Ovim rečima obratio se jedan od učesnika u razgovoru odgovarajućoj osobi, na gradilištu GAK-a u Beogradu. Oslovljeni je, hladan kao krastavac, prihvatio ovu titulu, jer šta god da je, on je po sopstvenom uverenju i ponašanju – vladar. Koji prerogativi po Ustavu, koji zakoni, koja skupštinska praksa, samo apsolutna/apsolutistička sloboda, naročito sloboda govora, pardon, sloboda obraćanja, svakog dana, crkvena i mrtvena, učena i mučena, za plakanje i bljuvanje, kako ko. Jedino čuđenja već jako dugo nema. Ili?
Ono se raspričalo, od prvog pogleda novorođenog na prelepi vidik „iz stomaka“ (citiram) pa do brzog skretanja na bližu, dužu i mnogo važniju temu, fudbal, navijače i ljubav prema domovini u senci izgubljene utakmice i izbora na takozvanom Kosovu. Kada bi novorođeni išta videli u navedenom trenutku, izvesno bi većina htela nazad… Iskreno zaprepašćena publika mogla je da čuje da navijanje uopšte nije povezano ni sa fudbalom ni sa drugim sportovima, nego sa ljubavlju prema Srbiji, čiji se sportisti ne nadmeću za pobedu, već se bore za svoju zemlju. Jedan od povoda za sukobe, koji su prerasli u rat, bili su navijački sporovi i tuče na fudbalskim utakmicama u Jugoslaviji. A najbolji primer ovakvog razumevanja sporta nesumnjivo je Hitler, koji je Olimpijadu 1936. zamislio kao pobedu arijevske rase i u skladu sa tim nije čestitao Džesiju Ovensu na pobedi, već se indigniran udaljio iz vladarske lože. Navodni predsednik je doduše izlio gorčinu srca svog na navijače koji prelaze na stranu pobednika umesto da navijaju za svoje (jer sport je nevažan), a posredno, izneo je i tezu da su neki prablokaderi pokvarili njegovu patriotsku sreću u nežnom uzrastu od sedam godina na sličan način, na fudbalskoj utakmici…
Fudbal je od moga srca dosta daleko, ali nisam mogla a da ne osetim saosećanje i simpatiju prema ovom sportu, tako grubo gurnutom u nepostojanje. Nacionalizam i rasizam zasmrđavaju sve sportove svuda po svetu, ali navodni predsednik otišao je još mnogo dalje, proglasivši sport u celini za samo jedan od vidova patriotizma i političke borbe nacionalizma za prevlast: nacionalizam danas je nacifašizam, koji glođe kosti parlamentarne demokratije, goji kapitalizam da bi masno krao i ždrao, i smatra da genocid nije neki poseban problem, niti da ga treba isključiti iz realne politike. A za najvećeg saveznika ima patrijarhat.
Time je navodni predsednik izgubio još jedan oveći komad glasačkog tela, i zapravo mu nije ostala nijedna precizno definisana društvena grupa – čak ni svi popovi nisu njegovi. Ostalo mu je NEŠTO, u čemu razaznajemo kriminal, kriminalnu vezu sa policijom, raju od 50 evra, malo koruptivnog omladinskog kvasca posuđenog iz FK Dodik – i ne mnogo više. Njegov osnovni recept, kapilarnost vlasti, koji je dugo vremena bio dobitnički, sada udara nazad. Koruptivni krug suviše je širok i labav, pajtaški suviše uzak i silom zadržavan od bekstva. Navodnog predsednika nema ko da izda, a svi će ga napustiti. To može dovesti do zablude da je usamljen – ne, on je još uvek okružen znatnim brojem svojih talaca. No potpuna relativizacija svake ideološke naracije i brljanje sa staljinizmom i jezikom priredbe, uz vladarske ispade, obećava samo haos. Ne zanimaju, ni mene ni mnoge, razlozi za to, važne su okolnosti odlaska i posledice, jer mogu biti loše povezane.
Zato se treba okrenuti svemu što njemu nije važno, a sudeći po njegovoj omiljenoj govornoj figuri, toga je mnogo. Sad je to i sport, posebno timski sportovi, koji zahtevaju planiranje, strategiju i uvežbanost, dobro predviđanje i, ne na kraju, plemenitost pobednika. Jer, sem učestvovanja, važno je biti bolji i doseći pobedu jedino u onome u čemu je neko bolji.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
