U lavini sa vrha ledenog brega, nedavno razotkriveni lažni doktorati su pokrenuli jedan veći deo javnosti, među kojima je i onaj koji mi je još prošlog leta ukazao na opštu rasprostranjenost plagijarizma u srpskoj akademskoj praksi. Da budem jasan – radilo se o privatnim razgovorima sa nekoliko prijatelja, inače redovnih i vanrednih profesora sa Beogradskog univerziteta. Petnaest godina po odlasku iz Srbije, priznajem, bio sam zatečen dok sam slušao ta ničim izazvana priznanja teških akademskih nepočinstava. Moji sagovornici gotovo su pohitali, lamentirajući nad svojom i sudbinom drugih u zemlji, da se gotovo lakonski podsmehnu svemu što sam ostavio iza sebe te 2000. godine. Zaprepastila me je lakoća prihvatanja postojećeg stanja u vezi sa plagijarizmom. Njihova reakcija mi nije delovala buntovnički ili osuđujuće; naprotiv, bila je cinična i podanička. Neki od mojih sagovornika otišli su tako daleko da su navodili neke meni besmislene razloge i kvaziopravdanja za te akademske moralno nakazne društvene prakse na svojim fakultetima.
Jedan od primera te naopake racionalizacije je i to što se pružanje eksternih usluga pisanja teza, radova i disertacija naprosto smatra poslom nekoga ko je u tome jezički i funkcionlano pismeniji i stručniji te za tu namenu, jel’ te, osposobljen!? Neka vrsta ‘nužnog zla’: da se ‘počisti scena’ iza magistranata i doktorskih kandidata, te ispuni formalna nužnost za tako ‘bespotrebnim’ pisanim radom na kraju individualnih studija!? Dakle, najozbiljnije mi se direktno objašnjavao akademski model u kome je završni rad tretiran više kao nadgrobni spomenik, neki višak nepotrebnog minulog rada, sa samo jednom namenom – da skuplja prašinu na polici Univerzitetske biblioteke!? Nešto što nikog tamo ne zanima, a još manje znači u moru svakodnevnih životnih problema sa kojima se društvo i fakulteti suočavaju. Nešto kao: uzmi doktorat i pali – na funkciju!?
Zgrožen, tada sam shvatio – taj model, nakaradan kakav je, najverovatnije je uvezen u Srbiju upravo ‘odavde’, gde obilje opskurnih sajtova nudi izradu svih željenih pisanih radova i to po konkurentnim cenama, sa različitim, ‘atraktivnim’ nivoima usluge. Doktorat po ceni i budžetskim mogućnostima budućeg akademskog ‘eksperta’. Od malih pisanih radova, do popusta za ponovljenu uslugu pisanja semestralnog rada ili završnog rada, pa sve do celih master i doktorskih disertacija. Nije to jedan sajt, da se razumemo – ima ih na desetine. Imena im neću navoditi, iz higijenskih razloga. Razlike koje su uočljive među njima pre svega se sastoje u obećanju niza propratnih usluga, količine ponuđenih citiranih radova, direktne komunikacije sa klijentom i ponuđenih korekcija ako pisani rad ne zadovoljava kriterijum predavača. Ili u ponuđenom nivou i kvalitetu upotrebe akademskog jezika!? Takođe, vredi napomenuti da je gotovo redovno ta komercijalna ponuda ‘zaslađena’ elektronskom proverom plaćenog teksta, kroz manje-više standardne softvere za proveru plagiranja, što naravno ne umanjuje činjenicu da je sam plaćeni rad, u svojoj celosti – akademska prevara. Kvalitet tih radova ne mogu da procenim, ali sam imao prilike da uhvatim par studenata u takvoj prevari u poslednjih desetak godina svog pedagoškog rada. Moj uspeh je proizašao pre svega iz njihove upotrebe netipičnog jezika u pisanom (ne)delu, to jest iz poređenja sa ranijim radovima tih studenata, urađenih u okviru nastavnog, dakle kontrolisanog testa. Tek u otvorenom suočavanju, studentovo priznanje je razotkrilo kako stoje stvari. To je bio moj prvi sudar sa realnošću, iako sam već proveo nekoliko godina u kanadskom sistemu obrazovanja, nesvestan blatantnosti te akademske pornografije, prikriveno prisutne svuda oko nas.
Takođe postoji obilje sajtova koji vam uredno na kućnu adresu šalju ‘stručno’ izrađene falsifikovane diplome, mastere i doktorate. Njihov nivo usluge varira, pre svega po ponudi kvaliteta izrade same diplome, falsifikovanih potpisa, univerzitetskih suvih žigova i pratećih pečata. Čak postoji niz kvalitetnih ramova u komercijalnoj ponudi, koji se inače mogu jednostavno kupiti u lokalnim univerzitetskim knjižarama širom Amerike, Australije, Kanade i Velike Britanije. Ovde se o svemu tome zapravo zna veoma mnogo, jer je raskrinkavanje tih poslova, tj. upoznavanje s plagijatorskom praksom dovelo do mehanizama odbrane akademskog procesa i integriteta, koji najčešće konsekventno vodi do isključenja kandidata sa univerziteta. To podrazumeva i konsekventno uskraćivanje prava na studije bez povraćaja plaćene školarine i drugih studentskih administrativnih troškova. To je očigledno stvar sa kojom se ova društva već decenijama unazad manje ili više adekvatno suočavaju. I ovde je to u današnje vreme više izuzetak nego uvrežena praksa. Cena pokušaja prevare je naprosto prevelika: sistemska kaznena regulativa – uz opštu društvenu klimu oko prevare i politika u vezi sa njom – dovoljan je faktor odvraćanja za ogromnu većinu studenata na svim nivoima univerzitetskog obrazovanja. Takođe, niko mirno ne spava ni sa ove, druge strane u priči. Naime, nadležni pedagozi imaju ličnu obavezu da veoma agresivno reaguju na svaki primer pisanog rada koji izaziva i najmanju sumnju. U tom smislu, postoji praksa u kojoj se nastavni kadar samoobrazuje i informiše o novim tehnologijama i drugim sredstvima predupređivanja prevare u pokušaju. To je važno ako se ima u vidu vrtoglavi tehnološki napredak, koji usput rađa svoje abominacije, to jest sistem koji studentima daje malu prednost u nadmudrivanju sa postojećim sistemom provere autentičnosti.
Ako sa ovim uporedimo društvenu klimu u Srbiji, onako kako je vidim sa daljine, izgleda da politička odgovornost neće sustići prevarante koje su otkrile moje kolege sa univerziteta iz Velike Britanije. Neko je u novom srpskom hibridnom društvu, izgleda, napravio uspešan biznis model u kome se, manje kvalitetno nego ovde, pristupilo naplati izrade plagijata. Pored lukrativne koristi za takvu uslugu, taj neko je stekao i popularni klub onih kojima je ta cena ‘prava sitnica’. Dok god se nudi stepen društvenog priznanja i (zlo)upotrebe akademskog zvanja u političke svrhe – nijedna cena nije dovoljno velika da se to spreči. To je neka vrsta nakaznog zlatnog rama, u koji akteri stavljaju svoje slike i kače ih u dnevne sobe svakog građanina, pa verovatno i u svoje, da zadovolje svoj ničim sputani nagon. Ne bih se iznenadio da pomenuti plagijatori nisu ni pročitali svoje naručene radove. Ako se već nisu udubili u svoje studije, zašto bi iščitavali nešto što su već debelo platili da neko drugi uradi za njih, u njihovo ime?
Daleko više brine jedna stvar o kojoj je malo reči bilo do sada: da li nekome pada na pamet kako će posle svega ovog bilo koja diploma ili master, a o doktoratima da i ne pričam, proći na akreditaciji na bilo kom univerzitetu izvan naše zemlje? Kakve šanse posle svega ovoga imaju naši budući i sadašnji mladi, još ničim kompromitovani studenti, u smislu akademskog usavršavanja u inostrantvu? Ko će posle ovoga u inostranstvu objaviti ijedan naučni rad iz Srbije u žurnalu, časopisu ili na konferenciji, preuzimajući rizik da se time trajno kompromituje?
Jasno je, nema poverenja i pravde bez akademskog i sudskog integriteta u društvu. Nismo mi otišli iz Srbije/Jugoslavije samo iz ekonomskih razloga i/ili zbog gladi za akademskim usavršavanjem. Otišli smo, pored ostalog i zbog društva u kome relativizacija lepog, pravednog i važnog dominira. Naš politički stav je avionska karta, a za beli ili bilo kakav drugi glas nas ionako odande niko i ne pita.
Peščanik.net, 12.07.2014.
PLAGIJATI