Godinama mi prebacuju da sam pristrasna kada govorim o instituciji Ustavnog suda. Ukazivali su mi (ne malo puta) na neodrživost sudskih odluka za koje i ne moraš biti pravnik da bi to video ili na situacije u kojima su se kao slep štapa držali one spasonosne floskule da nisu nadležni za postupanje. O predmetima koje godinama čuvaju u fioci čekajući bolja (politička) vremena i da ne govorim.
Često su me pitali kako ne vidim da su ustavni suci politički izabranici, marionete bez vlastitog integriteta, koji prije no što donesu odluku gledaju meteorološko-stranačku prognozu, ili ocenjuju moguće reakcije „međunarodne zajednice“, a ponekad čak i ocenjuju kako će se njihova odluka o ustavnosti i zakonitosti nekog akta odraziti na mir i stabilnost. Naravno da sam sve to videla; zašto bi Ustavni sud bio bolji od ostalih institucija jednog partijskog društva. Po Ustavnom sudu su udarali političari i iz vlasti i iz opozicije, zavisno od situacije i po pravilu najmanje motivisani brigom za ustavni poredak. Oni koji su Sud tretirali kao „instrument u rukama opozicije“, оtkako su promenili personalni sastav suda sudijama koji su više senzitivni na njihove političke ili etničke zahteve, počeli su da ga brane otrcanom frazom da se sudske odluke (navodno) ne komentiraju. Moj odnos prema ovoj instituciji je zaista pozitivan jer je specifična i jako važna za zajednicu u kojoj je fundamentalna vrednost vladavina prava, a ne ljudi – Lex umesto Rex. Ona nije deo pravosudnog sistema, ali štiti onu finu pravnu strukturu u kojoj vlada unutrašnja harmonija ne samo normi nego i vrednosti (bar bi tako trebalo biti, zar ne?). Sud oličava vladavinu prava – sistem u kome niko nije iznad njega, uključujući i zakonodavca. On je i izraz ideje Hansa Kelzena o miru putem prava. То je ustavni sud koji poštujem, ali ne nužno i onaj koji realno imamo.
Ustavni sud ne možete oceniti prema velelepnosti zgrade u kojoj je smešten (makedonski se upravo useljava u jednu takvu pored Vardara), niti po svečanim odorama sudija, čija ozbiljna i stroga lica treba da ostave utisak zabrinutih mudraca koji bdiju nad ustavnim poretkom. Što je veća zgrada u koju se seli Ustavni sud to je njegov rejting niži. Projektanti one zgradurine su imali u vidu efekat (straho)poštovanja, ali Ustavni sud nikada nije pao niže nego sada kada je odbacio inicijativu o preispitivanju ustavnosti autentičnog tumačenja Zakona o amnestiji. Među sudijama straha definitivno ima, kao što ima i oportunizma. A poštovanje? Kako se mogu poštovati sudije koje se plaše i vlastite sene, a još više svojih ustavnih ovlašćenja kojima očito nisu dorasli i koja su im preteška? (Čast izuzecima koji ponekad obele obraz, kao ovih dana jedna jedina sutkinja). Naši ustavni suci više vole da gurnu glavu u pesak da ne bi videli ono što i student prve godine prava jasno vidi – autentično tumačenje bilo je politički deal par excellence; oslobađanje od progona za zločine je bio ulog u dogovoru koalicionih partnera (VMRO-DPMNE i DUI) da bi formirali vladu nakon izbora 2011. Nisu hteli da vide da je temeljna vrednost ustavnog poretka međunarodno pravo, pravo koje ima primat nad nacionalnim posebno kada se radi o zločinima protiv čovečnosti koji ne zastarevaju, što nije slučajno.
Higijenskije i elegantnije im je bilo da saopšte da su o zakonu o amnestiji već odlučivali i da je to već presuđena stvar. Ovo kreativno tumačenje suprotno ustavu stvorilo je novu pravnu situaciju u kojoj se ne odgovara za zločine koji se nigde u svetu ne amnestiraju. Sve do ove odluke Ustavnog suda, premijer i vlada su mogli da vreli kesten politikantstva i igranja nečijim životnim sudbinama, torturom i nepoznatim grobovima, prebacuju parlamentu: zakonodavna vlast je dala tumačenje, a izvršna mora da ga poštuje. Sada i parlamentarci-tumači mogu da odahnu (za koje ne znamo ni da li imaju elementarno poznavanje prava, ali možemo videti koliko ih „zabole“ za pravdu kada njihovi stranački šefovi naprave politički dogovor). Ustavni sud je amnestirao sve koji su kumovali izrugivanju pravu i pravdi. Ostavio je težak pečat političke farse, ali i trajni „ustavni“ ožiljak na nezavršenu 2001. godinu. Ono što se upravo dešava, a gde su branitelji, pa i bivši borci UČK, novčić za potkusurivanje, živi je dokaz da ni Ustavni sud ni elite ne mogu silom zatvoriti priču čak i kada bi to hteli. Način na koji je ova ustavna „operacija“ izvedena pokazuje da je na delu nešto što su albanske stranke tražile odavno: Badinterov sud u kome je sudijama manje važno načelo ustavnosti u odnosu na politički i međuetnički balans glasova.
Žalosna je ova tišina u javnosti: jedva da je neko progovorio. Neki poznati pravnici su mudrovali kako mora da postoji neka međunarodna institucija koja će pomoći žrtvama i porodicama, ali nisu jasno rekli koja je to institucija. Usput valja reći da Međunarodni krivični sud nije nadležan za nešto što se dešavalo prije njegovog osnivanja, tako da je ta „genijalna ideja“ pala u vodu istog časa kada je bila izrečena, slično je i sa pozivanjem na Strazbur. Kao i leta 2011. godine kada je došlo do autentičnog tumačenja, tako i sada boli javna tišina i sama pomisao da su anonimni ljudi poznati kao Mavrovski radnici videli svoje mučitelje kako napuštaju optuženičku klupu i odlaze iz suda kao slobodni i cenjeni ljudi. Teško je pomiriti se sa mišlju da je dizanje civila u vazduh eksplozivom prihvatljiva žrtva za izvojevanu okvirnu demokratiju i da niko neće odgovarati za zločin. Dok nam se smrt kezi u lice, zaštićena i zaboravom i ustavnom amnestijom, javnost brine o mitinzima i mogućim izborima. Demohrišćani na vlasti brinu da narod nestaje i prave statistike o natalitetu, ali im se nešto slabo sluša o preminulima. Tačno je, od Ustavnog suda nismo mogli, niti smeli očekivati nekakvu sućut, ali nepoznavanje ili ignoriranje prava? Sramota!
I zato ću opet podsetiti na REKOM. Rećiće neki: аli već si pisala na tu temu. Jesam, i ponovo ću, makar i moje albanske kolege uporno ćutale na ovu temu. Regionalna inicijativa o utvrđivanju činjenica je jedini preostali instrument da se ne dopusti da se vrata zaborava sasvim zatvore. Ova vrata su sada još teža zbog blagoslova ustavnih sudija; ali ako ne želimo lobotomiju i to bez anestezije, onda se mora istrajati u procesu suočavanja s prošlošću. Аkо Makedonija nema kapacitet da se suoči s onim što je urađeno nevinim civilima, onda regionalni poduhvat ostaje kao živa mogućnost. Dragi predstavnici medija, vi koji me koristite za svaku temu i priliku, a ignorirate kada je reč o REKOM-u, evo da vam kolumnom saopštim da sam se u međuvremenu srela s predsednikom Ivanovim. Poslala sam vam službeno obaveštenje sa susreta, ali vi ne samo da ste ignorirali REKOM i mene kao javnog zagovarača, nego i Predsednika Republike koji je na ovu temu sa mnom razgovarao više od sat vremena. Kad sam krenula ovim putem znala sam da neće biti lako – ignoriranje i indiferentnost će biti najčešće reakcije, podizanje ramena ili veđa raznih „nevernih Toma“. Mnogima je ova tema noćna mora, ali postoji još veći broj ljudi koji bi da pomognu, ali ne znaju kako kad ih ionako niko ne sluša. Ako nekome zameram u ovom trenutku, to su – pored kompletne političke i ustavne elite – novinari i urednici. Ni R od REKOM-a neće da pomenu. I upravo dok završavam ove redove, zvoni mi telefon. Novinar jednih dnevnih novina traži komentar o političkim mitinzima. Dobio je „korpu“.
Nova Makedonija, 05.11.2012.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 04.11.2012.