Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Pariz, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Posle ubedljivog poraza njegove stranke na izborima za Evropski parlament od krajnje desničarskog Nacionalnog okupljanja, francuski predsednik Emmanuel Macron je šokirao javnost raspuštanjem Narodne skupštine i raspisivanjem vanrednih izbora. Takvu odluku je obrazložio tvrdnjom da će novi izbori „raščistiti“ političku situaciju u zemlji, ali većina njegovih sunarodnika ne deli to mišljenje.

Čak i oni koji ne strahuju da će Macronov gambit dovesti na vlast krajnju desnicu zabrinuti su zbog haosa koji može nastati. Édouard Philippe, Macronov premijer od 2017. do 2020, izjavio je da se predsednik bespotrebno „odrekao predsedničke većine“. Najverovatniji ishod je podeljeni parlament u kom će Nacionalno okupljanje imati najviše osvojenih mesta. Ali Macronova odluka je jasno pokazala jednu stvar: njegova strategija izgradnje snažnog centrizma u Francuskoj nije donela rezultate. Ostali evropski lideri treba da imaju to na umu.

Prema predanju, prvo pitanje koje je Napoleon postavljao prilikom predstavljanja novih oficira nije bilo koliko je ko talentovan, već koliko ko ima sreće. Trijumfujući na predsedničkim izborima 2017. godine, Macron je imao mnogo sreće. Prethodni predsednik je bio toliko nepopularan da se nije čak ni kandidovao za drugi mandat, a konzervativni kandidat koji je imao najviše izgleda eliminisan je skandalom. Macron je ugrabio trenutak da ponudi nešto što se može opisati kao drugi dolazak „trećeg puta“. Kao i Tony Blair, vođa britanske Laburističke stranke koji je osvojio vlast 1997, Macron je verovao da je stara ideološka podela na levicu i desnicu prevaziđena i da je posao centrista da jednostavno biraju one politike koje „daju najbolje rezultate“.

Macron se obraćao i socijalistima i konzervativnim degolistima, računajući da će se svi razumni ljudi rado ujediniti pod zastavom umerenog centra. Svako ko takav poziv odbije po definiciji mora biti nerazumni ekstremista. Takav pristup je izvesno vreme bio privlačan, jer je Macronov naizgled sve širi centar bio omeđen Nacionalnim frontom (danas Nacionalno okupljanje) Marine Le Pen s desne i vatrenom Mélenchonovom Nepokorenom Francuskom s leve strane. Ali tehnokratski pristup – „ko nije s nama taj je nerazuman“ – na kraju ipak nije transformisao politički pejzaž.

Krajnja desnica, krajnja levica, levi centar i desni centar i dalje su uspevali da osvoje u proseku bar petinu glasova u prvom krugu izbora. Za to vreme, republikanci desnog centra su gubili glasove u korist Nacionalnog okupljanja, što je stranačkog lidera Érica Ciottija prinudilo da podrži savez s krajnjom desnicom. To je važan momenat, jer snažna podrška koju je Macron dobio u drugom krugu izbora 2017. i 2022 – kada se sukobio s Le Pen – uglavnom je bila rezultat neprijateljstva biračkog tela prema krajnjoj desnici, a ne naraslog entuzijazma za tehnokratiju u Macronovom stilu.

Zapravo, pokazalo se da tehnokratija izaziva snažan otpor, jer populistima pruža priliku da tvrde – osnovano – da za složene probleme ne postoji samo jedno racionalno rešenje i da demokratija treba da ponudi mogućnost izbora i učešća birača, a ne da nameće rešenja za koja elite tvrde da nemaju alternativu. Macronova oholost – još 2017. je dao javnosti na znanje da želi da vlada kao „Jupiter“ – sigurno nije bila od koristi. S pravom ili ne, takav stil upravljanja učinio ga je veoma nepopularnim na političkoj sceni. Takođe, nezavisno od ličnih nedostataka čoveka koji se proglasio za kralja-filozofa, sam centristički projekat preuzimanja najboljeg od levice i desnice zapravo je više otuđio i jednu i drugu stranu nego što je uspeo da uskladi njihove suprotstavljene agende.

Pošto je izgubio kontrolu nad Narodnom skupštinom 2022, njegova premijerka Élisabeth Borne odvažno je pokušala da sastavi ad hoc većinu koja će promovisati predsednikov program. Ali u više od 20 navrata morala je da pribegava ustavnim prečicama da bi progurala mere koje očigledno nisu imale podršku šire javnosti.

Osim što je bio sve autoritarniji, Macronov centrizam je počeo i da se pomera udesno. Njegov radikalni ministar unutrašnjih poslova otišao je čak toliko daleko da je optužio Le Pen da nije dovoljno oštra prema islamistima, a Élisabeth Borne je usvojila imigracioni zakon kojim je legitimizovano sve ono što je krajnja desnica sve vreme govorila. Ako se neprestano pomerate udesno, jednog trenutka ćete se naći u tački s koje više ne možete ucenjivati birače argumentom da ste vi jedina prepreka na putu desnom ekstremizmu i konačnom padu Republike.

Neki komentatori spekulišu da Macron zapravo želi da Nacionalno okupljanje vlada do predsedničkih izbora 2027, u uverenju da će tako pokazati svoju nekompetentnost i pripremiti teren za trijumfalni povratak centrista. Ali taj pseudopedagoški projekt – u kom direktor škole pokušava da pokaže učenicima da nastavnik doveden kao zamena ne zna svoj posao – problematičan je iz više razloga.

Pre svega, nije tačno da su svi populisti krajnje desnice nesposobni za iole složenije ideje o državnim politikama ili da su potpuni amateri kada je u pitanju državna uprava. Čak i ako se pokažu kao nesposobni, to se lako može promeniti. Kada je makijavelistički demohrišćanski austrijski kancelar Wolfgang Schüssel doveo u vladu krajnje desničarsku Slobodarsku stranku Jörga Haidera 2000. godine, populisti su potonuli u unutrašnje sukobe i pokazali koliko su nesposobni i korumpirani. Ali nakon što se podelila i oporavila, Slobodarska stranka je uspela da pobedi na evropskim izborima prošlog meseca.

Štaviše, budući da francuski sistem dopušta „kohabitaciju“ – situacija u kojoj predsednik i premijer pripadaju suprotstavljenim strankama – vladajuća stranka koja izgleda nesposobno može jednostavno prebaciti krivicu na drugu stranu. S obzirom na široka ovlašćenja francuskog predsednika, Macron će svakako pronaći izlaz na međunarodnoj sceni. Ali praćenje evolucije njegove stranke od „revolucije“ 2017, preko „renesanse“ 2022. do onoga u šta se danas pretvorila, bilo je veoma otrežnjujuće iskustvo. Macron nije uspeo da svoj pokret transformiše u pravu političku stranku koja neće zavisiti od harizmatičnog lidera. Pošto je harizma potrošena, perspektive centra u očekivanju izbora 2027. godine ne izgledaju nimalo dobro.

Project Syndicate, 01.07.2024.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 05.07.2024.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Republika u opasnosti

London Review of Books – Medijski igrači na francuskom frontu