Od ove školske godine uvedeno je da se obavezno svira himna Bože pravde i diže srpska zastava u svim školama na teritoriji Srbije. Ministar Ružić je rekao da moramo da čuvamo naš identitet, kao da će neko da nam ga ukrade. Ne zna se ko bi bio taj bezobrazni lopov. Dobro, ima država u kojima se u školama svira državna himna, ali kod nas je problem što je važeća himna u Srbiji ekskluzivistička, jer u njoj stoji da Bog spasi srpski rod, a Srbija ima drugih naroda i drugih veroispovesti koji takvu himnu ne mogu da dožive kao svoju. Već je izbio sukob u Sandžaku, jer tamo žive Bošnjaci, neki su se pobunili i nisu hteli da u školama puste himnu. Krenule su i pretnje da će im ukinuti nacionalno-kulturno veće na koje imaju pravo. Sličnih problema je bilo i u Bujanovcu i Preševu. Mali Albanci nikako sebe u toj himni ne mogu da nađu. I da ne podsećam na poznate stvari da u Srbiji žive brojne manjine „drugog roda“. A i mnogi Srbi ne osećaju pripadnost rodu, jer Srbiju ne vide kao rodovsku zajednicu. Da bi bila zaista državna i patriotska, himna mora da bude inkluzivna i obuhvati sve građane koji u državi žive. Ovakva diskriminišuća himna obavezna za svu decu u svim školama neminovno stvara sukobe i nelagodno osećanje otuđenosti i marginalizacije.

Na sve to, 15. septembra Skupština treba da izglasa zakon o Zaštiti ćirilice. Svrha zakona je da se isključi latinica da se Srbi ne bi latinizovali. Državne ustanove su pak odavno obavezne da koriste ćirilicu. A sad će to važiti i za publikacije i novine, a pitanje je da li će i svi nazivi firmi morati da se ćirilizuju. Nadam se da država neće kontrolisati i ličnu korespondenciju, ali može se desiti da obaveže društvene mreže i portale. Gotovo da nema smisla upozoravati koliko se takvim potezima radikalske politike Srbija izoluje od svojih suseda, naročito ako se to odnosi na sve publikacije i izdavaštvo. Kad se ide u Zagreb, obavezno se trči u knjižare da se kupe knjige koje su tamo prevedene ili knjige hrvatskih pisaca kojih nema u naših knjižarama. Kakve posledice će biti ako se sve knjige iz Srbije štampaju na ćirilici, upozorio je profesor Dejan Jović, rekavši da će to oštetiti naše izdavače, jer se neće prodavati u državama bivše Jugoslavije u kojima se koristi latinica. Šteta će biti na našoj strani, jer izdavačka delatnost ovde reklo bi se uspešno opstaje i to je jedna od retkih stvari za pohvalu.

Agresivno naduvavanje srpskog identiteta ukida našu prednost da imamo dva pisma – ćirilicu i latinicu. Od početka devedesetih i ratova za veliku Srbiju pa do dana današnjeg u kojem vladaju radikali, nije zapažena pojava „rasrbljavanja“, kako to kažu nacionalisti, odnosno nekakvog „gubitka identiteta“. Naprotiv, sve vreme se politika Srbije kretala u pravcu nacionalisitičkog ekstremizma pojačavanjem srpskog identiteta i ubacivanjem srpskog pravoslavlja kao nacionalnog identiteta. Ako nisi pravoslavka ne možeš biti Srpkinja, te si onda ili „komunjara“ ili „autošovinista“ ili belosvetska prozapadna izdajnica.

I sam datum kada će zakon o Zaštiti ćirilice biti donet poslužiće upumpavanju nacionalističke isključivosti. To će se desiti 15. septembra, koji će od ove godine postati dan srpskog jedinstva. Nikola Selaković, ministar spoljnih poslova, ovako je obrazložio taj dan: „Glavni cilj u pokušaju da utemeljimo ovaj praznik jeste da motivišemo sve naše građane gde god živeli, Srbe iz svih krajeva, da tog dana tamo gde žive, na kuću ili zgradu, istaknu našu trobojku, zastavu koja je jedan od simbola Srba gde god živeli“. Najavljeno je da će Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave biti obeležen nizom manifestacija, a centralna će biti održana na Savskom trgu pored spomenika Stefanu Nemanji. Predviđeno je da se tada obrate predsednik Aleksandar Vučić, srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik i patrijarh Porfirije.

Bez Dodika ništa ne može u Srbiji da se obeležava. A sve češće i bez patrijarha. Poruka je jasna: ova navodna bezgranična širina „gde god žive Srbi“, a u stilu Vulinove nebuloze o „srpskom svetu“ samo prikriva stvarni plan o razbucavanju BiH i pripajanju Srbiji Republike Srpske kao ratnog plena. A to će izgleda proširiti srpski identitet slavljenjem Ratka Mladića kao srpskog heroja, što se već dešava.

Ostvarivanje tog plana, a nadaju mu se i Vučićeva vlast i najveći deo opozicije, traži ovu iznenadnu i naglašenu brigu za srpski identitet, u koji treba prošvercovati i ratnog krvoloka Ratka Mladića, kao najzaslužnijeg za stvaranje Republike Srpske. Jer, otkud Mladićev mural usred Beograda u Njegoševoj ulici koji stoji već dva meseca, a da ga niko nije prekrečio? Kako je na jednoj zgradi u Bulevaru Zorana Đinđića, osvanuo Vučićev nazive te ulice – Bulevar Ratka Mladića. Njegovi ogromni potreti šire se Srbijom kao bolest, a neke sam zabeležila na fotografijama ispod naslova ovog teksta. To rade država Srbija i lično Vučić, koji se već afirmisao kao obožavalac Ratka Mladića kada je tablu Bulevar Zorana Đinđića zamenio tablom Bulevar Ratka Mladića. Osumnjičeni se već davno prijavio. Da Vučić Mladića ne slavi kao srpskog heroja, te bi slike već bile sklonjene. Umesto toga, sve ih je više.

To je zvanična politika Srbije u kontekstu intenzivnog naduvavanja srpskog nacionalističkog identiteta, u kojem svoje mesto ima i Ratko Mladić. Osuđen za genocid u Srebrenici kaznom doživotne robije. Presudu je doneo Tribunal u Hagu koji su osnovale Ujedinjene nacije za zločine počinjene na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Vučić i njegovi epigoni viču i skandalizuju se, kažu da donete rezolucije o genocidu u Srebrenici, od kojih je poslednja ona crnogorska, pripisuju Srbima da su genocidan narod. A to je apsolutna glupost jer nema takvih naroda. Biće da srpskom narodu upravo Vučić podmeće da je genocidan narod, ubacujući Ratka Mladića u kampanju jačanja srpskog identiteta. Ako se ovako nastavi i ovaj novi identitetski ispad predsednika Vučića ne obustavi (možda mu to došapne Angela Merkel), pored obavezne himne, zastave, ćirilice, Dana srpskog jedinstva, Vučića, Dodika i patrijarha, raskomoćenih u „srpskom svetu“, imaćemo i obavezni portret Ratka Mladića.

Ostaje nam da se pitamo čemu služi ovo napadno bujanje malignog nacionalizma. Za sada nam odgovori nisu pri ruci, izuzev onog uobičajenog da se i time prikrivaju kriminalne afere. U to je teško poverovati, jer mi se čini da je prikrivanje afera na ovakav način mnogo veća afera.

Peščanik.net, 04.09.2021.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Štancovanje patriotizma

Dejan Ilić – Pod zastavom i himnom

Miloš Janković – Kako podučavati patriotizmu?

Dejan Ilić – Samo nam je himna falila


The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).