Nudi se mnogo geopolitičkih opravdanja za oklevanje Zapada da se suoči sa sirijskim diktatorom Baširom Asadom, koji je, do sada, odgovoran za ubistva više od 1.100 ljudi i hapšenja i mučenja još 10.000. Još uvek postoji šansa da se Asad pokaže kao „reformator“ – kad završi sa masakriranjem svog naroda. Oftalmolog školovan u Londonu, čiji snajperisti pogađaju devojčice u glavu, još uvek se iz nekog razloga smatra za jedinog mirotvorca u sukobu između Izraelaca i Palestinaca. Sem toga, privreda ove zemlje nije ništa veća od privrede Pitsburga.
Kada se sa zabluda pređe na realpolitiku, postoji još jedan razlog zašto Zapad okleva da se suoči sa Asadovim varvarizmom, a to je činjenica da se ne zna gotovo ništa o ljudima koji mu se protive. Sada kad su metle sa kairskog trga Tahrir zamenjene crkvama u plamenu i uništenim sufističkim svetinjama, razumljivo je zašto Vašington zazire od zahteva da još jedan bliskoistočni tiranin siđe sa vlasti, pre nego što proveri ko bi ga u tom slučaju zamenio. Šta je politika opozicije u Siriji? Da li je sekularna ili islamistička? Da li oni imaju akcioni plan, u slučaju da im ponudimo našu pomoć?
Društvo Henri Džekson, centar za istraživanje spoljne politike lociran u Londonu u kome sam zaposlen, provelo je poslednjih nekoliko nedelja istraživanje o opoziciji u Siriji razgovarajući sa glavnim ličnostima u šest najvećih gradova u kojima se odvija pobuna. Podaci do kojih smo došli navode nas na zaključak da je ova revolucija najliberalnija i najnaklonjenija Zapadu od svih revolucija Arapskog proleća. Tragično je da revolucija u Siriji u isto vreme ima i najmanju podršku Zapada.
Protesti u Siriji počeli su 15. marta, kada se oko 40 ljudi, inspirisanih pobunama u Tunisu i Egiptu, okupilo u starom delu grada Damaska i počelo da skandira, „Bog, Sirija, sloboda – to je dovoljno.“ U početku, demonstranti su zahtevali isključivo reforme. Međutim, Asadov odgovor na prve spontane građanske demonstracije u poslednjih trideset godina bio je užasno brutalan. (On je, naravno, okrivio sve i svakoga, od izraelskog Mosada do salafista, za planiranje pobune, i kao i svi uznemireni diktatori, ponudio besmislene „reforme“). Nakon toga, demonstracije su narasle na desetine hiljada ljudi u velikim gradovima kao što su Dera, Homs, Banijas i Latakija. Represiju su sprovodili, i još uvek je sprovode, mukhabarat (sirijska vojna obaveštajna služba), i pripadnici paravojnih formacija ljudi lojalnih režimu (poznati kao shabbiha), koji su sprovodili masovne kućne racije, kakvima je Gadafi samo pretio.
Ambulantna kola koja su prevozila ranjene civile su zaustavljana na putu ka bolnicama, a pacijenti su skidani sa nosila a potom mučeni i zatvarani. Organizacija Human Rights Watch objavila je novi izveštaj pod nazivom Nikada nismo videli takav užas. On svedoči o dramatično zastrašujućoj prirodi batističke represije: „ neprekidno prebijanje štapovima, upletenim žicama, i drugim sredstvima; elektrošokovi tejzerima i električnim palicama; korišćenje drugih improvizovanih metalnih i drvenih sprava za mučenje, kao i silovanje muškaraca uz pomoć palica.“
Prošle nedelje, jedan nov i snažan simbol revolucije pojavio se u liku „dečaka mučenika“, trinaestogodišnjeg Hamze al Katiba. Hamza je otet 29. aprila tokom demonstracija u Džizi, jednom selu blizu grada Dera. On je mučen vatrom, odrana mu je koža, a nakon toga je upucan i odsečen mu je penis. Njegovo telo je vraćeno roditeljima pod uslovom da ne govore o tome šta mu se desilo. Ali oni su progovorili. Hamzin otac je uhapšen nakon što je u javnost izneo jezivi video snimak svog mrtvog sina, međutim, revolt javnosti je bio toliko žestok da se čak i Asad unervozio.
Već nekoliko nedelja, demonstranti su prinuđeni da se organizuju bez pomoći interneta ili telefona, budući da je vlast sprovela zabranu komunikacije. I pored toga, među demostrantima postoji izuzetno visok nivo koordinacije i vere u zajednički cilj. „Ako biste želeli da vam dam imena ljudi koje Zapad može da podrži,“ rekao nam je pripadnik opozicije iz Damaska krajem maja, „onda bih morao da vam dam imena svih građana Sirije, jer ovo je narodna revolucija.“ Ona pri tome i dalje ostaje relativno spontana; jedan od portparola demonstranata u gradu Duma izjavio je da se centralizovana odluka donosi jedino o tome ko će biti odgovoran za snimanje i postavljanje na internet video snimaka demonstracija. „Među nama su ljudi koji rade za velike firme koje se bave informacionih tehnologijama, koji nam takođe nude ideje i rešenja kako da zaobiđemo sigurnosne mere koje je uveo režim.“
Ovakve spontane inicijative se velikom brzinom razvijaju u koherentnu platformu. Prvi znaci toga postali su vidljivi nakon „masakra na Veliki petak“, koji se odigrao 22. aprila, kada je 112 ljudi ubijeno tokom samo nekoliko sati. U velikim gradovima su oformljeni takozvani „lokalni koordinacioni odbori“, koji su objavili listu zahteva demonstranata.
Njihovi zahtevi su sledeći: Obustavljanje torture, nasilja i vansudskih likvidacija, Slobodni i transparentni mediji koji bi zamenili sistem kontrolisan od strane države, Da država preuzme odgovornost za nasilje, Oslobađanje svih političkih zatvorenika, Slobodni i fer izbori za nacionalni parlament (Narodnu skupštinu) i opštinska veća, Nezavisno sudstvo, Obeštećenje političkih izbeglica, Promene ustava Sirije koje bi državu preoblikovale u „multinacionalno, multietničko i verski tolerantno društvo“.
Šest opozicionih lidera sa kojima smo razgovarali u Siriji smatraju da je revolucija verski i plemenski ujedinjen poduhvat. Po njima, sektaštvo dolazi isključivo sa Asadove strane. Čak su i Kurdi marširali pod zastavom Sirije, što je tokom proteklih godina bilo nezamislivo. I zaista, 27. maj je nazvan „azadi petkom“, po kurdskoj reči koja označava slobodu, čime je naglašena solidarnost koja postoji između sirijskih Arapa i dugo ugnjetavane plemenske manjine. Opozicionari u Hami, četvrtom po veličini gradu u Siriji, uveravali su nas da se molitvi petkom u Velikoj džamiji pridružuju i hrišćani. „Druzi, Suniti, Alaviti i Kurdi – nikada nećemo odustati,“ rekao nam je jedan izvor iz Homsa, u zapadnoj Siriji.
Nedelju dana nakon što su kooridnacioni odbori objavili listu zahteva, osnovana je krovna organizacija pod imenom Nacionalna inicijativa za promene (NIC) od strane tri državljanina Sirije u egzilu: Radvana Zijadeha, osnivača i direktora Centra za izučavanje ljudskih prava u Damasku, sa sedištem u Vašingtonu; Ausame Monajeda, direktora sektora za odnose sa javnošću Pokreta za pravdu i razvoj, sa sedištem u Londonu; i Nadžiba Gabiana, profesora političkih nauka na Univerzitetu Arkanzas. Manifest Nacionalne inicijative za promene „Ka mirnoj tranziciji u demokratiju“ napisao je Zijadeh, koji mi je i poslao jedan primerak preveden na engleski.
Potpisan od strane 150 opozicionara u Siriji i u egzilu, manifest ponavlja zahteve koordinacionih odbora, ali se takođe bavi i time kako da Sirija sprovede tranziciju iz totalitarne diktature u pluralističku demokratiju. Manifest se direktno oslanja na modele istočne Evrope, Latinske Amerike i Južne Afrike.
Najpreča stavka je ubediti sirijsku vojsku da dezertira i pridruži se opoziciji, i da nakon toga formira prelaznu ili privremenu vlada. Mnogi sirijski vojnici su pokušali da dezertiraju nakon što su odbili da poslušaju naredbe da pucaju na nenaoružane civile – nedavno je otkopana masovna grobnica u kojoj su navodno sahranjena tela takvih vojnika. Drugi su pobegli u Liban, ali su vraćeni u Siriju gde su hapšeni, mučeni i ubijani.
NIC posebno ističe dve ključne ličnosti u sirijskoj vojsci: Sekretara za odbranu Ali Habiba, koji je komandovao sirijskim kontigentom u međunarodnoj vojnoj koaliciji tokom prvog Zalivskog rata, i načelnika generalštaba Davuda Rajha. Međutim, Habib se nalazi na listi najviših sirijskih zvaničnika koje je Bela kuća nedavno podvrgla sankcijama zbog njihove umešanosti u državnu represiju, što znači da njegova uloga kao nosioca tranzicije u ovom trenutku možda više nije moguća. Međutim, sirijska vojska jeste pravo mesto za traženje nezavisnih kandidata – najveći deo oficira su Suniti, a ne Alaviti, kao što je Asad i zaverenička grupa oko njega. Jedan opozicionar iz Dere nam je rekao da narod vojsku vidi pre kao nesvesnu polugu režima, nego kao njegovu ideološku produženu ruku:
„Vojska nema pojma šta se dešava. Vojnici misle da smo mi naoružani, i rade po nalogu shabbiha i obaveštajnih službi. Počeli smo da uočavamo podele a i da čujemo o njima, i što se ovo više odugovlači, one postaju sve očiglednije, jer nije moguće biti u ratu sa salafistima u svakom gradu svoje zemlje i izgubiti kontakt sa porodicom ili spoljnim svetom na nekoliko meseci. Doći će trenutak kada će neko iz redova vojske reći: Dosta je bilo! Ovo mora da prestane.”
Mapa puta koju je sastavio NIC predviđa da osoba koja bude upravljala privremenom vladom nadzire sastavljanje privremenog ustava, predsedničke i parlamentarne izbore, i profesionalizaciju državne bezbednosti i obaveštajne službe, tako što će „promeniti njihovu svrhu, kako bi u budućnosti štitili narod, a ne režim“. Četiri postojeće jedinice ovih službi biće integrisane u dve, kako bi se eliminisala konkurencija među službama. To će istovremeno biti i signal da su dani sveprisutne policijske države završeni. Sem toga, sudiće se svim pripadnicima obaveštajnih službi koji su učestvovali u mučenjima i vansudskim likvidacijama.
Baat Partija, koja po starom ustavu, ima jedinstvenu „revolucionarnu“ vlast, biće raspuštena, dok će sva imovina i sredstva koja su uzimana iz javnog budžeta biti vraćena u državnu kasu. Možda od nje neće mnogo preostati ako i kada Asad padne sa vlasti, jer su mnogi članovi Baat partije već dali ostavku kako bi izrazili neslaganje sa brutalnošću režima. Oni se sada progone na isti način kao i obični demonstranti. Tako je, na primer, lider Baat Partije u gradu Dera uhapšen i mučen.
Islamistički faktor unutar opozicije je, po svemu sudeći, relativno slab. Amar Abdulhamid, portparol opozicije koji živi u Merilendu, rekao mi je „Svi mi znamo o politici i ortacima. Postoji jedna stvar koju zapadni lideri treba da shvate: islamisti niti mogu da se isključe iz sirijske političke scene, niti mogu njom da dominiraju.“
Prisetimo se da je Muslimansku braću u Siriji najvećim delom uništio Hafez Asad tokom svoje kampanje spaljene zemlje u Hami 1982. godine, kada je ubijeno najmanje 10.000 ljudi. Sem toga oni su već decenijama stavljeni van zakona, što znači da je članstvo u ovoj organizaciji nezvanično i tajno. Svi opozicionari na terenu sa kojima smo razgovarali potvrdili su da islamisti ne upravljaju protestima, niti vrebaju iza ćoška. Jedan od slogana koji se mogao čuti već tokom druge nedelje protesta bio je: „Ne Iranu, Ne Hezbolahu. Želimo muslimane koji se plaše Alaha.“
Iranska revolucionarna garda optužena je i od strane Bele kuće i od strane sirijskog naroda da je pomagala u organizovanju Asadove represivne taktike. Dva zapovednika Iranske revolucionarne garde su podvrgnuta sankcijama od strane SAD zbog njihove uloge u Siriji. Potpuno očekivano, vođa Hezbolaha u Libanu, Hasan Nasralah, javno je podržao Asada, svog dugogodišnjeg zaštitnika, i time „Božiju partiju“ još više udaljio od sirijskog naroda.
Najveći deo preporuka koje je dao NIC potvrđene su na Sirijskom kongresu za promene, sastanku kome je prisustvovalo oko 300 pripadnika opozicije, i koji se odigrao u odmaralištu Antalija, u Turskoj, od 31.maja do 3. juna. Trideset i jedan delegat je izabran u izvršni odbor „savetodavnog veća“, koje će predstavljati sirijski narod u celosti. Verovatno shvatajući da Ali Habib nije održiva opcija, veće je imenovalo zamenika potpredsednika Sirije Faruka al Šara za novog favorita za upravljanje tranzicijom. Posebno je zanimljivo kako su Mislimanska braća i islamisti koji su prisustvovali kongresu naterani da prihvate ideju „sekularne demokratije.“ Po rečima Džošue Landisa, direktora Centra za bliskoistočne studije na Univerzitetu u Oklahomi, „oni su se opirali najveći deo dana, ali su na samom kraju pristali. Mi nemamo samo saopštenje niti formulacije koje sadrži ovo ‘sekularno’ saopštenje. Ali Muslimanska braća su prihvatila da ne osporavaju odvojenost države i vere u saopštenju sa konferencije.“
Ovo deluje značajno. To ne znači da sirijski islamisti ne predstavljaju nikakvu pretnju opoziciji, niti bilo kojoj vladi koja se može pojaviti ako i kada Asad bude svrgnut sa vlasti. Međutim, to pokazuje njihovu političku slabost u odnosu na njihovu braću u Egiptu i Tunisu. Uveravanja od strane ne-islamista o sastavu opozicije mogu se protumačiti kao sračunate spekulacije, ali je njihova nesporna pobeda u prepirkama u vezi sa predstavnicima buduće vlasti prilično ubedljiva.
Gde se u svemu ovome nalazi Amerika?
Potpuno nezavisno od moralne obaveze da podrži sirijski narod, Vašington ima retku priliku da podrži savetodavno veće dok je još uvek u velikoj meri sklono da se prikloni interesima Amerike. Neka Iran, Rusija i Hezbolah budu ti koji će napraviti grešku i izbeći da se solidarišu sa sirisjkom opozicijom. Oglašavanje zajedničkog cilja u ovom trenutku je tim hitnije što Sirijci ne traže nikakvu formu zapadne intervencije – barem ne za sada. Sve što Bela kuća treba da obezbedi su nedvosmislena retorička podrška i materijalna pomoć u vidu kriptovanih laptopova, satelitskih telefona i SIM kartica, kako bi se zaobišle Asadove mere gušenje medija. Hilari Klinton je 2. juna izjavila da je Asadov legitimitet „gotovo“ nestao. Čovek se pita šta je potrebno da on svoj legitimitet izgubi u potpunosti. U međuvremenu, realna alternativa Asadovom režimu odreda smrti počinje da usklađuje svoje delovanje i da traži prijatelje koji jednog dana mogu postati saveznici.
Michael Weiss, Slate, 07.06.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 11.06.2011.
