Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Evo, predsednik je ponovo izašao pred javnost zajedno sa svojom poslugom, trudeći se da logikom sumanutog paradoksa objasni sve misterije koje je prethodno lično napravio. Uzdao se, kao i obično, u slabo interesovanje blejuće većine za istinu. Ovdašnje pučanstvo još je sklono da se preda nakaznom oblikovanju svojih života, čak i da u njima ne učestvuje. Ili da radi kako mu se kaže. Lažov je ubeđen da mu čvrsto veruju oni koji inače ni u šta ne sumnjaju. Iz svoje vrednosne sfere davno je odbacio logiku, poštenje, čast, etiku i istinu, sve one vrednosti koje pokušava da oduzme svima nama.

Izmislivši sve uspehe i prikazujući ih kao scenu za nepostojeći život – dakle kulise iza kojih ničega nema, niti ima izgleda da bilo šta na tom mestu postane – za neuspehe koji se ne mogu sakriti jeftinim molerajem optužio je neprijatelje. Za takvu vrstu upotrebe, koju modelira po svojoj oboleloj dogmi, podela je priprosta: postoje spoljni i unutrašnji. Nimalo inventivno, u trijerenju svojih protivnika valja pribaviti ili pozajmiti bar malo lucidnosti. Postoje valjda neke nijanse, ako je već za sebe izabrao najgore prijatelje, jer boljeg izbora nema. Dihotomna podela (spoljni, unutrašnji), vodi opasnoj paranoji od koje se vladar nikada nije lečio, pa ni izlečio.

Šta želi neprijatelj? Odgovor može da bude krajnje jednostavan: šta nas briga šta želi taj, kako se već zove, mi smo snažni, niko nam ne može ništa. Ali, snaga je izmišljena, besmislena je, kao i posao onoga ko je pokazuje. Dakle, neprijatelj želi da nam naudi! Eto ti ga sad. Šta mu to smeta kod nas da bi nas unazadio i satirao dok konačno ne prestanemo da budemo to što jesmo. Ali, šta mi uopšte jesmo?

Unutrašnji neprijatelj želi da sruši vlast, a samim tim i državu. Tu dolazimo do saznanja da je država rušiva i ruševna. Pa šta i ako jeste? Ali, kako to neprijatelj uopšte zna? Neko mu stalno javlja da ovde ne valja jedino ono što bi moralo da valja, i sklono je padu samo po sebi.

Unutrašnji ne može to sam da uradi, treba mu spoljni. Na tom nivou simbioze dolazimo do vrhunca tupavosti vlasti i vladara kad svoju nemoć obrazlažu kao posledicu zavere nečega što se ne vidi, niti postoji.

U obrazlaganju gde se nalazi novinar koji beše nestao, predsednik se upravo bavio neprijateljima. Oni su inscenirali da je on otet, ali je on u našim rukama i morao bi da objasni kako se to samooteo i nestao tako vešto da bi bio pronađen. Da bi svoju opaku konfuziju doveo do kraja, stalno se osvrtao prema svojim arlekinima, Gašiću i Stefanoviću, kako bi oni potvrdili sve njegove sumnje i rešenja, pohvalili njegov blistavi, nadmoćni um, koji je tako sastavljen da je neprejebiv.

Izvesni Milan Mijalkovski, koji se bavi malignim stranim agenturama, obavestio je inače zblanutu javnost da u Srbiji trenutno ima šezdeset stranih obaveštajaca. Šezdeset? Zašto baš toliko, je li to kritična masa špijuna koja može da nam upropasti zlatno doba? Kako ih je čemerni Milan prepoznao? Jesu li naoružani, kako su obeleženi, kako se zovu? Koji im je prvi cilj za rušenje, ko ih ispraća? Zašto tabloidi ne objave njihove foto robote? Zašto ih ne proteramo ako su tako zli, osim ako, tako glupo izmišljeni, ostaju ovde samo zarad spasonosne, podaničke Milanove mitomanije.

Ako je neko zaboravio na jedva izbegnuti atentat na Vučića u Jajincima, tada je Nebojša iz Beograda izbrojao 195 ubica na samo jednom kvadratnom kilometru, na potezu Jajinci-Kumbara-Pinosava-Ripanj. Dobro, to je nešto više od kilometara, taman dovoljno prostora da se ubice raskomote kod jataka. Ali, ništa im nije vredelo, Nebojša je bio budan, Bata je bio pametan. Niko od njih nije uhvaćen, čak ni onaj koji je organizovao atentat na sebe.

U prepoznavanju neprijatelja, koji bi mogao da izgleda bilo kako, i da liči na bilo koga, valja živeti sa večnom insomnijom, biti budan, oprezan, nepoverljiv, nervozan i prilično nastran. Mogao bi predsednik lako da prepozna neprijatelja i u sebi, nikad se ne zna ko ne čini dobro zemlji i funkciji, za koju se zakačio kao krpelj i dušmanskim radom smatra sve ono što mu osporava pravo na vladarsku večnost. Da li nam je on prijatelj? Kako da nas uveri da on nije to što tvrdi da mi jesmo, i da naredi čuvarima da konačno krenu u potragu za njim, noću kad je u fazi Mister Hajda, ako se oni u jednom trenutku sami ne dosete da krenu.

Odatle i nesporazum predsednika sa samim sobom; možda je to razlog koji mu onemogućuje da govori smisleno, razložno, pametno i pristojno. Naprosto, ni on sam ne zna ko je.

Naravno da je najopasniji neprijatelj koji se ne vidi, često i ne čuje, ali se zna da postoji u još malo preostalih medija uverenih da su slobodni. Na društvenim mrežama, gde ima i obožavatelja i neprijatelja, u kafanama, ponekad na trgovima kad se ljudi pobune. Šta je zaustavljanje saobraćaja, šta je malinarska buna ako nije skriveni neprijateljski rad, čiji je smisao samo jedan: da se sruši vlast, vlasnik pre svih.

Predsedniku je teško da izađe pred narod sa imenima NATO plaćenika koji ga ruše, jer među vođama onih onima koji su nas tukli njegovi su prijatelji. Više ne pomaže ni nalepnica da je neko soroševac, jer se ovaj druži i sa ocem i sa sinom. Tako je napravio zbrku i kod sebe i kod nas, i pored toga što nas uči i utuvljuje u glavu ne možemo da prepoznamo ko jeste a ko nije, jer je on neke spoljne neprijatelje prevaspitao i priveo ih sebi, ali unutrašnje proizvodi nemilice prezirući njihovu moć i narav.

Je li onda lice koje se ovde i po svetu predstavlja kao predsednik Srbije prepadnuti vlasnik nečega, koji se sve lošije oseća na čelu paranoične klike? I svi oni nama svakoga dana govore kako su u opasnosti da ih neko sruši i vrati u polusvet gde inače pripadaju. Traže solidarnost pred zaverama kojih objektivno nema, osim ako građanski bunt nije zavera.

Vlast se noktima drži za akumulirane laži koje je uvek smatrala legitimnim: laži stalno, u svakom trenutku, svakoga, o svemu. Kad te uhvate u laži, laži da nisi lagao. Kad vide da ne vrediš ni pišljiva boba, traži zavere i neprijatelje kao opravdanje zašto pokušavaju da te se tako bezvrednog reše. I kad padaš ti sa tobom pada sve, ostaje ruina od države, društva, istorije, kulture, sporta. Svega što postoji.

Tragajući za neprijateljima države i Njega lično, režim dolazi do svakoga od nas, sumnja u sve što ne veruje u sve. Strah na dvoru postaje sve veći kako se bliži kraj tom tragičnom kabareu. Ali, sve je manje izgleda da se ta stvar, kad do razrešenja dođe, razreši na dobar način.

Peščanik.net, 20.06.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)