Građanin sveta i identitet

“Postoje tri forme življenja: isusovska (Isus), faustovska (Faustus) i ulisovska (Ulysses)” – pisao je Šandor Marai (Sándor Márai) početkom pedestih godina, kad je stupio na svoj ulisovski put. Bio je tek formalno na njegovom početku, jer je duhovno već bio prevalio dobar deo tog puta. Ovaj mađarski pisac nemačkog porekla, a rođen u Košicama, nakon što su stupili na snagu mirovni ugovori potpisani u Trijanonu, preselio se u Budimpeštu gde se, ipak, u priličnoj meri osećao strancem; unatoč tome, ili baš zbog toga, malo je bilo onih koji su o svetlim i tamnim stranama Budimpešte bili u stanju da pišu onakvu prozu kao što je umeo on. Marai, građanin Košica, zazirao je od džentroidne hortijevske Mađarske. Kasnije u svom dnevniku, prisećajući se tridesetih godina, u nekoliko navrata primećuje da taj horijsveski svet nije bio ništa drugo, nego jedno neobarokno gospodstvovanje, svet lažnih gospoda, cigansko razmetanje s rasnim privilegijama. Summa summarum: krvožedna pohlepnost.

Godine 1941. bio je u prilici da Košice, svoj rodni grad, doživi kao stranac. Zatekao je jedno novo Košice koje bezamlo ni po čemu nije nalikovalo na staro. Ganuo ga je, unekoliko, tek prizor porodične kuće. Potom sledi ratna Budimpešta. U dnevničkim beleškama iz 1944. godine izveštava o antisemitskoj histeriji u Budimpešti, a onda, nakon rata, putuje po Evropi. Nigde ne može da se skrasi.  Rusi su najpre oslobodili Mađarsku od nacista, a onda su je i sami okupirali, pa je Marai primoran da napusti zemlju. Ostaće emigrant do kraja života, umreće kao čovek bez domovine. U emigraciji se teši da je maternji jezik piščeva prava domovina. Premda je za njega i maternji jezik stran, pa se suočava s nepoznatim svetovima. Pridošlica je stranac u univerzumu, i njegov jezik je stran, to nagoveštava i okolnost da je njegov maternji jezik na jedan drugačiji način osetljiv na svet. Drugačiji je damar srca tog jezičkog izraza. Marai u vezi sa tim u svom dnevniku piše: “Kad je čovek bez domovine, najednom nam se čitav svet čini prisnim i poznatim. Na osnovu ove rečenice neki površni kritičar mogao bi da ga optuži i za izdaju, ili da mu zameri da je bez korena. Nikome, ničemu i nikamo ne pripada. Nije ni ovde, ni tamo, baulja u nekoj kotlini. Možda dubina te kotline predstavlja opasnu provaliju, a možda ne. Njegovo životno delo pokazuje da je i u “provaliji” moguće pustiti novo, razgranato korenje, i nije obavezno da se ono ukotvi u zemlji, nego – kao što je rekla Simon Vej (Simone Weil) – mogu da streme ka nebu.

Pronaći domovinu i u bezdomnosti, sprijateljiti se i sa stranstvovanjem! Stolećima je to sledilo političkim emigrantima, zločestim, tvrdoglavim umetnicima, prokletima i ekskomuniciranima. U današnje vreme, međutim, takva subina nije samo njima svojstvena, ona je karakteristična i za običnog, prosečnog čoveka koji je sve više izložen strahovima i sve češće se suočava s takvim osećanjem življenja. Današnji Evropljanin se oseća kao čovek bez doma i domovine, kao apatrid globalizacije, jer su se pred njim otvorili suviše veliki prostori, pred njim se ukazao zloslutni paskalovski (Pascal) kosmos: večiti muk beskrajnih prostora koji ga ispunjava strepnjama. Nema više priče koja bi mogla da ispuni taj prostor. Stoga jednoznačno sledi pitanje: može li veliki, beli svet da bude naša domovina? Odgovor tražimo iz perspektive duhovnog i kulturalnog segmenta globalizacije; kako da živimo u ovom univerzumu a da nam čitav svet bude prisan i poznat? Ili je sve to, naprosto, jedan posve nemoguć poduhvat? Mnogi tvrde da jeste; jer globalizacija surovo ukida idiličnu predstavu rodne zemlje i, umesto nje, gura nas u pakao velikog sveta.

A ovaj pakao je, tvrde, siv i uniformisan. Nenadglediva vlast transnacionalnog kapitalizma homogenizuje svet, ukida razlike, uklanja drugost. Sve u svemu, tvrde, globalizacija je kraj kultura malih nacija.

Mnošto je znakova koji ukazuju na to da su ove strepnje opravdane. Jer strogo centralizovan svetski poredak pogoduje kulturama velikih nacija. Intelektualci malih nacija imaju osećaj da bivaju potisnuti iz njihovih tradicionalnih domena delatnosti. Ove elitne kulture za sada opstaju zahvaljujući samo nekoj vrsti zavisnosti od države, i kao propaćeni preživeli, stupiće u nacionalnu besmrtnost. Nacionalni bardovi se sele iz socijalističkih toplih leja u prisne rezervate nacionalnih država, ali posve marginalizovani. Rezervat je u ruševinama i zapušten. Vlastodršci ne očekuju ništa od njih, čak ni kompromise, oni naprosto više nisu potrebni. Komunisti su određivali i nadzirali tokove u kulturi. Veoma ozbiljno su shvatali zadatak koji im je poveren, brinuli su za hraniljivu podlogu toplih leja.

Dobar deo demokratski izabranih poslanika ne čita knjige, već samo broji glasove. Njihovu legitimacijsku bazu ne čine ideje, nego broj dobijenih glasova. Inteligencija malih nacije više nije u poziciji da kudi vođe nacije jer, konačno, oni su izabranici naroda. Onog naroda koju inteligencija hoće da brani. U ovoj iznuđenoj situaciji se rađa antiglobalizam intelektualaca zabrinutih za kulturu svog naroda. Pisci, umetnici koji se kunu u nacionalne specifičnosti, nalaze oslonac u nacionalnim državama nacionalnih kultura i u njenim institucijama, a ne u nacionalnoj zajednici, odnosno narodu. Bogomdani narod im je okrenuo leđa; sa kulturalnog stanovišta čak je i onaj njegov deo prešao u tabor pristalica takozvane internacionalne masovne kulture koji je, sa političkog stanovišta, ostao na pozocijama nacionalnog populizma.

Taj deo naroda se u svoje slobodno vreme se “vaspitava” na lakim američkim tv-serijama koje su preplavile sve televizijske kanale, i tek ponekad, u dane koji su crvenim slovima upisani u kalendar, psuje strance, i sve što je strano, kosmopolite, Jevreje, Rome, manjince i, naravno, Ameriku. Kulturna elita malih nacija, dakle, prinuđena je da se poziva na takvu kulturu koja, zapravo, više nema svoj subjekat. Svedoci smo nastanka kulturalnog populizma bez naroda. Takav kulturalni populizam gura kulturnu elitu u zagrljaj političkog populizma koji u srednje-istočno-evropskim zemljama raspolaže sve snažnijom masovnom podrškom.

Ovakav zaokret intelektualnih elita zemalja u tranziciji objašnjava se upravo ovim strahom od globalizacije i njihovom sve izrazitijom zavisnošću od države. Početak intenzivnog oživljavanja tradicija, novi književni folklorizam, egzotično predočavanje etničkih specifičnosti, zakasneli nacionalni romantizam podudaraju se sa počecima naglog političkog otvaranja tih država. Dakle, s godinama kada su se one bez ikakvih političkih prepreka uključile u velike međunarodne informacione i kulturalne mreže. Makar uzgred treba napomenuti da su ove kulture za vreme socijalističkog jednopartijskog sistema bile otvorene prema liberalnim idejama, evropskim vrednostima, modernim književnim i umetničkim formama. Za vreme sporog, desetogodišnjeg raspadanja tog jednopartijskog sistema, u Istočnoj Evropi nastala je nova, zanimljiva kultura, i u pomenutim toplim lejama nastala su umetnička dela koja se mogu nazvati “cvetovima raspadanja”, a koja su predstavljala duhovnu renesansu regiona. Ovo razdoblje bilo je do te mere određujuće, da se danas vladajući književni i umetnički kanoni temelje zapravo na delima nastalim upravo u razdoblju jednopartijskog sistema. “Moderni klasici” su postali klasici delima koja su napisali u jednopartijskim režimima. A ona koja su napisali posle tog razdoblja – među njima i izuzetna i značajna dela – bila su mahom inspirisana svetom doživljaja toga perioda.

U novim demokratijama oživljavanje tradicija, svakovrsni déjà vu, žudnja za “praiskonskim”, za “autentničnim nacionalnim identitetom”, nostalgija za premodenim životom, strah od “stranog”, zaziranje od kosmopolitskih dimenzija, zatvaranje u nacionalne tradicije, ksenofobija, antisemitizam ili atrociteti prema nacionalnim i drugim manjinama poprimaju sve zloslutnije razmere. Kulture malih nacija, u svom osećanju ugroženosti, odbauljaće nazad u “dobrovoljno izgnanstvo”, s obrazloženjem da epoha globalizma ugrožava njihov opstanak.

Strah je opravdan, ali je pitanje, da li je izlaz iz ove opasnosti baš u bekstvu u nacionalnu državu, jer su nacionalna država i globalizacija, doduše, u rivalskim odnosima, ali su istovremeno i, jedna na drugu kivne saveznice. Ovu priču je Ivan T. Berend (Berend T. Iván) označio kao poklecavanje “pilona vestfalske crkve”. Mirovnim ugovorom, naime, iz 1648. godine, suverena država je, unutar njenih granica, priznata kao punovlasna država. Od ovog mirovnog ugovore počinje procvat nacionalne države, i njena ekspanzija traje sve dok onog momenta kad je postala disfunkcionalna, jer se pokazalo da nije u stanju da obezbedi okvire privrednog razvitka. Dva svetska rata su u 20. stoleću potvrdila ovu činjenicu. Nacionalne države su pohitale da spasu što se spasti može, pa su se zbog toga uključivale u sisteme sve veće međusobne zavisnosti. Globalizacija je, dakle, donela ukidanje ograda nacionalnih država, ali nije porekla i njihovu logiku. One su i rivalke, i saveznice, među njima nije moguće pronaći stroge uzročno-posledične veze, s obzirom na to da je globalizam, kao pojava, ranijeg datuma nego što je nacionalna država. Pomislimo samo na 10. i 11. stoleće, na civilizacijske promene izazvane širenjem hrišćanstva. Ili na gotiku, renesansu i romantizam koji su, u kasnijim razdobljima, osvojili celu Evropu. A što se ekonomike tiče, kao što je to pokazao Imanuel Valerštajn (Immanuel Wallerstein), globalizacija je stupila na scenu krajem 15. i početkom 16. stoleća. Ne treba da smetnemo s uma ni to, da su i 18. i 19. stoleće bili mnogo “globalniji” od nacionalističkog 20. stoleća. Menadžeri i vlasnici multinacionalnih kompanije nisu kosmpolitski sanjari i građani sveta, već vlastodršci proistekli iz ekonomskih elita nacionalnih država. To se jasno vidi i po tome što se u današnje vreme američkim i evropskim “multinacionalcima” priključuju i ruski, i – ko zna? – možda se iza kulisa već skromno klanjaju i kineski komunistički “multinacionalci”.

Istovremeno, činjenica je i to da putevi radikalnih kritičara globalizma vode, sve više uzburkavajući strasti, u sasvim drugom pravcu, budući da pod znak pitanja stavlja sadašnju novokapitalističku harmoniju. Oni, naime, tvrde da su i “multinacionalci”, u suštini, kapitalisti, i da tamo gde postoji kapital, postoji i eksploatacija, a gde ima ekspoloatacije, tamo ima i eksploatisanih, čime ponovo skreću pažnju na socijalne konflikte ili čak na mogućnost pojave nove klasne borbe. Dosledno promišljeni antiglobalizam i ne može drugde da vodi. Belgijski premijer Gi Verhofštad (Guy Verhofstadt) kao predsedavajući Evropske unije 1991. godine nije slučajno postavio pitanje vođama antiglobalizacijskog pokreta: “Da li hoćete, kao Black Block, da primenite silu protiv svih oblika privatne svojine?” Globalizam predstavlja ili mala vrata marksizma, ili je konspitativno ime novog nacionalizma.

Na ovoj tački mnogi kritičare sistema zaneme. Pretežna većina intelektualaca, kritičara globalizacije se ustručava da se suoči sa radikalnom alternativom, zadovoljavajući se s kritikom globalizma iz perspektive nacionalne države. Jedna od već dosadnih floskula ove kritike je ona koja iskaljuje svoj gnev na Americi, američkoj kulturi, koja se vehementno suprotstavlja “amerikanizaciji”. Ovaj antiamerikanizam, a tobož u odbrani drugosti i mnogobojnosti, uopšte ne primećuje činjenicu da je danas američka kultura mnogo raznovrsnija, višebojnija, pluralnija od svih evropskih nacionalnih kultura. Plaše se uniformnosti, dok unutar vlastite nacionalne kulture bez i jednog glasa protesta posmatraju kako se drugosti brišu, kako se višebojnost gura u zonu sivila. Ono što je dozvoljeno naciji, nije dozvoljeno multinacionalistima – misle. Naravno, Amerika ima vodeću ulogu u globalizaciji, s obzirom na to da je američka privreda najjača, ali samo zbog toga nije moguće pojednostaviti ekspanziju globalizacije na antagonizam Amerike i evropskog kontinenta. Utoliko pre, jer su upravo evropske nacionalne države usvršile pramodel globalizacije: hijerarhični, hegemoni odnos centra i periferije. Protagonisti globalizacije su baš tom modelu dali transnacionalne dimenzije.

“Kad centar govori” – primetio je Ulf Hanerc (Ulf Hannerz) profesor Univerziteta u Štokholmu – “periferija sluša i, najčešće, nema protivreči.” U tome se krije zapravo jedno od vodećih načela globalizma, ali na istom principu počiva i nacionalna država. Zar jakubinski centralizam Velike francuske revolucije nije bio suroviji prema drugostima nego što je to globalizacija? Zar u Hitlerovoj globalnoj koncepciji nacije nije afirmisan globalizam fundamentalističkog tipa? Zar agresivna, traumatizovana, homogenizujuća konacepcija nacionalne države tipa grabljivica na srednje-istočno-evropskim i balkanskim prostorima nije doprinela desetkovanju nacionalnih manjina, odnosno drugosti ovih regiona? Zar pristalice post-tranzicionih istočno-evropskih nacionalnih populizama – samo uzgred da napomenem da se u Slovačkoj i u Poljskoj, da ostanemo kod aktuelnih primera, taj i takav populizam nije neočekivano rasplamsao, nego se afirmisao na demokratskim izborima – ne dižu visoko zastavu nacionalne države, i zar time ne sprovode, unutar granica nacionalne države, neku vrstu mini-amerikanizacije? Ili zar ratni pohod srbijanskih centralista protiv teritorijalnih autonomija ili protiv manjinskih zajednica ne sadrži klice nakaradnog globalizma, uprkos tome što je u svojoj retorici zdušno antiamerički i antiglobalizacijski? Ovi primeri upozoravaju na to, da su nacionalni kritičari globalizacije koji nastupaju kao rivali globalizma, zapravo saveznici globalizma, stim da pri tom preuzimaju na sebe uloge i proroka velikog istorijskog nazadovanja.

Suštinu kritika usmerenih protiv globalizacijskih trendova, ali i neke novoiskrsle mogućnosti od svega bolje osvatljava tvrdnja Volfa Lepenisa (Wolf Lepenies) po kojem stupamo ne samo u razdoblje globalizacije, nego i lokalizacije, odnosno relokalizacije. I to upravo zahvaljujući globalizaciji. U novopostavljenom prostoru igre menja se odnos centra i periferije. Lepenis to objašnjava jednim primerom: iranski naučnik koji je boravio u Nemačkoj, veoma je slabo govorio engleski, nemački nije znao, a njegov solidni francuski nije mu baš bio od koristi. Lepenis je izrazio svoju bojazan da dotični naučnik, daleko od svoje zemlje, po svenu sudeći ima veoma površna saznanja o zbivanjima u domovini. Iranski naučnik ga je razuverio. Posle doručka uključi kompjuter, pročita jutarnje bejrutske listove, što znači da je već u deset sati pre podne do te mere informisan kao da je kod kuće. “Iz toga sam naučio da globalizacija” – konstatuje Lepenis – “ne baš u poslednjem redu, znači i to da možemo bilo kuda poneti sa sobom svoje selo.” Iz toga pak proističe, da “naše selo” može bilo gde da se pojavi, ali i da se svet useljava u “naše selo”. Vezanost za terotoriju postala je relativna, čovek istovremeno živi u više paralelnih svetova, a granice među njima su fiktivne. Nevidljive. Slobodne.

Ono osećanje života koje je anticipirao Šandor Marai, postaje tako svakodnevni doživljaj: “Stupamo u svet u kojem smo bez domovine, ali čitav svet je ipak prisan i poznat.” Globalizacija je osporila i, delom, ukinula granice, dakle, šansu su dobili lokalni konteksti koji su “duhovna žarišta otpora protiv onoga što hoće da nas potčini, da nas u svemu izjednači” (Lepenis). Ovi lokalni konteksti dekonstruišu globalno, ali isto tako i nacionalnu državu. Ako, dakle, hoćemo da se oslobodimo lanaca globalizacije, ne možemo da pobegnemo u okove nacionalne države, već moramo i njih da zbacimo. Oklevajući dreždimo na pragu planetarnog društva, nesigurni smo i puni strahova, zaziremo od svega nepoznatog, kao i obično. Ali bićemo prinuđeni da naučimo – citiramo ponovo Lepenisa – da se “felksibilnije odnosimo prema kulturalnoj slici koju smo uobličili o nama samima, a da se pri tom ne odreknemo svog identiteta”. Ovaj identitet, međutim, više nikad neće biti onako homogen kao što to diktiraju naše iluzije – taj identitet moći ćemo slobodno da biramo, da ga konstruišemo, da ga neprestano menjamo. Iz novog poretka periferije i centra više ne proističe hegemona paradigma, nego mreža koja ne zazire od hibriditeta, mreža koja konstruiše fleksibilnu svest o identitetu i u kojoj će moći da opstane samo ona nacionalna kultura koja kritički razmišlja, koja je i unutar sebe privržena drugostima i raznovrsnostima, sa svešću o pripadnosti građanstvu sveta. Kao deo te i takve mreže i sama će da prođe kroz postupke “kreolizacije” i hibridizacije. Ovaj proces mogli bismo nazvati čak i “decentralizovanim” ulisovskim putem kojim smo stigli u “transcendentalnu bezdomnost” gde se manje-više osećamo kao Kostolanji (Dezső Kosztolányi) u jednom stranom gradu nakon što je uvideo da ono na šta se pozivamo kao na domovinu – opisao je to u romanu Zlatni zmaj – izgubilo svoju verodostojnost. Na osnovu toga je i mogao da na jednom svom putovanju zabeleži i ovo: “Jedno selo, ili jedna varošica u mojoj rođenoj zemlji za mene je više strana, tuđa, nego jedan nepoznati strani grad. Kad god stignem u neki grad, imam utisak da sam stigao kući.” Treba, dakle, da se izgubimo u beskrajnom prostoru, da bismo se u njemu osećali domaćima, kao kod svoje kuće, i da bismo se oslobodili strahova od nepoznatog. Ako steknemo samosvest stranstvujušćeg, i u stranom, nepoznatom svetu ćemo se osećati kao kod kuće, osetićemo njegovu prisnost. Periferija već stiče to osećanje, počinje da se prijatno oseća u bezdomnosti. Dijaspore, zajedno s nacionalnim, etničkim i drugim manjinama pod prinudom su stupile u nepoznato. Jevrejska kultura je bila prva koja je počela da iscrtava kosmos paskalovskog beskrajnog prostora. I nacionalne manjine žive u tom prostoru, ali se plaše da se suoče s tom činjenicom, zaziru, beže od tog modernog osećanja življenja, to je jedna od najvećih manjinskih tabu tema. A taj tabu proizvode, kao centri, nacionalne države, a periferija nema smelosti da ga porekne.

Kulture malih nacija i dalje žive kao opčinjene “čistim izvorima”, merodavnim Velikim Naciolanim Kodom, žive i dalje opčinjene evidencijom koju je Kostolanji porekao, dok su se velike nacije svega toga već oslobodile. Jedna od tajni kvaliteta nemačke kulture, tvrde brojni nemački teoretičari, krije se u tome što se ona od početka pedesetih godina pretvorila u hibridnu kulturu. Najznačajniju književnu nagradu u angloameričkoj književnosti, najuticajnije književnosti u svetu, proteklih dvadeset godina dobijali su uglavnom baš predstavnici engleske hibridne književnosti, odnosno predstavnici književnosti periferije. U književnostima malih nacija ovakva pojava bila bi doživljena kao najveći apsurd – tako je to i u mađarskoj knjiuževnosti, kulturi – jer je u njima odnos centra i periferije mnogo hijerarhizovaniji nego u velikim kulturama koje su već spremne da stupe u budućnost: to znači da odnos centra i periferije one već shvataju posve u duhu postglobalizovanog poretka sveta. Kulture malih nacija su još daleko od toga, i ovo zaostajanje im preti mnogo većim opasnostima nego sama globalizacija.

Mart 2007.

 
Preveo Arpad Vicko

Peščanik.net, 14.03.2007.