Čak i jedna jedina noć u zatvoru dovoljna je da naslutite šta znači biti pod potpunom kontrolom neke spoljne sile. I jedva da je potrebno više od jednog dana u Gazi da shvatite kakav je osećaj kad pokušavaš da preživiš u najvećem otvorenom zatvoru na svetu, gde je oko milion i po ljudi na 360 kvadratnih kilometara izloženo nasumičnom teroru i arbitrarnom kažnjavanju koje nema nikakvu drugu svrhu osim ponižavanja i degradiranja.

Jedini cilj takve okrutnosti je rušenje svake nade Palestinaca u pristojnu budućnost, i gušenje većinske globalne podrške diplomatskom rešenju koje garantuje osnovna ljudska prava. Izraelsko političko rukovodstvo dramatično je pokazalo ovu rešenost u proteklih nekoliko dana, upozoravajući da će „pomahnitati“ ako Ujedinjene nacije priznaju makar i ograničena prava Palestincima. Ova pretnja „mahnitanjem“ („ništagea“) – to jest, žestokim odgovorom – duboko je ukorenjena, i traje još od laburističkih vlada iz pedesetih godina, paralelno sa „Samsonovim kompleksom“: ako nas pređete, srušićemo zidine hrama koje nas okružuju.

Pre trideset godina, izraelski politički lideri, uključujući i neke istaknute nacionaliste, podneli su premijeru Menahemu Beginu šokantan izveštaj o tome kako naseljenici na Zapadnoj obali redovno vrše „terorističke napade“ na tamošnje Arape, potpuno nekažnjeno. Zgrožen time, istaknuti vojnopolitički analitičar Joram Peri napisao je da zadatak izraelske armije, po svemu sudeći, nije da brani državu, nego „da gazi prava nedužnih ljudi samo zato što su to Arabušimi (uvredljiv rasistički epitet) i zato što žive na teritoriji koju je nama obećao bog.“

Žitelji Gaze izdvojeni su za naročito okrutno kažnjavanje. Pre trideset godina, u knjizi memoara „Treći put“, advokat Radža Šehadeh pisao je o svojim beznadežnim pokušajima odbrane osnovnih ljudska prava u pravnom sistemu skrojenom da to onemogući, i o svom ličnom iskustvu samida,[1] dok je gledao kako brutalni okupatori pretvaraju njegov dom u zatvor, a nije mogao ništa da uradi osim da nekako „izdrži“. Od tada, situacija je postala mnogo gora. Sporazumi iz Osla, slavljeni uz veliku pompu 1993, proglasili su Gazu i Zapadnu obalu jedinstvenim teritorijalnim entitetom. Do tada, SAD i Izrael već su pokrenuli program razdvajanja Gaze i Zapadne obale, kako bi blokirali diplomatski sporazum i kaznili Arabušime na obe teritorije. Kažnjavanje žitelja Gaze postalo je još strože u januaru 2006, kada su oni počinili ozbiljno krivično delo: glasali su „pogrešno“ na prvim slobodnim izborima u arapskom svetu, izabravši Hamas.

U svojojoj „žudnji za demokratijom“, SAD i Izrael, uz podršku bojažljive Evropske unije, smesta su sproveli brutalnu opsadu, uz vojne napade. Amerika je odmah pribegla svojoj standardnoj proceduri kada neposlušan narod izabere pogrešnu vladu: pripremanje vojnog udara i uspostavljanje reda. Narod Gaze počinio je još veći zločin godinu dana kasnije, kada je zaustavio pokušaj vojnog udara, što je dovelo do nagle eskalacije opsade i napada. Ovo je kulminiralo u zimu 2008-09, operacijom Liveno olovo, jednom od najkukavičkijih i najokrutnijih demonstracija vojne sile u novijoj istoriji: bespomoćno i opkoljeno civilno stanovništvo bilo je izloženo napadu jednog od najnaprednijih vojnih sistema, koji se oslanja na američko naoružanje i koga štiti američka diplomatija.

Naravno, bilo je izgovora – uvek ih ima. Uobičajeni, koji se vadi kad god je zgodno, jeste „bezbednost“: u ovom slučaju, bezbednost od raketa kućne proizvodnje iz Gaze. Primirje između Izraela i Hamasa sklopljeno je 2008. Nijedna jedina Hamasova raketa nije ispaljena dok Izrael nije prekršio primirje pod paravanom američkih izbora 4. novembra, invazijom na Gazu bez ikakvog razloga i ubijanjem šestoro pripadnika Hamasa. Ljudi iz vrha obaveštajne službe savetovali su izraelskoj vladi da se primirje može obnoviti olakšavanjem kriminalne blokade i zaustavljanjem vojnih napada. Ali vlada Ehuda Olmerta – navodno miroljubivog – odbacila je ove opcije, opredelivši se za nasilje: operaciju Liveno olovo.

Ugledni borac za prava stanovnika Gaze, Radži Surani, analizirao je obrazac napada u Livenom olovu. Bombardovanje je bilo koncentrisano na sever, na meti su bili bespomoćni civili u najgušće naseljenim oblastima, bez ikakvog vojnog opravdanja. Cilj je verovatno bio, pretpostavlja Surani, da se preplašeno stanovništvo otera na jug, blizu egipatske granice. Ali samidi se nisu pomerali. Drugi cilj je možda bio njihovo proterivanje preko granice. Od najranijih dana cionističke kolonizacije tvrdilo se da ne postoji ozbiljan razlog zašto bi Arapi živeli u Palestini: mogu da budu jednako zadovoljni negde drugde, i trebalo bi da odu – da budu uljudno „preseljeni“, predlagali su mirovnjaci.

To je svakako razlog za zabrinutost u Egiptu, a možda i razlog zašto Egipat ne otvara potpuno granične prelaze za civile, pa čak ni za očajnički neophodnu robu. Surani i drugi upućeni izvori primetili su da se u disciplinovanosti samida krije bure baruta koje može da eksplodira u svakom trenutku, neočekivano, kao prva intifada u Gazi 1987, nakon dugogodišnje represije. Nakon nekoliko dana u Gazi, prvi utisak je neverica. Ne samo čuđenje kako narod Gaze uspeva da živi, već i zadivljenost vitalnošću mladih, naročito na univerzitetu gde sam učestvovao na jednom međunarodnom skupu.

Ali mogu se primetiti i znaci pritiska koji će možda postati prevelik da bi se izdržao. Sudeći po nekim izveštajima, među mladima ključa nezadovoljstvo – shvatanje da pod američko-izraelskom okupacijom nemaju nikakvu budućnost. Gaza izgleda kao zemlja Trećeg sveta, sa nekoliko bogatih krajeva okruženim strahovitim siromaštvom. Međutim, nerazvijena je. To jest, tačnije bi bilo reći da je „de-razvijena“, i to vrlo sistematski, da pozajmimo termin od Sare Roj, vodećeg akademskog stručnjaka za Gazu.

Pojas Gaze je mogao da postane bogat sredozemni region, sa razvijenom agrikulturom i jakom ribarskom industrijom, predivnim plažama i, kako je otkriveno pre deset godina, dobrim izgledima za obilne izvore prirodnog gasa u svojim teritorijalnim vodama. Slučajno ili ne, baš u to vreme je Izrael intenzivirao morsku blokadu. Od očekivanja se odustalo 1948, kada je Pojas Gaze bio prinuđen da primi reku palestinskih izbeglica koje su bežale od straha ili su nasilno proterane sa teritorije koja će postati Izrael – u nekim slučajevima i nekoliko meseci nakon formalnog primirja. Pohod Izraela 1967. i njegove posledice zadale su dodatne udarce, a strahoviti zločini traju do današnjih dana.

Znaci su lako vidljivi, čak i posetiocima. U hotelu nadomak obale može se čuti paljba mitraljeza sa izraelskih borbenih čamaca koji teraju ribare iz teritorijalnih voda Gaze ka kopnu, primoravajući ih da love ribu u izuzetno zagađenim vodama, jer SAD i Izrael odbijaju da dopuste obnavljanje kanalizacionih i energetskih sistema koje su uništili. Sporazumi iz Osla obuhvataju dve fabrike za desalinizaciju vode, od ključnog značaja u ovom sušnom regionu. Jedna, vrlo napredna, izgrađena je u Izraelu. Druga je u Kan Junisu, na jugu Gaze. Glvni inženjer u Kan Junisu objasnio je da je ova fabrika konstruisana tako da ne može da prerađuje morsku vodu, nego koristi podzemnu vodu. To je jeftiniji proces koji dodatno uništava ionako slabu izdan, što garantuje ozbiljne probleme u budućnosti. Vodosnabdevanje je još uvek vrlo ograničeno. Organizacija za pomoć izbeglicama Ujedinjenih nacija (UNWRA), koja brine o izbeglicama ali ne i o drugim stanovnicima Gaze, nedavno je objavila izveštaj u kojem upozorava da bi šteta po izdan uskoro mogla biti „nepopravljiva“, i da bi Gaza, ako se ne raguje hitno, mogla do 2020. postati mesto gde je život nemoguć.

Izrael dopušta uvoz betona za projekte UNWRA, ali ne za žitelje Gaze koji rade na rekonstrukciji. Malobrojna teška mašinerija uglavnom skuplja prašinu jer Izrael ne dozvoljava uvoz materijala za popravku. Sve je ovo deo programa koji je Dov Vajsglas, savetnik premijera Olmerta, opisao nakon što Palestinci nisu poslušali naređenje za izbore 2006: „Zamisao je“, rekao je on „da se Palestinci stave na dijetu, ali da ne umru od gladi.“

Nedavno, nakon višegodišnjeg truda, izraelska organizacija za zaštitu ljudskih prava „Giša“, izborila se za izdavanje sudskog naloga vladi da objavi dokumente o planovima za tu „dijetu“. Džonatan Kuk, reporter iz Izraela, ovako ih je opisao: „Zvaničnici iz ministarstva zdravlja napravili su proračun o minimalnom broju kalorija potrebnih za milion i po stanovnika Gaze kako bi izbegli neuhranjenost. Ove cifre su zatim pretočene u broj šlepera hrane koje je Izrael trebalo dnevno da propušta. U Gazu je prosečno dnevno ulazilo 67 kamiona – mnogo manje od polovine proračunatog minimalnog broja, u poređenju sa preko 400 kamiona pre uspostavljanja blokade.“

Rezultat nametanja ove dijete, kako ekspert za Bliski istok Huan Kol primećuje, jeste to što je „kod oko 10 posto palestinske dece ispod 5 godina u Gazi primetan smanjen rast usled neuhranjenosti. Uz to, anemija je sveprisutna i pogađa oko dve trećine odojčadi, 58,6 posto dece školskog uzrasta i više od trećine trudnih majki“. Surani, borac za ljudska prava, ističe da se „mora imati u vidu da okupacija i apsolutno zatvaranje predstavljaju trajni napad na ljudsko dostojanstvo, stanovnika Gaze konkretno, i svih Palestinaca uopšte. To je sistemska degradacija, ponižavanje, izolacija i fragmentacija palestinskog naroda.“

Ovaj zaključak potvrđuju i mnogi drugi izvori. U vodećem medicinskom žurnalu The Lancet, Radžej Batindži, lekar sa Stenforda, opisuje Gazu kao „neku vrstu laboratorije za posmatranje odsustva dostojanstva“, a to stanje ima „razoran“ uticaj na fizičko, mentalno i društveno zdravlje. „Neprekidno nadgledanje iz vazduha, kolektivno kažnjavanje kroz blokadu i izolaciju, ometanje privatnosti doma i komuniciranja, i ograničenja za one koji žele da putuju, da se venčaju, ili da rade – sve ovo otežava dostojanstven život u Gazi“, piše Batindži. Arabušimi se moraju naučiti da ne dižu glavu.

Postojala je nada da će nova vlada Muhameda Morsija u Egiptu, koja nešto manje sledi diktat Izraela od diktatorskog režima Hosnija Mubaraka, možda otvoriti prelaz u Rafi, jedini izlaz iz Gaze izvan neposredne kontrole Izraela. Nešto je urađeno u tom pravcu, ali ne mnogo. Novinarka Lajla el Hadad piše da je ponovno otvaranje pod Morsijem „samo povratak na status kvo iz minulih godina: samo Palestinci iz Gaze sa ispravama koje izdaje Izrael mogu da koriste prelaz u Rafi“. Time su isključeni mnogi Palestinci, uključujući i porodicu novinarke El Hadad, gde samo jedan supružnik ima isprave.

Štaviše, nastavlja ona, „prelaz ne vodi na Zapadnu obalu, niti dopušta prenošenje robe, koja je ograničena na prelaze pod izraelskom kontrolom, i podleže zabrani na građevinski materijal i izvoz“. Ograničeni prelaz u Rafi ne menja činjenicu da „Gaza ostaje pod čvrstom morskom i vazdušnom opsadom, i još uvek je zatvorena za kulturne, ekonomske i obrazovne vrednosti Palestinaca u ostalim teritorijama (pod izraelskom okupacijom), što je suprotno američko-izraelskim obavezama po Sporazumima iz Osla.“

Efekti su bolno očigledni. Direktor bolnice u Kan Junisu, koji je i načelnik hirurgije, ljutito govori kako nema čak ni lekova, što lekare čini bespomoćnima a pacijente ostavlja u agoniji. Jedna devojka govori o bolesti svog pokojnog oca. Iako bi bio ponosan da vidi kako je ona prva žena iz izbegličkog kampa koja je stekla akademsku titulu, kaže ona, preminuo je šest meseci nakon što mu je otkriven rak, u šezdesetoj godini. „Izraelska okupacija nije mu dala dozvolu da ode u izraelsku bolnicu na lečenje. Morala sam da prekinem studije, posao i život da bih sedela kraj njegovog kreveta. Svi smo sedeli, moj brat lekar, i moja sestra apotekarka, svi bespomoćni, i gledali kako se muči. Umro je tokom neljudske blokade Gaze 2006, uz vrlo ograničen pristup lekarskoj nezi. Mislim da je osećanje bespomoćnosti i beznadežnosti najpogubnije osećanje koje čovek može da iskusi. Ono ubija duh i cepa srce. Možeš da se boriš protiv okupacije, ali ne možeš da se boriš protiv osećanja da si bespomoćan. Ne možeš ni da ga ublažiš.“

Svaki posetilac Gaze sigurno će biti zgrožen sramnom okupacijom, ali osetiće i grižu savesti, jer mi možemo da stanemo na kraj ovoj patnji i dopustimo samidima da žive mirno i dostojanstveno, kao što zaslužuju.

 
Čomski je boravio u Gazi od 25. do 30. oktobra 2012.

In These Times, 07.11.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 14.11.2012.

———–    

  1. Samidi (samidin) se bore protiv izraelske okupacije odbijajući svaku saradnju sa izraelskim vlastima. Izraz potiče od hebrejske reči „sumud“ – nepopustljivost.