Bio jedan mladić po imenu Janićije koji je mnogo voleo da čita strane knjige, a najviše francuske, a od svih francuskih knjiga najviše je voleo razbludne romane. Sedeo bi kod kuće zaokupljen tom lektirom i ništa drugo nije hteo da radi. Majka ga je uzalud zvala u crkvu da se pričesti i Bogu pomoli, jok, Janićije za to nije hteo ni da čuje nego se na majčine molbe i suze samo prezrivo osmehivao. Jednog dana majka je nekako uspela da ga nagovori da pođe sa njom u šetnju u polje. Bojeći se da će mu šetnja sa majkom biti dosadna, Janićije je u džep stavio knjigu čiji mu je sam naslov izazivao žmarce u telu – Bonaparta i žene. I zaista, kad su izišli u polje, pusti on majku da se sama šeta, a on leže u hlad da čita. Ali, gle čuda, tek što je legao Janićija uhvati ga san i on poče da sanja, kao nalazi se u pustinji i mori ga strašna žeđ. Uto se pred njim pojavi neki duh i povede ga do čitavog niza divno ukrašenih česama iz kojih je, reklo bi se, isticala voda. Ali svaki put kad je Janićije pokušao da se napije vode, morao je da ustukne, jer je iz tih naoko lepih česama isticala samo odvratna, smrdljiva tečnost, a na svakoj česmi beše napisano njeno ime, pa je tako očajni Janićije išao od česme faraonske, do česme jelinske i rimske, od česme preljube do česme gordosti, od česme neposlušnosti do česme licemera i česme književnika. Neke od česama imale su imena velikih grešnika i zlikovaca, pa je tako žedni Janićije probao i užasnu tečnost koja je isticala iz česme Irodove, česme Neronove i česme Darvinove.
Najzad, Janićija na izmaku snage njegov neobični vodič odvede do jedne česme skromnog izgleda, izgrađene od drveta u vidu krsta. Na njoj je pisalo Česma vode žive. I zaista, voda iz nje beše čista, divna, te Janićije najzad utoli žeđ, ali, gle čuda, on oseti da je sa vodom iz te česme u njega ušao i novi život, te on upita duha koji ga je do česme vode žive doveo, kako da opet, kad ožedni, do nje dođe. A ovaj mu dade u ruke Sveto pismo i reče – evo ti vođe, jer taj duh je u stvari bio Janićijev anđeo čuvar. Najzad se Janićije probudi, vide da majka sedi pored njega i plače, pa se i on zaplaka, a onda zahvali majci što je svojim suzama izazvala čudo u kome se on, gle čuda, ponovo rodio.
Ovo što ste čuli, bio je moj pokušaj da rezimiram ili tačnije rečeno da prepričam Priču starca Janićija, jedan versko- propagandni tekst u obliku pripovetke, čiji je autor Nikolaj Velimirović. Navodim i prepričavam ovaj promotivni verski narativ zato što on zajedno sa još jednim sličnim tekstom od ovog istog pisca ima ključnu ulogu u knjizi koju ovom prilikom želim da preporučim vašoj pažnji. Već sam naslov te knjige, a on glasi Česma vode žive, antologija srpske hrišćanske priče, govori o važnosti koja je tu data Velimiroviću. Knjigu su krajem prošle godine objavili Duhovni centar Sveti vladika Nikolaj iz Vrnjačke Banje i izdavačka kuća Plato iz Beograda. Autor ove antologije je Vladimir Dimitrijević, publicista i profesor književnosti, koji je poznat čitaocima listova i časopisa koje izdaje ili pomaže Srpska pravoslavna crkva, među kojima je našoj javnosti najpoznatiji časopis Dveri srpske. Dimitrijević je jedan od onih pisaca koji svoju privrženost Srbima i Srbiji pokazuju i tako što ne dozvoljavaju da se u pridevima nastalim od imenice Srbin glas B pretvori u glas P, kako nalaže pravilo o jednačenju suglasnika po zvučnosti, nego zahtevaju da se isključivo govori i piše – srbski, srbsko, srbska. Nema sumnje, u osnovi ovog tabuisanja korena – srb, nalazi se staro pagansko verovanje u magiju, koju je Frejzer u studiji Zlatna grana nazvao homeopatskim. Prema tom verovanju neku osobu, životinju ili stvar možemo uništiti ako nasrnemo na njenu figuru, sliku ili ime, pa u skladu s tim Dimitrijević i njegovi istomišljenici veruju da onaj ko razbija koren – srb i govori na primer – srpski, a ne srbski, u stvari nasrće na identitet Srba i celovitost Srbije.
Tabu korena – srb Dimitrijević strogo poštuje i u predgovoru koji je napisao za Antologiju Česma vode žive. Književnost je tu srbska, jezik i pisci su srbski, a srbski je i Hrist. U tom predgovoru priređivač Antologije izneo je i kriterijume kojima se rukovodio prilikom njenog sastavljanja. Osnovni kriterijum u izboru proznih celina, kaže on, pored njihovog kvaliteta svakako je bio i način na koji se pisac sretao sa tematikom. U priči je makar bljeskom morala da se javi hrišćanska poruka. Ona, ta poruka, kratko rečeno glasi – drži se onoga što će ti u crkvi reći da treba da radiš, misliš i osećaš i sve će biti okej. Tako shvaćenu hrišćansku poruku priređivač je navodno našao u pričama na srpskom jeziku od srednjeg veka do našeg vremena kod predstavnika raznih književnih škola i pravaca, od romatičara do modernista. Uvrstio je u svoju antologiju i priče priznatih i poznatih književnika, od Lazarevića, Jakšića, Veselinovića, Matavulja, Kočića i Stankovića do Ćopića, Josića-Višnjića, Danojlića i Basare. Ali, pored ovih priča, od kojih mnoge imaju nesumnjivu književnu vrednost, Dimitrijević je za svoju antologiju izabrao i neke tekstove sveštenika i takozvanih nacionalnih radnika napisane u narativnoj formi, u kojima je teško prepoznati bilo kakav umetnički kvalitet, ali koji tekstovi bez ostatka služe ostvarivanju ciljeva verske propagande kojoj antologija Česma vode žive služi.
To se pre svega odnosi na dva spisa Nikolaja Velimirovića. Jedan od njih je ona poučna priča o Janićiju, od koje sam i počeo, a drugi nosi naslov – Kasijana nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi i objavljen je na kraju ove antologije kao njen epilog. Kasijana počinje i završava se u formi kvaziknjiževnog narativa, koji je Velimirović često koristio, ali veći deo ovog spisa čini poduža teološka rasprava pod naslovom – Stoslov hrišćanske nauke o ljubavi, sastavljen od ravno sto numerisanih paragrafa. To što ovaj narativno- teološki tekst od preko 50 strana teško može da se smatra ma kojom vrstom priče, nije sprečilo Vladimira Dimitrijevića da ga proglasi vrhunskim delom srpske književnosti, odnosno, najboljom pričom u njegovoj antologiji. Kruna ove zbirke, kaže priređivač antologije, svakako je Kasijana, jedno od najlepših dela napisanih na srbskom jeziku od kada taj jezik postoji. Njen autor je žički svetloumni Nikolaj Velimirović, zlatna usta i zlatno pero srbsko. Ovom pričom Srbi iskupljuju mnogi mrak i mnogu laž koju su napisali i mnogi otrov podmetnut kao tobožnja književnost.
Šta je sastavljač ove antologije želeo da postigne objavljujući u njoj naporedo priče nekih srpskih književnika i versko-propagandne sastave predstavnika Srpske pravoslavne crkve? Ako dobro vidim, strategija koju je on ovde primenio u cilju da što bolje promoviše ono što naziva hrišćanskom porukom, zasniva se na dva momenta. S jedne strane, Dimitrijević je u svoju knjigu uneo priče priznate književne vrednosti s ciljem da se čitalac navede na to da i druge tu objavljene tekstove, tekstove versko propagandnog karaktera, prihvati kao vrednu literaturu, a neke od njih i kao najviše domete srpske, pardon, srbske književnosti. S druge strane, versko-propagandni tekstovi u njegovoj antologiji imaju ne samo zadatak da slave Boga, crkvu, popove i sve drugo što uz to ide, nego i zadatak da podstaknu čitaoca da i u ostalim tekstovima, u književno vrednim pričama pronađe njihovu navodnu hrišćansku dimenziju, da ih čita kao da i oni vrede onoliko koliko je Bogu drago, a za crkvu prihvatljivo i probitačno.
Međutim, ja sam uveren da je Vladimir Dimitrijević izabrao sasvim pogrešan put za ostvarenje svog cilja, to jest za širenje hrišćanskih poruka i promociju spisa Nikolaja Velimirovića i drugih pravoslavnih verskih pisaca. To što se u istoj knjizi nalaze priče pisaca kao što su Lazarević, Stanković, Matavulj, Domanović, Kočić, Ćopić ili Basara i uz njih versko-propagandni narativi Justina Popovića, Nikolaja Velimirovića i drugih sveštenika i teologa, neće navesti čitaoca da zapazi neku srodnost među njima, da, gle čuda, otkrije neku njihovu zajedničku hrišćansku poruku, kako bi to voleo sastavljač antologije Česma vode žive. Pre će biti da će to što su književni i verski tekstovi ponuđeni u jednoj knjizi omogućiti njenom čitaocu da jasno vidi jaz koji deli književnost od verske propagande, jer za razliku od promotivnih crkvenih spisa i paraliteralnih sastava verskih propagandista, vredna srpska književnost, uključujući tu i najbolje srpske priče, napaja se, gle čuda, i na česmi jelinskoj, i na česmi rimskoj, osvežava se na česmi gordosti i dobija snagu na česmi neposlušnosti. Ta književnost se ponekad nadahnjuje svežinom koju donosi česma Darvinova, a vrlo često i s najvećom nasladom i polzom pije sa izvora koji se zove francuska književnost. Srpski pisac koji nije ništa pročitao o Napoleonu i ženama teško da će ikad napisati išta vredno pažnje.
Peščanik.net, 23.02.2007.
Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik
Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Sram - 01/04/2024
- Bastards - 26/02/2024
