kokoška
Foto: Predrag Trokicić

Na sednici naprednjačke Mense govorilo se o ulozi domaćih i drugih životinja u javnom životu. Donet je ovaj sažeti zaključak: životinje imaju svoje mesto u politici! Naročito domaće.

Bilo je izdvojenih mišljenja da bi to bilo zlostavljanje nedužne stoke.

Predsednik etičkog odbora za jednakost živih bića, kasapin iz Borče, izneo je svoj stav da svinje, junci, živina i druge jestive sorte nisu pod zaštitom. Bolje im je, rekao je on u širokom ekspozeu, da budu upotrebljene u politici, nego da dođu pod sataru.

Tako je! – uzviknuo je bizon koji je uspeo.

Ma ne može drukče, zafrfljao je M. Rističević. Meni je već dosadilo da koljem tri puta godišnje. Bolje da ih upotrebimo u borbi protiv opozicije koja hoće da uništi predsednika i Srbiju. Životinje su dužne da podrže našu stvar.

Da pozovemo i onog Matijevića. Njegove pilićarnice se osećaju na kilometar. Da ne trošimo žive kokoške i kvočke na ove neprijatelje. Kome na glavu padne pile od Matijevića, taj je gotov za politiku.

Tako je, reče Atlagić. I ja imam jednog krmka, još iz Rvacke, volim ga kao da mi je rođeni brat. Veći je od mene. I njega da bacimo na nekoga, iako mi taj pomaže da spremam svinjske skupštinske govore.

Čekajte da se organizujemo, reče bizon koji je uspeo. Ima da nabavimo kvočke za Mariniku. Dosta je govorila, šefu se podiže šećer kad je vidi. A i podriguje, nadmen je.

Misliš nadima se? pitao je Lončar. To ću ja da rešim.

Samo ti nemoj da rešavaš šefa, molim te, reče mu policajac Vulin. Njega pusti Nestoroviću.

Dobro ljudi, reče bizon. Dakle, da vidimo. Kvočke su nervoznije od običnih kokošaka. Imamo aktiviste koji prate Mariniku svuda gde ide. Kvočke nabavljaju naši članovi iz prigradskih naselja. Najprgavije su one iz Ritopeka.

Jel’ ostaje dogovor da Dačić sedi na jajima dok ne vratimo kvočke – pitao je neko iz ćoška.

Naravno, on ionako nema posla. Peva i ladi jaja. To jest, greje.

Na Boškića bacamo dva tvora!

Gde da ih nađemo. I tvor nije domaća životinja.

Jeste domaća. Čuva Martinović dva komada, da bolje miriše kad se odvoji od njih.

Ko baca tvorove na fašistu? upita bizon.

Martinović. On ih baca i hvata kad izbezume Boška. Ali to mu ide sve teže, jer ga tvorovi izbegavaju na sve moguće načine. Ne znam zbog čega, ne vole ni da ga osete.

Kad rešimo Boška, šta sa Aleksićem? On ne prestaje da priča, šef dodatno poludi kad ga čuje. Treba mu mir, iduće nedelje u trenerskoj školi polaže preskakanje kozlića.

Šta da Aleksiću bacimo na glavu?

Znam, reče Jovanov. Onaj mali Kebara ima lasicu. Čuvao neke piliće, lasica mu sve podavila, a on je posle pripitomio. Ne odvaja se od nje.

Lasica nije domaća životinja…

Pa šta? Ima zube kao žilete, najopasniji sisar na planeti.

I mi oko predsednika, svi smo sisari.

Tako je!

Dobro, ali da ga lasica ne izede. Samo da ga prepadne.

Neće ga prikolje. Kebara je drži na kanapčetu. Kad Aleksić vidi lasicu ima da svisne. Dušu nema od glodara.

Lasica nije glodar!

Pa šta ako nije. Može da postane.

Šef je tražio posebnu vrstu za bacanje na Đilasa. Da to bude jasna poruka od njega.

Da uzmemo žirafu od Palme. Podignemo je onom napravom na kojoj je visio Nemanja, i bacimo je na skota.

Ma jok. Poginuće nam žirafa na pravdi boga.

A Đilas?

Ma dobro…

Čekajte, reče bizon. Ja bih da bacimo mene. Padnem na njega i još ga nabodem. Ali šef je veliki rodoljub, traži da to bude nešto domaćinsko pa ubitačno.

Pa?

Evo, ja bih odojka, reče Atlagić. Prase iz Tenisove farme krmaka.

Ne može, krmče je švapsko!

A da ga gađamo Sarapom?

Auu, nemoj! To je baš mnogo gadno.

Ne, ovako će da bude, javi se bizon. Uzećemo Čanka da na Đilasa baci Šešelja… Pre toga će oni da zaskoče jedan drugoga, pa tako narajcani…

Ali, oni nisu…

Ma jesu, pogledaj malo bolje.

Peščanik.net, 12.02.2021.

Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – Kokošja žurka


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)