Vanredno stanje

Radio emisija 03.02.2012, govore: Miodrag Zec i Saša Ilić.

Svetlana Lukić: Pre nego što je otišao na Jahorinu, gde će izgovoriti novi tekst o BiH i praviti se da nikada u životu nije čuo za Mileta Dodika, a kamoli ga prigrlio kao najdražeg od sve braće, naš republikanski car rekao je da smederevska Željka ne sme pasti i poslao jednog od svojih kaskadera, Mirka Cvetkovića, da je otkupi od US Steela. Na ceremoniji potpisivanja ugovora, bilo je vidljivo da je onom američkom menadžeru neprijatno što nam uvaljuje tu kosku, ali Cvetković se nije dao omesti, rekao je kako smo železaru dobili pod jako povoljnim uslovima, bez gubitaka i kredita, a i vreme radi za nas – kada prođe svetska kriza, Željka će biti na belom konju. Za sve nas koji ćemo kao poreski obveznici plaćati milost države prema smederevskim radnicima, ostaje da se tešimo da smo spasli sigurne gladi, po nekim podacima 3.500 radnika, po drugima 4.500, a po Tadiću 5.500 smederevskih duša. Kako mu je to bilo malo, a pamet mu ne smeta, dodao je da smo kupovinom ugašenih visokih peći spasli sigurne propasti još, ni manje ni više, nego 100.000 radnih mesta, koja su na direktan ili indirektan način povezana sa železarom. Pokušavam ovih dana da saberem razne cifre koje izgovaraju novi vlasnici smederevskog giganta, ali ne može, mešaju se tone koksa sa stotinama hiljada evra, procenti od izvoza sa brojem kula na tvrđavi Đurađa Brankovića. Pokušaj da čitanjem izjava srpskih političara i ekonomista saznaš šta smo sve natovarili sebi na leđa kupovinom železare, koliko dugova, kredita, koliko će nas koštati taj plemeniti Tadićev gest čuvanja nekoliko stotina hiljada miliona radnih mesta, pokazao se kao nemoguća misija. Ipak, jedno pitanje ne iziskuje veliki mentalni napor – ako je sve to tako kao što pričaju, zašto je Amerikancima toliko laknulo kada su uzeli taj jedan dolar i pobegli glavom bez obzira. Šta je sledeće što možemo da očekujemo, red na Andrićevom vencu, u kome će stajati strani i domaći biznismeni i govoriti – ako nam ne date olakšice, monopol, subvencije… mi odosmo, evo vam za jedan dolar cementare, železare, mlekare, pekare… Da li će država sve to da otkupi za po jedan dolar, pa da nam onda priča – ovo je bio iznuđen ali nužan potez, a i dolar po dolar, pogača.

Hajde, pa pokušajte da saznate u čemu je sve nesporazum sa čikama i tetama iz MMF-a koji su juče došli u Beograd na pregovore, za koje se priznaje da su neizvesniji nego ikada. Da li je izašao ministar finansija da nam kaže: jeste, naš budžet za 2012. predviđa stavke koje nisu bile deo dogovora sa MMF-om, da nam kaže da li je predviđeno zaduživanje veće za 300, 400 ili 500 miliona evra, šta će se time finansirati, Bajatovićev Srbijagas, dokapitalizacija Komercijalne banke koje država neće da se odrekne, gubici železara, staklara, azotara… Ministar finansija ništa ne govori, jer i ne može, ne postoji. U vreme kada se svet ruši zbog ekonomske krize, Srbija nema ministra finansija; egzistira izvesni Nenezić koji to glumi u momentima kada je Mirko Cvetković prinuđen da glumi premijera, jer Tadić baš tih dana radije igra rolu predsednika. Zadužuju se za nepoznati broj stotina miliona evra, mimo dogovora sa MMF-om, ali jedino što pouzdano znamo je da je šef delegacije MMF-a ovog puta neka opasna žena – Murgasova, opasna, kažu, kao Karla del Ponte; nije meka kao onaj Mark Alen koji je bio skoro bratski popustljiv prema nama.

Drugi čovek ove države, potpredsednik vlade Ivica Dačić, nikada se javno nije zanimao za finansije države, on je zadužen za ideološki rad i moralni preporod. Pre nego što je otišao da doručkuje kod Obame, svratio je u naš konzulat u Njujorku kako bi lično uručio pasoš Žarku Lauševiću. Uz pasoš, Laušević je od Dačića dobio i dirljivo priznanje kako mu je čast da uruči srpska dokumenta “čoveku čija je teška sudbina i ispovest izazvala toliku pažnju naše javnosti”. Lauševića je ovim činom egzekutor nad upravnikom Narodne biblioteke Sretenom Ugričićem, ne samo amnestirao za dvostruko ubistvo, nego ga je proglasio počasnim građaninom Srbije. Šta je sledeće, da mu patrijarh uruči orden Svetog Save, a Dodik orden RS? U konzulatu je svečanom činu prisustvovao i novinar Blica, pitao je Lauševića kojim jezikom govore njegova deca, crnogorskim ili srpskim, na šta je on odgovorio, naravno srpskim. I onda su se svi zajedno fotografisali.

Dačićeve političke i moralne poruke su odvratne kao što su oduvek i bile, ali ni kad je u pitanju Sreten Ugričić, pa ni Žarko Laušević, ne treba zaboraviti da je sve to Tadićevo maslo. On sam čuvao se prljavih poslova, primao je vaterpoliste i rukometaše i klanjao im se – tako je rekao, a onda dodao kako će država ubuduće graditi mnogo više sportskih terena. U međuvremenu je neka komisija odlučila da desetine beogradskih ulica dobiju imena po nekim bivšim sportistima. To je samo priprema da uskoro svoj bulevar ili autoput dobije Novak Đoković – ako ni zbog čega drugog, koridor 10 ćemo završiti samo zato da ga imenujemo po Noletu. On ovog puta nije mogao da se pridruži vaterpolistima i rukometašima na terasi gradske skupštine koja je postala srpska trijumfalna kapija. Doček sportista sve više liči na rimski trijumf, to nije samo javna ceremonija nego i verski obred. U Rimu je posle trijumfatora išla kolona vojnika noseći zlato i druge dragocenosti zaplenjene u ratu. Naša kolona koja se vraćala sa Kosova, u njivama duž atoputa ostavljala je haubice, tenkove, topove koji i dan danas tamo leže kao spomenik poraza i sramote. A onda su se dosetili da trijumfatorima proglase Stanića, Udovičića, Čavića i Đokovića, da preko njih ujedine naciju, stvore novi srpski identitet i učvrste državu. Nije to prvi put u istoriji da se politika pokušava zameniti nečim drugim, ali to je bilo davno i nije bilo ovoliko jadno i glupo. U Rusiji su neki mislili da Puškinov život i delo mogu biti primer kako je umetnost alternativa politici, Šiler je bio uveren da će Nemci postati jedna nacija kada se sagradi nemačko nacionalno pozorište, Lesing je navodno napisao – i dođe Šiler, i Nemačka bi ujedinjena. Navodno je deo nemačke tradicije da se kultura shvata, pogrešno, kao bolja politika i da se i time može objasniti kako su Geteovi potomci završili u crnim košuljama. Nikada nisam čula da neko vaterpolo smatra alternativom politici. Sve je to, naravno, zametanje tragova, pokušaj skrivanje katastrofalnih rezultata politike, ali to može da se čini jedno vreme. Istočnonemački plivači i plivačice svakodnevno su obarali svetske rekorde, a Honeker je to predstavljao kao dokaz nadmoći komunizma nad kapitalizmom. Nađa Komaneči nije pomogla Čaušeskom i on je, kao što smo videli svojim očima, završio uz neku rumunsku tarabu. Rumunska revolucija je počela na temišvarskim ulicama sa parolom – drugovi, došlo je vreme da popričamo o golom hlebu i golom životu. Ako ne počnemo da govorimo o tom duplo golom, začas će se trijumfalna kapija na terasi gradske skupštine pretvoriti u stadion u Port Saidu, gde se nisu tukli navijači Al Alija i Al Masrija, a više od 70 Egipćana nije pregaženo na smrt zbog buba-mare. Možda su to stvarno izazvale Mubarakove pristalice, možda Muslimanska braća, vojska, paravojska, tek, svima je jasno da gnev u Port Saidu, kao i onaj širom sveta, kao i ovaj na koji miriše svako okupljanje više od troje ljudi u Srbiji, ne ključa zbog fudbala, pokušaja kontrole interneta, gej parade ili Kosova… Ljudi su dovedeni na ivicu provalije, ako pomisle da im je to jedini preostali put, tamo neće poći sami, dohvatiće za nogavicu svakoga koga mogu da dohvate.

Na početku današnjeg Peščanika slušate profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Miodraga Zeca.

Miodrag Zec: Očigledno je da ovo vreme koje mi živimo zahteva jedno dublje propitivanje koncepta društva, nekih tradicionalnih ekonomskih zakona koji funkcionišu i tako dalje, jer što je se ekonomski sistem više razvijao, on je postajao sve više virtuelan. I sad je izgleda došlo vreme da se ponovo postave osnovna pitanja. A osnovna pitanja su vrlo jednostavna i trivijalna i to osnovno pitanje postoji i u Americi i u Srbiji. Da li dužnik mora da plati dug. Kakav je koncept novca. I mi imamo sada očigledan primer da je manipulisanje tradicionalnim ekonomskim zakonom doživelo svoj krah. Šta su to tradicionalni ekonomski zakoni. Pa da dve stvari moraju biti u ravnoteži. Jedno je svet roba, svet realnih proizvoda, banana, cipela, graška, pitaj boga čega, i količine novca koji pokriva da se to razmeni. Novac služi tome da se razmeni realni proizvod.

Mi imamo sada novčanu politiku, od Amerike do Evrope, do Srbije, koja je postala sama sebi svrha. Koja je postala virtuelna. Da ne proizvodiš robe, nego da proizvodiš novac i da stalno proizvodiš neku platežno sposobnu tražnju koju možeš proizvesti na dva načina. Jedan da nekom uzmeš, a drugom daš. Sa druge strane, da kao ne uzmeš nikome, a da daš nekom. E mi smo sad tu veliki majstori, jer svaki naš ekonomski poduhvat liči na to da će vlada nekome nešto dati, a nikad ne kaže kome će uzeti. U Americi je to moguće, zato što taj novac se emituje u Americi, a služi se sa njime čitav svet. I oni manipulacijom novcem na neki način teret svojih dugova prebacuju u svet. Ali Amerika je došla u problem, jer je uništila kvalitet novca. Pa zato je na novcu kralj. Zato je na novcu Vašington. Zato je to kada je on suveren. To je nešto ozbiljno. Sad ti to štampaš, izmiruješ neke obaveze i smatraš da si se setio ne znam ni ja kako genijalne stvari. A čega se setio. Pa setio se toga da jednom fiktivnom stvari platiš realnu stvar. Pa šta se desilo u celom svetu.

Ja razumem da Amerika hoće da proizvodnjom novca kupi naftu, kupi cipele, kupi tašne. Tamo neki Kinez radi, radi, radi 18 sati, pravi tu tašnu, a on kaže evo 2 dolara. I to je ispalo kao idealna stvar. E sad se postavlja pitanje, znamo zašto to Amerikanac radi. On znači svojim papirnim novcem dobio pravo svetskog novca tako što je obećao da će ga držati vezanog za vrednost zlata. Kažu da svaka zemlja koja u svojim deviznim rezervama drži dolare, moći će na svoje traženje neograničeno da zameni te dolare za zlato. Zlato je pobeglo u Ameriku. E sada, kada je svet video da Amerika inflatorno štampa novac bez pokrića, onda su oni zatražili da se taj sporazum poštuje i šta se desilo. Čim su zatražili, sporazum je propao. 1973. je ustanovljen takozvani petro dolar, od tada se njime manipuliše. Dobro, meni je sad jasno zašto oni to rade. Ako mogu da štampaju te papirne priznanice, a da mi njima dajemo realne robe, u redu, zašto ne bi to radili. Ali pitanje je zašto to drugi rade. Zašto Kinezi to rade. Zašto bi Kina to radila, koja je bila van zapadnog sistema. Ja mislim da je Kina svesno ušla u tu igru, da prosto učestvujući u tom transferu, finansirajući taj deficit, da kupuje znanje. Kako ćeš ti sad proizvesti automobil, ne znaš ništa, ne znaš napraviti ništa, e kad on donese tamo tehnologiju, pa ti da, pa sve jevtino. Onda ona kaže, to je naš interes. Dok mi to naučimo, pa ćemo onda posle videti šta ćemo. I Kina je dosta toga naučila. Još joj fale bombarderi, strateški još joj fali i neko oružje, da može tog svog hipotetičkog dužnika da prisili, da kad mu kaže da plati, da on stvarno plati a ne da se onako šegači sa Kinezima. Verovatno će se stvar radikalno promeniti kada do toga dođe.

Ali se sada pojavljuje jedan gubitak i sa stanovišta Amerike, koji se pojavljuje u Evropi, koji tada nije bio identifikovan, a mislim da ga Nemci postaju svesni. Ako ti izvezeš tehnologiju i ako ti druge naučiš nečemu, ti dobijaš na kratak rok, a na dugi rok gubiš. Ti gubiš ekonomsku tehničku superiornost. Znači onaj nije znao ništa napraviti pre 25 godina, sad pravi automobil kakav hoćeš. Znači kako mi percipiramo Ameriku, kao Detroit je li tako, a sad je neka KIA. Znači, šta da rade ti ljudi u Americi. Gde oni da idu. Oni idu u takozvani finansijski sektor, sa jedne strane, a sa druge strane, čovek je postao suvišan. Postavlja se filozofsko pitanje, pa ako mašine proizvode robe, to je dobro, one su jeftinije, one ne štrajkuju, ne idu na bolovanje, na trudničko, a šta mislite ko će kupovati taj keks. Ko će kupovati taj automobil. I Amerika se susreće sad sa jednim problemom, koji je još Ford identifikovao 1905-06. Kada je napravio prvu fabriku, i tu pokretnu traku, on je povećao plate pet puta u odnosu na slične plate tih radnika, majstora u nekim drugim delovima biznisa. Pa kad su pitali što ti to radiš, da nadnice odu tako visoko. Pa kaže ljudi, ko će kupiti automobil ako ovi, koji ga prave ne mogu da ga kupe, ko će ga uopšte kupiti. I to se pokazalo u Fordu kao dobro.

I sad, šta se desilo u Americi. Da čitava jedna klasa u stvari ne može više da kupuje. Istovremeno, kako ide sistem raspodele, oni koji su bogati sve više i više uzimaju i to njima izgleda prirodno i dobro. Ali ako ovi uzmu premalo, nema ko to da kupi. Krug se zatvara i šta je došlo u Americi. Znači, imaš sad jevtine uvozne robe, imaš resurs, ali nema ko da kupi. I kako da kupi. Sad su im dali kredit, oni ljudi pokupovali kuće, ne mogu da ih plate. I sada sistem preti da se uruši. E šta su se Amerikanci dosetili, američke banke. Kartice recimo, to je sledeći veliki skandal. Imate čitav niz američkih banaka, menadžera nekog srednjeg, on ima neki biznis, pa pošto onaj prodaje motorne testere, onaj cipele, on prodaje kreditne kartice. On je smislio da napravi karticu sa kojom ti imaš pravo da potrošiš 15 hiljada dolara, pa da kasnije platiš. I sad se američke banke, potpuno suludo, one se poravnavaju vansudski sa nekim ko je uzeo kreditnu karticu na 15 hiljada dolara, da vrati bar 5. Znači ponovo se vratilo pitanje ravnoteže proizvodnje i potrošnje, odnosno raspodele. Nije samo marksistička stvar i socijalna stvar kad nema smisla da bogati postanu toliko bogati, a siromašni toliko siromašni. To je vrednosno neprihvatljivo, ali to nije sad ovde. Ovde je to tehničko pitanje. Ovde sistem ne može funkcionisati. Imaju robe koje niko ne može da kupi i tu je privremeno uletio kreditni sistem da to pokrije, svi su se na to navatali i šta se desilo. Desilo se da je deficit taj koji se akumulirao.

Kad je evro napravljen 2000. godine, šta je po meni bilo ključ. Da li je moguće da je Evropa napravila takav jedan mehanizam, koji je invalidan školski. Znači da imaš monetu bez zemlje. Znači još od Hamurabija, on kuje zlatnik, njegovi su rudnici i on naplaćuje porez. Sad odjednom napravili evropski sistem novčani, po kome neko emituje novac, a nema fiskalni suverenitet, nema teritorijalni i šta se desilo. Najveći problem u Evropi je nemački problem. Država podeljena, centar Evrope, najjača država i oni po prirodi hoće da se spoje. Kako oni da se spoje. Mogu da se spoje u okviru nekog globalnog tumbanja. Taj zid je tako čvrsto napravljen da tu ne možeš samo izvaditi jednu ciglu. E kad su srušili čitav zid je li, onda se postavilo pitanje u Nemačkoj, kao i kod nas. Ko će to ujedinjenje da plati. Šta je suština novca. Suština novca i kvalitet novca, da bude kvalitetan oblik imovine i da čuva svoju vrednost. Da ja kad štedim danas 100 dolara, 100 maraka, 100 eura i tako dalje, da mogu sutra kupiti više. Znači, ako novac nema kvalitet, to onda je bolje skladištiti grašak. Skladištiti ajvar. Ali nije ajvar, ajvar mora da čuvaš, pa frižider, pa pokvari se, pa pojedoše deca. Novac znači ima tu prirodu da ja svoju imovinu najlakše čuvam u novcu, a to podrazumeva da on ima svoju vrednost i da nosi svoj prinos. E sad su oni napravili novac čija vrednost, umesto da ostane ista ili raste, ona pada.

Desilo se da to ujedinjenje košta, to niko ne zna koliko je, ali minimum je to 3 hiljade milijardi tadašnje nemačke marke. Ko to da plati. Da plate Nemci. Oni ako to plate, treba i da se povećaju porezi. E kad povećaš poreze, nacionalni romantizam se malo usporava i tako dalje. I oni su istovremeno ovaj evropski prostor, koji treba jednu valutu i to je dobro, ali suština su nemački građani. Kako njima uzeti. Uzeto je preko evra. Znači, ja sad postavljam pitanje, zašto je kad je marka zamenjena za evro, zašto je napravljen kurs 2 na prema 1. Zašto nije 1 na prema 1. Ti nju samo menjaš 1 na prema 1, onda ti sve cene ostaju u ravnoteži i ti vidiš šta će biti. Ako ti ideš 2 na prema 1, ti u stvari pripremaš platformu za inflaciju. Onda su se praktično preko eura cene izravnale u svim ovim zemljama evro zone, prema centralnoj državi, to je Nemačka, i postalo je normalno da jedan kapućino košta isto, pa da isto BMW košta, pa da isto košta paradajz, sve isto. E sad, šta si time dobio. Pa dobija se time što je Nemačka eksportna. Onaj tamo pije nemačko pivo. Ne pije on grčko pivo. Znači, ona je došla do toga da može svoj proizvod prodati po cenama po kojima ranije nije mogla zbog tih drugih razloga, carina.

E sad, šta je problem sa tim pivom i sa Nemcima. Kažu Nemci, u redu. Mi smo to sad zauzeli, mi imamo organizaciju. Ja sam to njima rekao na jednom predavanju. Jeste li vi nama dali kredit, odnosno otvorili ste ovde banku nemačku. Pa ste nam dali kredit, pa mi kupimo frižider. Pa ste nam onda dali kredit na dužničku karticu, pa mi kupimo pivo. Pa stavimo pivo u taj vaš frižider i mi pijemo to pivo i na kraju neću da platim. I to se desilo sad Evropi. Oni su pustili te kredite, kamate su pale i Grčka je počela da uzima kredite i da kupuje te robe. E sad kad je došao đavo po svoje, oni te kredite ne mogu da vrate i preti sistem da se sruši. Ja kažem, pa vi morate nas naučiti bar da peremo flaše, da nešto radimo uopšte, kako samo da sedimo pred kafićem i pijemo pivo. Vaše pivo, vaš kafić, vaše pare i vi ispadate idioti. E sad je problem ovo, kako sad to naplatiti. Teritorijom, resursima, kažu oni nema smisla. Kako ih kaže nije sramota, ko su oni. Sad kažu Grci, oni su nas bombardovali 1945. Svako ima tu neki argument. Ovde je u problemu sada ne samo Grčka. Ovde je u problemu i Nemačka. Jer kako uopšte možete vratiti pare. Pa možete da Nemac premesti tamo fabriku, pa da oni tamo rade, pa da bar prave to pivo. Onaj hoće sve da sad izmesti iz Nemačke. Onaj je sve oterao u Kinu i iz Detroita. E, ali ostaće stanovnici. Šta će oni da rade. Ovi će se osiliti, tehnički će moći da proizvode, nećeš ti posle moći proizvesti ono što si ranije mogao. Pa ćeš doći u situaciju kao Rusi, što žive od gasa. Da su imali najbolje bombardere na svetu, sada ne mogu proizvesti avion, već kupuje Aeroflot od Francuza stotine aviona civilnih. Kina će napraviti civilni avion. Ona će napraviti bombarder. Napraviće bombu, pa ne možeš onda ništa.

Znači javi se sada problem da ono što je meni izgledalo najbolje, da ja premestim proizvodnju čarapa iz Leskovca u Ho Ši Min, ali šta će oni tamo da rade u Leskovcu. I šta je poruka svega ovoga što kažem, da mudar vladalac ne sme u toj meri i toliko manipulisati novcem. I kad dođemo sad u Srbiju, koja je bila idealna za to stalno tumbanje, jer Srbija je uvek imala preraspodelu realnih dobara od 1945. godine, da neko na Dedinje dođe, pa istera ovoga iz kuće, marš napolje i ja useljavam. Da bi 1990. godine završila sa inflatornom preraspodelom, da su bogataši uzeli kredite pa nisu vratili. Znači Srbija nije zemlja stvaranja, to je zemlja preraspodele. Imaš sad tragičnu situaciju, ovu istu koju ima Evropa, ovde još više, jer nemaš ni realan sektor, ni finansijskog sektora pa da dižeš dževu za dužnike. Pazite, vi imate industrijalce koji kažu, mi nećemo da vratimo dug bankama. Pa šta će biti ako ja drpim viršlu na kiosku pa bežim. Ako ja obučem cipele u njegovoj radnji za koje nije vratio kredit, pa izađem napolje. Šta će onda biti. Ne oni kažu, ne, ne, mi ne možemo vratiti dugove, ali nama se robe moraju platiti. Znači mi smo devlastirano društvo, društvo kada je potrošnja visoko i ona se zatvara kroz platni bilans, kroz doznaku. I sad kažu, dobro je to. Tih 5, 6 milijardi, to u stvari stabilizuje to. Ti si znači izvezao stanovništvo u najboljoj životnoj dobi. Prvo si ga rodio, imao si tu neke tegobe. Pa si ga školovao, pa na kraju si ga poslao van zemlje, pa je on tamo radio, radio, radio i sad se penzionisao i sad on dolazi ovde. Ali on dolazi ovde, on kupuje i dalje nemačke robe. Ne kupuje on čarape Jumko. A nama je došao na socijalni sistem, na zdravstveni sistem, na bolnicu. I ti smatraš da si genijalno odradio. Pa da je to tako bilo, onda najbolje da ovi izvoze ljude. I kako je moguće sada da je čovek višak, onaj u najboljoj životnoj dobi.

Taj Beneton, to je dobro što je došlo. Taj Fiat, to je dobro što je došao, ali neto rezidual je tu manji nego ono što se priča. I kad bi sad pogledao to Smederevo, to je politička manipulacija. To je najveći izvoznik u Srbiji. Pa jeste, ali istovremeno najveći uvoznik. A to niko ne kaže. Šta je potrebno uraditi. Potrebno je razviti one sektore gde ti imaš kakvu takvu komparativnu prednost. I lako se može dokazati da ako cela država sakuplja tartufe i vrganje, da je neto efekat veći nego kod Sartida. Da je veći kod krušaka, da je veći kod pšenice. Znači, mi moramo da razvijemo čitav niz stvari koje mi možemo, gde su resursi domaći ključ i mi imamo sada pred sobom izbor. Mi smo kroz privatizaciju napravili latifundijski sistem poljoprivredni, koji može biti rentabilan i koji je već u vlasništvu ovih tajkuna. To su pšenica, kukuruz, soja, repa, to su berzanske robe. To zahteva tehnologiju. Tajkuni su tamo gde su stimulacije. Gde su stimulacije, tu je njihovo prirodno stanište. U redu. Ali drugi mnogo važan sektor je, pogotovo za ovu Srbiju južno od Save i Dunava, da se razvije jedan farmerski sistem koji može biti vrlo visoko rentabilan. Može voćarstvo, može stočarstvo, to bi bio koncept gde Srbija može mnogo toga da uradi. Pa može se desiti sad sa 30 hektara jabučara da imaš veću zaradu nego od ovih topionica, jer hrana postaje svetski fenomen, hrana ima tehnologiju koja ne zavisi toliko od tehničkog progresa. Ti si ranije proizvodio automobil za dva dana, sada za 2 minuta. Ali kruška ako valja, ona raste 4, 5 meseci. Prema tome, to se ne može ubrzati. I to je, ja mislim, naša šansa. E da bi se to desilo, treba potpuno reformisati državu. Zemljišnom politikom nasleđivanja, celi koncept podsticaja i tako dalje, ali to se mora uraditi sveobuhvatno, a ne ovako. Šta će se desiti. Desiće se sada da razni interesni lobiji provuku svoje subvencije kroz sistem i kroz te džepove i da opet jedna manjina uzme veliki novac. I u redu, ja mogu njih da razumem. Ali ono što naši preduzetnici nisu svesni, da ti kad imaš nestabilan sistem, sama tvoja imovina je nestabilna. Taj Kejnz je rekao, tridesetih godina, ljudi ako se stvari ne dovedu u red i ako ekonomska kriza koja je tada tresla Ameriku se ne zaustavi, komunizam je neizbežan. Onda se ruši Vol strit i onda veša ko koga stigne, što se i desilo u Moskvi. I svi misle da je svaka revolucija poslednja, a nije. Svi misle da je svaki rat poslednji, a nije.

Ta jedna patologija izvlačenja iz sistema, a u ljudskoj je prirodi da otme. Ali zato je u ljudskom saznanju da kažeš ne možeš to da uradiš, na dugi rok doći ćeš do apsurda. I ta filozofija društva u kojem je Evropa izgubila kompas, Amerika je izgubila kompas, koliko smo mi izgubili kompasa, traži novo propitivanje, šta je to model razvoja. Ta bajka i ta priča, ipak se vraća na održiv razvoj. Čoveku treba plata ne što ga mi volimo i da smanjimo profit što mu je plata malo veća, ali ćemo ga dobiti kao kupca i kao poreskog obveznika i kao zadovoljnog građanina. Onoga momenta kad on dođe do te tačke, on preskače ogradu, ulazi u tuđi voćnjak, ako se buniš, gotovo. Revolucija dolazi. I to je problem koji Evropa treba da shvati, koji treba da shvati svet, i koju naročito treba da shvatimo mi. Znači, preraspodela mora biti kreativna i mora biti omeđena nečim. A ne ovako, ti imaš jedan zverinjak u Srbiji, gde ti otimaju, otimaju, otimaju i na kraju dođu do samog sebe. I koji je od naših vladalaca završio prirodnom smrću. Da li to treba. A mi navikavamo sve stanovnike da je redistribucija ključ i da ja, ako dođem na vlast, ja ću oteti nekome nepoznatom, a daću meni. Ma kome ćeš ti dati.

I šta je sad Evropa i mi, u čemu smo grešili. Pa mesto da smo zaustavili problem na tački gde se javio, na deficitu Lehman Brothersa, na deficitu Sartida, ne. Mi smo to socijalizovali. Mi problem koji je nastao na jednom nivou dižemo na drugi nivo i povećavamo ogromne troškove. I to što neko kaže 4 i po hiljade ljudi u Smederevu treba da imaju platu. Pa treba. Ali mora taj isti da kaže kome će se uzeti da se njima doda. I ti računi u vremenu i računi u prostoru prete da uruše čitav jedan sistem. Prvo Kragujevcu je trebalo, pa sad treba Smederevu, onda će da se digne Leskovac, onda će Bor, Zaječar, onda će svi protiv sviju. I imaš situaciju u kojoj 90 posto stanovništva misli da je opljačkano. I u kojoj niko nije sretan. I svi jedni drugima otimamo i na kraju niko nema ništa. Ako imaš Smederevsku železaru koja ima milijardu i 600 miliona evra gubitka, veliki je to problem kako uopšte to možeš sanirati. Ti što grme da će država to, ako je iko imao državu, imao je Staljin, imao je Hruščov, imao je pa je propala. Od svih loših društvenih modela demokratije, tržište ipak jedino kako tako daje prihvatljiv neki socijalni dogovor. To znači da treba korekcija. Ali korekcije moraju biti gde se rana pojavi, a ne ovo što se sad dešava. Hirurg treba da kaže, jeste gangrena, seci taj prst. A ne da ovde hirurg kaže, hajde sad mi da zavežemo i zdrav prst za bolestan prst, pa će onda ozdraviti od samog sebe. I pitanje raspodele je pitanje koje će drmati naredni XXI vek, kao što je u XIX veku bilo uzrok revolucionarnog stanja, jer se mora svagda svako društvo i svaka ekonomija vezati za čoveka. Ako će roboti proizvoditi sve, robot ne nosi Prada tašnu i ne nosi čizmice. I to je njegov veliki problem.

Mi imamo svoju krizu autentičnu, to je endemska kriza, a ovo što se u svetu desilo, to je samo dodatno. Kakve mi veze imamo sa svetskom ekonomskom krizom. Imamo zato što smo mi, finansirajući naš deficit, ne možemo više da se oslonimo na dotok kredita tamo onih. Sad taj Rajfajzen, koji je doneo ovde pare da kreditira da mi kupujemo, on sad više nema para, on mora da se vrati da sanira tamo, sa jedne strane. Sa druge strane i izvoz naš, to što bi kupio od nas, neće više da kupuje jer je kriza i tamo. I u tom smislu je to vezano. Ali kad svetu ide dobro, kod nas je loše. Kad svetu ide loše, kod nas opet loše. Prema tome, to nema nikakve veze. Naš je bazični problem, ja uvek govorim, svaki političar treba da ujutru odgovori na 10 pitanja. Zašto je u Srbiji trajno neodrživa veća potrošnja od proizvodnje. Zašto je uvoz veći od izvoza. Zašto ima više nezaposlenih nego zaposlenih. Zašto ima penzionera više nego zaposlenih? Zašto se regionalne razlike povećavaju? Zašto umiru ljudi više nego što se rađaju? Da jedna Srbija koju su preplavili izbeglice, posle takvog velikog egzodusa, verovatno je 600, 700 hiljada ljudi bar prošlo kroz Srbiju, opet ima 350 hiljada ljudi manje, pa čekaj, ovde nešto nije u redu. A bez čoveka nema života. A ovde se desilo da je on višak. Srbija je kao seljačko domaćinstvo. Prirodno seljačko domaćinstvo, da imaš jednu babu i dedu nekog koga neko nije ubio je li, obično dođe rat pa dedu ranije skinu sa budžeta, da imaš oca i majku u punoj snazi, 30, 40 godina, da ima četvoro, petoro dece. Jedni ganjaju guske, jedni kokoši, jedni koze, jedni ovce i nešto se tu dešava. To je Srbija. A sad Srbija ima sedam baba, nema nijednog unuka i ništa se ne dešava. I svi se nešto žale. Ja imam rođake u Bosni, gde sede gospođe u šezdesetim godinama i grme na penzioni sistem. Ja kao pitao ljudi, pa gde su vaša deca. Ovi u Srbiji, ovi u Austriji, ovi u Americi. O pa oni su tamo, ali da nam se da penzija. Pa ko će dati penziju. Ovo je Srbija. I to kao ovi političari ne shvataju, ti možeš da pričaš šta hoćeš. Poremećena je struktura društva. Starosna, kvalifikaciona, obrazovna, poremećen je metabolizam društva. Neka pantljičara tu se usadila, jede aždaja neka i kad nešto stvoriš, ona ti proguta.

I to je jedno beskrajno maltretiranje birokratsko. Ovo je neopevano. Kao da se država šegači sa sopstvenim građanima. Sad kad im ja smislim ovaj proces, pa da izađeš na ova vrata pa buljiš kroz prozor. Kad izađeš kroz prozor, uđeš u dimnjak, a ova sedi dole za šalterom i uživa. Nemamo mi ideologiju. Ideologija je važna stvar. Ti imaš ideologiju da mi sad, mala deca, gledamo mi kauboje, oni ganjaju tamo neke krave i oni su nama idoli, je li tako. Onaj je napravio Holivud da on promoviše ovoga što tera goveda. Znači ta poetika proizvodnje u prirodi, u stvari je važna. To je važno da se razume, da se to podstiče i tako dalje. Zašto tamo ovaj sad što je u Svetskoj banci, on ide u vinograd, čovek kupio južnu Francusku, pa on voli bre tamo da živi. On je ponosan što živi na selu. Ma ovde ako nisi na Terazijama, ti nisi ništa. Lepo je živeti na Menhetnu, lepo je živeti na Terazijama, ali ne možete svi stati bre. Ti nemaš legitimitet nosioca promena. I zato se sad svi izruguju na eksperte. Znači, to je bio politički proizvod. Šta je sad sinonim za nešto promašeno, ekspert. Nekad si vikao ti si seljak, ti si ovo, sad ćeš vikati ti si ekspert. Pa čekaj majku mu, smisli nešto bre.

Šta si sad smislio. Smislio si da ne možeš registrovat kola za 7 dana. Ja juče registrujem kola, kaže lepi ovu nalepnicu, a staru ne skidaj. Ja kažem, dobro ljudi a šta posle 10 godina. Ja ću šoferšajbnu svu zalepiti, ja neću ništa da vidim. Ja sam jutros sedam uputstava čitao. Ti si dobio nešto da nalepiš, ne piše kako. Ako pogrešno nalepiš, ti ideš ponovo tamo. I neko je smislio proizvod nalepnica za registraciju, koja košta 400 dinara i 3 miliiona automobila puta 4 evra, to je 12 miliona, neko je zaradio. Ala se setio, majku ti, ala se setio, pa baš svaka mu čast. I sutra kad nema tih 12, kažu 12 je malo, sad lepi na svaki točak, a na rezervni dve nalepi. Onda lepi na auspuh, onda lepi na farove, šta? Je li to proizvod. Mi tako manipulišemo.

Svetlana Lukić: Naš drugi sagovornik je pisac Saša Ilić. Saša je takođe bio jedan od najbližih saradnika sada već bivšeg upravnika Narodne biblioteke. On je takođe, zajedno sa ostalim članovima Foruma pisaca potpisao peticiju koja je Sretena Ugričića pretvorila u teroristu. Ali je Saša Ilić, zajedno sa Biljanom Srbljanović i Filipom Davidom, Mirkom Đorđevićem i ostalima, izbegao ruci pravde Ivice Dačića i Borisa Tadića, za sada. O takozvanom slučaju Ugričić smo dosta govorili u emisiji. Čitali ste dosta o tome. Ali ovo je prilika da čujemo šta smo mi kao društvo i građani još izgubili osim odličnog upravnika Narodne biblioteke. Koje smo to institucije izgubili, kojima je u opisu posla da nešto kažu, a koje su ovih dana ćutale. I zbog čega su ćutale. Saša Ilić.

Saša Ilić: Ono što je mene najviše zapanjilo je odsustvo reakcije srpskog PEN centra. Ja sam tog dana pokušavao da nađem podršku sa svih strana. Svi putevi su vodili do Vide Ognjenović. Ona nije bila tu i sad čovek kaže, pa dobro i vi ste u tom bordu, vi ste u toj upravi, zašto vi ne reagujete ako ona nije tu ili ne znam da li je u Ohridu, u Kopenhagenu ili već ne znam gde, vi morate istog trenutka da sednete i da napišete svoj stav. To je funkcija PEN centra, tu je povelja na vašem sajtu, gde se decidirano navodi u kojim slučajevima taj PEN centar reaguje. To je vrlo senzitivno mesto i ne sme da bude pod šapom politike, dakle neke partije. Ali PEN centar je ostao nem.

Meni je u ruke pre dva dana došao materijal iz francuske nacionalne biblioteke, čovek koji sedi tamo kao direktor je i predsednik Konferencije evropskih biblioteka. Kada su čuli šta se događa u zemlji, oni su brzo reagovali. I onda su oni odlučili sledeće. Svako od njih će napisati pismo srpskom ambasadoru u toj zemlji i tražiće mu objašnjenje. Jer mi radimo ovde velike projekte u Evropskoj uniji i odjednom jedan naš član je terorista. I onda su oni poslali ta svoja pisma, između ostalih, tu je i Vida Ognjenović koja je ambasadorka u Danskoj. Direktor Danske nacionalne biblioteke poslao je takođe pismo i tražio je objašnjenje od srpske vlade zbog čega se to dogodilo Sretenu Ugričiću. Onda je ona, pod imenom Uprave srpskog PEN centra njemu odgovorila, da PEN centar je to razmotrio i da bi trebalo ipak vlada da se presabere i razmotri taj slučaj i to pismo je otišlo direktoru danske nacionalne biblioteke. Mi ovde nismo dobili ništa. Onda je to pismo počelo da kruži po inboksima direktora evropskih biblioteka i na kraju je predsednik Konferencije evropskih biblioteka poslao to nama i ja sam tada video reakciju srpskog PEN centra u dokumentaciji Konferencije evropskih biblioteka. Ispostavilo se da jedino oni imaju saopštenje tog našeg PEN-a.

Onda sam ja otišao na sajt srpskog PEN-a i tamo na naslovnoj strani nemate ništa. Imate sa strane o nama, o tome šta smo radili u prošlosti. Šesta stavka su aktivnosti. Daj da vidim da nije u aktivnostima. I zaista, u aktivnostima vidim saopštenje srpskog PEN centra koje oni nisu poslali nikome. Dakle oni su, metaforično rečeno, na oglasnoj tabli u podrumu okačili svoje saopštenje, da bi se jednog dana opravdali da su oni imali stav, da su reagovali. Dakle, to je mehanizam očuvanja jedne institucije koja zapravo ne funkcioniše jako dugo i to je naš veliki problem. To je bio toliki udar.

Ja sam radnik te Narodne biblioteke, ja nisam u životu osetio takav talas nasilja koji je prodro duboko u Narodnu biblioteku. Tu su došle različite ekipe, jedni su tražili Sretena, drugi su tražili Forum pisaca, treći su tražili Forum čitalaca, nisu više znali koga, da li čitaoce, pisce, direktore, bibliotekare i o čemu se radi. Sećam se, bila je ta konferencija suočavanja sa prošlošću, dakle iza onog zida, a ispred zida stajala je ekipa iz Prve televizije. Vi ste iz Foruma? Da. Hoćete da date izjavu? Ja sam rekao dobro, nema problema. Kaže, dobro a zašto je Forum čitalaca podržao atentat na predsednika Srbije. Kažem izvinite, koji Forum čitalaca? Ovo je Forum pisaca. Kao da, da, Forum pisaca. Dakle, apsolutno neobrazovanje, neupućenost. Pojma nisu imali. Njima su samo urednici rekli, hitno nađite te teroriste i armija je krenula. Peli su se na drveće oko Narodne biblioteke, slikali su Sretena kako priča preko telefona, to je bilo pravo opsadno stanje.

Da se vratim na Srpsko književno društvo. Dakle, jedno društvo koje je formirano u novembru 2000. godine, nakon 5. oktobra. Oni su formirani u odnosu na UKS kao konstruktivna alternativa. Dakle, to je onaj Miloševićev politički substrat koji je ostao tamo, oni su se izdvojili i rekli su, sada smo mi jedno novo društvo, sa drugačijim sistemom vrednosti, proevropsko, otvoreno i tako dalje. Međutim, oni tokom čitavog tog perioda nisu uspeli da urade ništa, osim da naprave onaj jadni Književni magazin koji ne liči ni na šta, koga danas uređuje Mileta Aćimović-Ivkov, koji sedi i u žiriju za NIN-ovu nagradu i ja mislim da je jedina njihova briga da se izbore za neku nacionalnu penziju. I sad mnogi pisci iz Foruma pisaca su članovi i SKD-a. Forum pisaca je neformalno udruženje, tiče nas se kakvo je stanje sloboda u ovom društvu, kada je bilo recimo oko onog kineskog disidenta, mi smo reagovali tada, tada je takođe trebalo da reaguje PEN centar. Oni to nisu uradili. Mi smo radili tada umesto njih i onda se u javnosti pojavilo, kao evo ih neki pisci su za to. Koji pisci? Mislim šta? Dakle, pozvani su na tribinu koja je bila u Kulturnom centru Beograda i oni su poslali to pismo, koje je vrlo zanimljivo. U tom pismu kažu da oni nemaju vremena da se skupe i da se dogovore kakav je njihov stav povodom slučaja Nikolaidis, potom slučaja Ugričić i tako dalje. Međutim, oni su se dogovorili da oni nemaju stav. Takođe, nisu pomenuli ni da je Ugričić član SKD-a, da su mnogi ljudi iz Foruma pisaca članovi SKD-a. Oni su jednostavno povukli demarkacionu liniju i rekli su da je sloboda temelj svakog društva i da oni to podržavaju sa strane i sad, ako se mi izborimo super. Sad, što je ta sloboda ugrožena, temeljno, to njih ne zanima. Mi smo u jednom trenutku napadnuti od te države i od većine njenih medija. I tu sam se zapravo osvedočio kako funkcioniše taj sistem, kako funkcionišu ti mediji, koliko duboko može političko nasilje da uđe u sferu kulture. O tome sam pisao svih ovih godina. Možda je NIN-ova nagrada najisturenija polje tog političkog upliva. Možda je zanimljivo sad videti, Sreten Ugričić je 2001. godine postavljen kao predstavnik sistema vrednosti Zorana Đinđića. Miro Vuksanović je bio direktor Biblioteke Matice srpske i on je bio tad manji od makovog zrna, a 2005. godine, Miro Vuksanović je dobio NIN-ovu nagradu. Onda je postao član Akademije. On se danas nalazi u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti, gde je on direktor te biblioteke i on je sad ugledan član ovog društva. On je akademik, a Sreten je ubica. Gde se dogodilo to iskliznuće?

To iskliznuće se dogodilo 2003. godine. Mi smo u Narodnoj biblioteci ostali da radimo na onaj isti način kako smo radili 2001. i 2002. i početkom 2003. godine i u jednom trenutku mi smo se obreli u jednom potpuno novom stanju društva i politike oko nas. Zapravo, nakon svega ovoga, kada se raščistila ta medijska gužva i kampanja, to je ta činjenica sa kojom se svi mi suočavamo svakodnevno. Kao da se ponovio 12. mart.

Ovo je valjda stvar ljudi koji rade u kulturi ove zemlje. Nisam očekivao da se jave poljoprivrednici, ali pitam se šta je sa ljudima koji rade u kulturnim institucijama. Šta je sa bibliotekarima. U našoj zemlji ima 2.450 biblioteka. Nijedna inicijativa nije pokrenuta iz tog sveta. Na peticiji sam video da je se javila jedna žena, bibliotekarka iz Kruševca, direktorka te biblioteke, ja zaista mislim da je ona heroj, jer bibliotekara ima dosta. Mislim da ih je čak i više, prelaze polovinu ukupno zaposlenih u kulturi Srbije. Oni su ćutali. Da li je ta reforma Narodne biblioteke Srbije i reforma čitavog tog bibliotečkog sistema, da li je to dopiralo do tih ljudi. Da li su ti ljudi prolazili kroz ovo vreme, kroz te reforme i pomerali se od te 2000. godine ili su oni ostali u toj 2000. godini i čekali da ovo prođe. I sad su oni srećni. Voleo bih da grešim. Možda su oni samo uplašeni. Mnogi pisci su uplašeni i mislim da će se ovo tek pokazati u bliskoj budućnosti i kad je u pitanju tema suočavanja sa prošlošću i u literaturi. U literaturi bi to trebalo da bude goruća tema. Toga nema. Toga nije bilo ni ove godine. Sada očekujem još veći pritisak unutar literature.

Ovde traje žestoka borba već godinama. Tu je formirana jedna grupa na književnoj sceni, direktno iz Akademije, pod patronatom Dobrice Ćosića, to je ta grupa P70. Ta grupa je dobila logistiku iz Akademije i Službenog glasnika, iz Manjane, nekih profesora sa Univerziteta. To je pomereno iz javnosti, mi imamo za javnost velike priče. Vesna Dedić piše romane, Alimpićka piše romane, to je sada u vrhu top lista u bibliotekama. Dakle, to je ono što nam ovaj sistem iznosi na vrh. Mi smo se u Narodnoj biblioteci suočili sa tim problemom. Dakle, tu postoji ta nagrada za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije. Sreten Ugričić, kome se pripisuje još jedna krivica, je u jednom trenutku, pošto je Ljiljana Habjanović dobijala svake godine tu nagradu, rekao ljudi, pa hajde da nešto menjamo i onda je napravljen novi Statut i odlučeno je da neki žiri bibliotekara i ljudi koji se bave literaturom, a u bibliotekarstvu su, biraju najbolju knjigu od prvih 25. I tu je nešto počelo da se menja. U suprotnom, došli bismo samo do potvrde tog kulturnog sistema koji kod nas postoji. Naravno, odmah smo dočekani kao neko ko udara na srpstvo, na naciju, zašto ne Ljiljana Habjanović-Đurović. To što se ona slikala u crkvi, piše neke gluposti o svecima i ide u Moskvu, dobija tamo neke nagrade, mislim to je besmisleno. Dakle, to je bila jedna stepenica koja je predstavljala trn u oku.

Dakle, svaki korak je bio težak, sa mnogo osporavanja, tekstovima u Večernjim novostima, u Pečatu, u ne znam Kuriru, u gde sve ne. Ti tekstovi su ograničeni, nikakvi, ali mora da se ponovi set tih stvari. Šta mi zameramo Sretenu Ugričiću i Narodnoj biblioteci Srbije. Ja sam nešto to gledao, dakle, zavese iz 1973. godine, koje su stajale nekad u bifeu stare Narodne biblioteke Srbije, bile su dizajnirane tako da su na njima bila slova replike iz Miroslavljevog jevanđelja. I sad, te zavese su stajale trideset i nešto godina, ofucale su se prilično, propale, onda se desila rekonstrukcija, sve je promenjeno, pa i te zavese. To je temelj srpstva. Uklanjanje tih zavesa, to je nešto najstrašnije što je Sreten Ugričić uradio. Dalje, ugarak neke knjige koja je ostala nakon bombardovanja, paljenja stare Narodne biblioteke, to je nešto što je bilo izloženo. Dakle, ugarak i dan danas stoji tamo, u novom enterijeru, ali ne, nema veze, mi nabrajamo zavese sa Miroslavljevim jevanđeljem. Ugarak, zatim slike, slike koje su stajale u toj biblioteci, to su skupili s konca i konopca, neke slikare, to je tamo stavljeno ne znam, početkom devedesetih u jeku buđenja naroda. Nedavno se neko dosetio i rekao, pa ovo je skandal, vi ste sklonili te slike iz novog ambijenta. Sreten je rekao, za to je nadležan Muzej savremene umetnosti, neka oformi komisiju i neka dođu, neka pogledaju, neka vide koje su slike vredne i naći ćemo im mesto. Ali ne, to je takođe udarac na srpstvo. I to su tako neke stvari, kada se to sve skupi i kada čovek to vidi, ne može da veruje.

S druge strane, Sreten Ugričić je uradio to da se digitalna kopija Miroslavljevog jevanđelja ubaci u korpus tekstova Uneskovog sećanja sveta. Pa to nikome nije bitno. Važno je da su zavese iz 1973. imale repliku tih slova, nama je to bilo dobro, ovo nije važno. Pravljenje online kataloga, umrežavanje biblioteka, ni to nije važno. I to dosta govori o tim simboličkim tačkama na kojima se nacionalizam hrani i to je nešto što ne možete, ni kada pozovete te novine, kada kažete dođite snimite ovo, evo. Ugarak je tu. Ne vredi. On zna da je ugarak sklonjen i bez obzira što on materijalno, fizički postoji pred njim, on ga ne vidi. To je meni ostalo kao fantastična činjenica. I sada je Pečat takođe objavio demanti o Sretenu i Biblioteci, ja nisam mogao da verujem. Možda treba reći i to da je se za tih 10 godina uradilo i nešto što se radilo čitav vek. Na primer, nešto što bi tom svetu trebalo da znači, kao što je čitav projekat koji je pokrenuo Đuro Daničić, iz rukopisa manastira Visoki Dečani, čitave generacije nekih arheografa su radile to. Retrospektivna bibliografija, koja je trebalo da bude završena, u svim zemljama je završena pre ne znam, 50, 100 godina. I to se završavalo. I mnogi takvi projekti. I to nije bilo bitno, ali zavese i ugarak, to su dakle stvari zbog kojih se napravilo sve ovo što se napravilo.

Ono što se sada dogodilo, to je da je neprijatelj lociran unutra. Da su tu brutalnost osetili mnogi spolja. Da su neki ljudi ovde govorili o tome godinama. Genocid, zločin i progoni, logori i sve ostalo, ali toga kao nije bilo unutra. Novost je da čitav taj sistem može da se okrene i ka unutra i bilo ko od nas može da se nađe na udaru. Kada se nađe na udaru, onda je već kasno. Malo ljudi će tada podržati tog čoveka. Ja mislim da je tako bilo i u ratovima. Ljudima koji su se našli na udaru ove države nije bilo spasa i bilo je mnogo tragičnijih ishoda, to znamo i sami. Strašno je to lice. Kada se čovek suoči sa njim, mislim da nikada više neće biti isti. A zanimljivo je da je to mesto detektovano u središtu kulture ove zemlje. Nije Sreten Ugričić postao terorista za ove medije o kojima sam govorio maločas, juče ili pre godinu dana ili pre dve godine. Od samog postavljenja, on je bio neko ko je percipiran kao neko strano telo, još ako se setimo tih dana, neko ko je radio u Fondu za otvoreno društvo je imao rogove. I onda neko iz tog Fonda postaje šef Biblioteke i počinje da vodi projekte. Projekte koje je on pre toga vodio tako što je odobravao projekte bibliotekama u Srbiji, da pod Miloševićem počnu da grade sistem, da bi posle 2000. godine kada taj Milošević padne, moglo da se na nešto osloni i da se radi dalje. I bilo je najlogičnije kad je pao Milošević da on dođe tu i da sa tog mesta razvija taj sistem dalje. Međutim, ne.

Ljudi su shvatili to kao neprijateljski čin parekselans, kao što je i Đinđićeva politika percipirana kao antinacionalna politika. Sećamo se da je Dobrica Ćosić proteklih godina objašnjavao kako je on zapravo postao nacionalni lider tek pred kraj, tako nekoliko dana pred kraj života. Sreten Ugričić nikada nije postao nacionalni bibliotekar, da tako kažem, postao je terorista pred kraj upravljanja Narodnom bibliotekom. Valjda će se pokazati u budućnosti, kada se bude nastavilo dalje sa reformom i modernizacijom, da tu postoje veliki resursi, u toj Narodnoj biblioteci Srbije. I uopšte u sistemu koji je pravljen tokom svih ovih godina. A kada je Sreten ušao u Biblioteku prvi put, njega je dočekala Ljiljana Habjanović-Đurović, izrezana od kartona u prirodnoj veličini, jer je ona bila laureatkinja već nekoliko puta. Prvo je video nju, onda je otišao dalje i onda smo počeli da radimo na čišćenju i pranju, pre svega, a potom i na provetravanju u svakom smislu.

Mi smo imali veliki talas javnog angažovanja, kada je objavljena autobiografija, zapravo ovo dnevničke beleške Žarka Lauševića. Te su svi ustali, objašnjavali kako je knjiga genijalna, kako je čovek propatio i na kraju je to rezultiralo vrhuncem, odnosno pomilovanjem. Evo danas čitam da je Dačić uručio pasoš Žarku Lauševiću, koji je bio iznenađen. E sad, ubrzo nakon toga se dogodilo sve ovo. Narodna biblioteka je radila 10 godina, reformisala se, menjala i čovek na kraju postaje terorista, maltene on doživljava lustraciju. A Žarko Laušević, koji je ubio dvojicu ljudi i trećeg sterilisao zauvek ispalivši 13 hitaca u samoodbrani, on maltene postaje počasni građanin ove zemlje. A pre toga smo imali takođe jedan zanimljiv događaj, a to je opravdanje nasilja onog sportiste, Miladina Kovačevića, gde se cela država i uprava ono upregla da objasni kako to nije ništa, kako mi moramo da brinemo o svakom našem čoveku, kako milion dolara platiti nije ništa. Dakle, imamo dva primera, čak glorifikacije nasilja i nagrade i sa druge strane, Narodna biblioteka koja je resurs znanja i napretka, ona biva kažnjena. To je stvar o kojoj bi trebalo ljudi da ozbiljno razmisle. Jer ukoliko imamo sa ove strane, dakle, tu vrstu opravdanja nasilja i sa druge strane ovakvo gaženje znanja i kulture, onda mi nemamo o čemu da pričamo. Onda mi imamo problem i sa modernizacijom, imamo problem i sa prošlošću, sa nasleđem te prošlosti, što je takođe jedna istorija nasilja. Možemo samo da čekamo da ta vrsta nasilja jednog dana bude isporučena nama u vidu neke porcije. Mislim da se radi o jednom permanentnom vanrednom stanju, koje dugo traje i koje ima povremene eskalacije nasilja. To vanredno stanje nije ukinuto još od ne znam koje godine. Ne mislim na vanredno stanje koje je uvedeno nakon atentata, to je nešto drugo. Ovo vanredno stanje ugroženosti države, pa to je najjača stvar. To sve suspenduje. Treba da znate šta smete da govorite, šta ne smete.

Ja sam čuo da je u utorak, kad smo mi imali u Kulturnom centru Beograda tribinu, da je tog dana gradonačelnik sazvao direktore kulturnih institucija Beograda, gde im je objašnjavao šta znači biti državni službenik. I šta taj državni službenik sme da govori, šta ne sme da govori. I posledica toga može da bude samo to da svi ljudi zaćute, jer su jako dobro shvatili da je vanredno stanje na snazi, da smo ugroženi i da mi ne možemo dalje na ovaj način. Dakle, da neko izađe i kaže, e ljudi, zaista mislim da kršite osnovne norme, ukidate slobode, ukidate pravo govora, ukidate kritiku. Ukoliko neko odluči da izađe iz tog sistema, on dolazi na sam rub i biva suočen sa tim da će možda celog života biti na tom rubu. Cena takve slobode je užasno velika i zato ljudi ne žele da reaguju, ne žele da učestvuju u debatama, u kritici, ne žele da podrže nekog ko je očigledno ugrožen. Dakle, suspenduje se i solidarnost. Mi jednostavno živimo u vanrednom stanju.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Miodraga Zeca i Sašu Ilića. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 03.02.2012.

Peščanik.net, 08.02.2012.

SLUČAJ SRETEN UGRIČIĆ