi leži prepoznatljiv fiziološki obrazac, a takvi obrasci evoluiraju u mozgu sisara da bi im pomogli u preživljavanju. Skeniranje mozgova otkriva izvesne razlike neuralnih puteva u stanju ljutnje ili žudnje, ali one nisu dovoljne da poremete gustinu distribucije podataka. Viši (ili tercijarni) nivo jezika, kulture ili svesnog razmišljanja zaista utiče na ispoljavanje naših emocija, ali opseg mogućih emocionalnih stanja i tumačenja je prilično nepromenljiv i ograničen. To sledi iz našeg tvrđenja da postoji univerzalnost emocija u kojoj ima nešto malo mesta (naravno, možemo se prepirati oko preciznosti ovih reči) za sitnije promene pod uticajem iskustva.

Neki kritičari tvrde da postoje neokortikalno zamršene emocije (kao što su „elipse“) koje naizgled ne odgovaraju primarnom nivou genetski upisanih i u velikoj meri određenih nizova afekata. Reč „elipsa“ u ovom kontekstu opisuje tugu koju ljudsko biće oseća kad razmišlja o tome da neće doživeti da vidi budućnost. Nenaučan ali zanimljiv sajt Rečnik skrivenih žalosti (The Dictionary of Obscure Sorrows) potanko opisuje mnoge od tih emocija višeg nivoa, među ostalima i liberozu – želju za bezbrižnošću i ravnodušnošću prema stvarima, kao kad odrasla osoba poželi da ponovo bude dete. Način na koji istoričari i antropolozi proučavaju emocije zaista će pomoći u objašnjavanju tih u većoj meri kognitivnih, diskurzivnih i društveno ograničenih osećanja, ali ima prostora i za proučavanje načina na koji te emocije mogu biti razvojni prirasti stvoreni interakcijama između afektivnih sistema sisara na elementarnijem nivou. Čini se, na primer, da „liberoza“ ima i funkcionalnih i fenomenoloških sličnosti sa afektivnim sistemom koji je nazvan „igra“; isto tako, „elipsa“ je možda ukorenjena u fundamentalnijem sistemu „panika/žalost“.

U suštini, tokom poslednje tri decenije neuronaučnici koji se bave afektima koristili su specijalizovane tehnologije da marljivo mapiraju razne neuralne puteve za većinu osnovnih, primarnih emocija. Opsežno istraživanje amigdale, na primer, otkriva da strah ima jasan moždani potpis. A precizna električna stimulacija mozga otkriva specifične afektivne i bihejvioralne reakcije kod životinja. Strah sisara, na primer, jeste prirodna reakcija sa velikom promenljivošću u zavisnosti od biološke vrste.

Na kraju, moramo se suočiti s neintuitivnom i naizgled apsurdnom posledicom konstrukcionističkog shvatanja emocija kad je reč o životima neljudskih životinja. Ako emocija počiva na višem konceptualnom saznajnom nivou, kulturnom kontekstu i jeziku, onda neljudske životinje i deca nemaju emocionalni život.

Dijagnosticiranje emocije kod nejezičkog subjekta izvesno je veoma teško. Ne možemo sa sigurnošću utvrditi da li životinje imaju emocije. Ali ako je ta metodološka prepreka istinska, ona je trivijalno takva, i jednako se odnosi na nemogućnost neposrednog pristupa drugim ljudskim svestima, što nas sve svrstava u tragične solipsiste. Ali ne moramo tražiti jezičku potvrdu da neko biće zaista doživljava emocije jer možemo mnogo šta otkriti posmatranjem njegovog ponašanja. Ako doživljavanje emocija povežemo s posedovanjem pojmova, moramo zaključiti da životinje i bebe nemaju emocija pošto im nedostaje jezik. A to upadljivo odudara od svedočenja studija o životinjama i zaključaka razvojne psihologije, kao i od zdravog razuma.

***

Kakva bi onda bila nova slika naših emocionalnih života koji su rezultat evolucije? U našoj knjizi Emocionalna svest: Afektivni koreni kulture i saznanja (The Emotional Mind: The Affective Roots of Culture and Cognition, 2019), pokazujemo da su emocionalni sistemi ključni za razumevanje evolucije ljudske svesti (kao i svesti naših rođaka primata). Služimo se saznanjima i rezultatima filozofije, biologije i psihologije da bismo oblikovali jedan novi istraživački program.

Emocionalni mozak nastajao je najmanje 200 miliona godina. Poređenja radi, srž kognitivnog pristupa, širenje „racionalnog“ neokorteksa pre oko 1,8 miliona godina mnogo je novijeg datuma, a razvoj jezičko-simboličkog sistema još je mlađi. Kao skup adaptivnih alata, emocije funkcionišu znatno duže nego racionalno saznanje, što znači da nema mnogo smisla govoriti o svesti kao o idealizovanom racionalnom kompjuteru koji radi po principu trošak-korist i koji je projektovan u daleku prošlost.

Zadovoljavajuće objašnjenje evolucije svesti mora ići dublje od naše sposobnosti propozicionalnog mišljenja – naše izuzetne sposobnosti da manipulišemo jezičkim predstavama. Moraćemo da razumemo jednu mnogo stariju sposobnost – moć da osećamo i u skladu s tim reagujemo. Treba da razmišljamo o samoj svesti kao što arheolog misli o slojevima sedimenata. Na nižim nivoima imamo osnovne nagone koji nas (i druge životinje) vode kroz okruženje radi eksploatacije resursa. Žeđ, žudnja, strah i tako dalje su okidači u evoluciono ranijim regionima mozga koji stimulišu kičmenjake da zadovolje nagon i vrate se u stanje homeostaze (fiziološke ravnoteže). Na najnižem, primarnom nivou, na primer, strah je radikalan. Uplašena životinja prazni creva, a nalet aktivnosti u amigdali i hipotalamusu priprema je za odbranu ili bekstvo.

Mozak sisara stvara povratnu petlju između tih drevnih afektivnih sistema i sledećeg nivoa iznad njih – učenja iz iskustva i uslovljavanja kroz koje prolazi živo biće. Na sekundarnom nivou, strah (da nastavimo ovaj primer) postaje specifičniji – pacovi se plaše svetlosti, a ljudi se plaše mraka. Isti sistem straha, različite pretnje. Na kraju, kod ljudi postoji još jedna povratna petlja između neokortikalnih „racionalnih“ saznajnih procesa, s jedne strane, i pomenutih subkortikalnih okidača i sistema učenja s druge. Na ovom najvišem, tercijarnom nivou, strah je pomešan s pojmovnim i narativnim mišljenjem. Tercijarni nivo čine razmišljanja i misli (koji počivaju na jeziku), simboli, kontrola i planiranje budućnosti, mada svi oni dobijaju energiju od emocija nižeg nivoa. Na trećem nivou su isključivo ljudske emocije poput onih složenih a kratkotrajnih osećanja koja su tako sjajno opisali introspektivni književni majstori kao što su Henry James, Fjodor Dostojevski i, kad je reč o stravi i užasu, Edgar Allan Poe.

Emocije višeg nivoa (tercijarni afekti) i dalje su ukorenjene u nižim regionima mozga, ali su tešnje povezane s njegovim evoluciono mlađim delovima – neokorteksom uopšte i posebno frontalnim regionom. To znači da one igraju izvesnu ulogu u kognitivnim egzekutivnim funkcijama svesti – da usporavaju i kontrolišu naše automatskije životinjske odgovore. One su uključene i u emocionalna sanjarenja i povezane sa osećanjima slobodne volje ili promišljenom namerom da se dela (emocionalnim sadržajem u „prostoru reakcije“ dorsolateralne prefrontalne aktivnosti korteksa).

Postoje svesni procesi odozdo nagore, poput onih koji guraju organizam da zadovolji specifične psihohemijske potrebe. Postoje i obrnuti procesi (odozgo nadole), koji regulišu osnovne, limbičke emocije pomoću kognitivnih i bihejvioralnih strategija. Ne iskrsava svesna subjektivnost najednom na najvišem luku tog povratnog kruga; ona pre postoji među svim sisarima kao osnivačka motivacija koja otelovljuje biološke homeostatičke okidače. Emocije na primarnim i sekundarnim nivoima ponekad se smatraju „nesvesnim“; naime, čak i kad njima upravljamo, nemamo jasnu introspektivnu, svesnu procenu njihovog funkcionisanja. Na primer, možemo osećati sklonost da na raskrsnici krenemo jednim putem umesto drugim ili da naručimo jedno jelo a ne drugo, i možemo se truditi da objasnimo zašto. Verovatno je najtačnije reći da primarne i sekundarne emocije imaju pojavnu svest (iskustveno osećanje), ali im nedostaje svesna procena (sposobnost da se racionalno procenjuju i manipulišu emocije i da se o njima razmišlja).

Slažemo se sa našim pokojnim mentorom Jaakom Pankseppom (1943-2017) da svi sisari dele 7 osnovnih afektivnih sistema: STRAH, POŽUDU, BRIGU, IGRU, GNEV, TRAŽENJE i PANIKU/ŽALOST. (Panksepp piše njihova imena velikim slovima da bi naglasio da su ti specifični afekti fiziološki/bihejvioralni sistemi kao i povezane, subjektivno doživljene emocije. Ali psihološki i fiziološki aspekti se ne mogu razdvajati na dualistički ili čak epifenomenalan način.) Svaki od njih ima specifične neuralne elektrohemijske putanje, s pratećim stanjima osećanja i obrascima ponašanja. Drugi istraživači imaju nešto drukčiju mapu onog što se smatra „primarnom emocijom“, ali istraživanje u nauci o afektima se nastavlja i u narednim decenijama će svakako uroditi najboljom taksonomijom. Ovih 7 emocija su univerzalne kod ljudi (i sisara), ali su filtrirane kroz tri sloja svesti, što stvara ogromnu raznovrsnost.

Biološke i psihološke nauke istorijski su se fokusirale na jedan sloj svesti, a ostale slojeve su isključile i tako stvorile parcijalne i ponekad sukobljene slike svesti i ponašanja. Psiholozi i kognitivni naučnici obično se fokusiraju na aspekte ljudske svesti, dok biolozi unose više podataka dobijenih od neljudskih životinja. Važno je napomenuti da mnogi kognitivni naučnici teže da stvore računske modele procesiranja na tercijarnom nivou (na primer predstavljačko mišljenje na višem nivou kao što su jezik i pažnja) dok se bihejvioristi – kao što su neuronaučnici koji se bave životinjama – fokusiraju na procesiranje na sekundarnom nivou (na primer na paradigme učvršćivanja i uslovljavanja). Tek na tercijarnom nivou vidimo bujanje suptilnih emocionalnih razlika zavisnih od kulture ili istorije, kao i razlika među pojedincima, ali to ne protivreči fundamentalnoj prirodi primarnih emocija.

Nauka o afektima tvrdi da najniži slojevi svesti prožimaju i pokreću više slojeve. Evolucija svesti je razvojna priča o pojavljivanju tih slojeva i njihovom međusobnom delovanju preko povratnih petlji. Ali to povratno delovanje nije isključivo moždani proces, već otelovljeni, osnivački, usađeni i društveno-kulturni proces.

Impresivna postignuća ljudske kognitivne niše često se uzdižu u nebesa, dok emocionalna niša ostaje neopevana. Napredak industrije složenih alata, na primer, ili evolucija naših specifičnih porodičnih struktura ne bi se mogli dogoditi bez paralelnih napredaka u emocionalnom životu Homo sapiensa. Ljudi ne bi mogli tako sjajno da sarađuju, posebno u nesrodničkim društvenim grupama, da nisu pretrpeli značajno emocionalno pripitomljavanje koje je oblikovalo ljudske motivacije i želje u skladu sa prosocijalnom koegzistencijom. Kao što primatolog Richard Wrangham tvrdi u knjizi Paradoks dobrote (The Goodness Paradox, 2019), u poređenju sa svojim rođacima primatima, ljudi su sami sebe pripitomili tako što su znatno ublažili svoju reaktivnu agresiju. Smatramo da je sličan selektivni proces kulturne evolucije oblikovao, pored straha, i druge emocije kao što su žudnja i briga.

Afektivni ili emocionalni pristup može da pokaže iznenađujuću relevantnost osećanja za percepciju, mišljenje, odlučivanje i društveno ponašanje. Svest je zasićena osećanjima. Gotovo svaki opažaj i svaka misao su emocionalno opterećeni nekim svojstvom privlačnosti ili odbojnosti. Štaviše, ta osećanja, oblikovana u susretu neuroplastičnosti i ekološkog okruženja, obezbeđuju istinske semantičke obrise svesti. Značenje je u suštini proizvod opipljivog predstavljanja, našeg odnosa prema neposrednom okruženju i emocionalnih signala za društvenu interakciju, a ne apstraktna korespondencija između znaka i referenta. Izazov je, dakle, analiza tog opipljivog predstavljanja. Kako emocije kao što su briga, gnev, žudnja pa i razigranost stvaraju uspešan društveni svet za sisare, nišu – bogatu informacijama – za ljudsko učenje i sistem za idejnu vidljivost? Naša knjiga nastoji da pruži pojmovni okvir za odgovor na to pitanje.

Razumevanje afektivnih korena kulture i saznavanja, kao i uloge emocija u svesti, omogućiće nam da izbegnemo nezdrav povratak kako na bihejvioristički tako i na kartezijanski agnosticizam s obzirom na životinjsku svest. Naš evolucioni pristup svesti sisara – izgrađen u slojevima povratnih petlji – potvrđuje realnost životinjskih emocija, koju mi delimo, kao i složenijih, samo ljudskih strasti. Afektivni pristup evoluciji svesti otkriva dubinski motor ljudske svesti i emocionalni život koji nam je zajednički s drugim osetljivim bićima. Nadamo se da će on omogućiti tačnije, zdravije razumevanje naših potreba, želja i motivacija u budućnosti.

Objavljeno u saradnji sa Harvard University Press.

Stephen T Asma, Rami Gabriel, Aeon, 22.08.2019.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 24.10.2020.