Zamislite da na nekom TV kvizu dobijete zadatak da pročitate tri misli i da pogodite koja je od njih misao Matije Bećkovića, a misli na primer budu ove: Prva – Oni koji su ostvarili svoje snove nemaju šta sanjati. Druga – Šalter je najstravičniji izum civilizacije. Treća – Kosovo je najskuplja srpska reč. Verujem, ma skoro sam siguran da biste, ako ste iole politički pismeni, bez oklevanja Bećkoviću pripisali ovu treću misao, ovu o Kosovu. I pogrešili biste, ne zato što to nije Bećkovićevo, naravno da jeste, njegovo je to, ali njegove su i ostale dve mudrosti, i ona o ostvarenim snovima, kao i ona o šalteru kao jezivoj tekovini civilizacije.
Publika u Srbiji Matiju Bećkovića pamti kao autora raznih političkih gnoma, krilatica i slogana, naročito onih koje je posvetio Kosovu i ostalim takozvanim srpskim svetinjama. On uživa glas i kao dobar govornik na komemoracijama i sahranama pisaca i drugih poznatih ličnosti. Uopšte, istakao se u svim vrstama govora o porazu i smrti iza kojih dolaze pobeda i vaskrs. Manje je poznato da on rado govori i o drugim temama. Rekao je on svoju i na primer o vodi, vremenu, gradu, o gubitku, društvu, đavolu, ženi, mozgu, putovanju, prolaznosti, smaku sveta, stidu, suncu, suzi, džadi, špijunu i o mnogim drugim stvarima. Ne bih ni ja to znao da se nedavno nije pojavio zbornik Bećkovićevih Misli sa registrom i azbučnikom imena i pojmova, knjiga koju je uredio Dragan Lakićević, inače glavni urednik Srpske književne zadruge, a objavila izdavačka kuća iz Beograda, Feniks libris.
Lakićević je napisao i pogovor za ovu knjigu. Kaže da je ranije priredio nekoliko sličnih zbornika s mislima velikih pisaca ili velikih dela, kao što su Sveto pismo, Homer, Šekspir, Dostojevski i Gete, i da sada toj seriji knjiga priključuje Bećkovićeve Misli, odnosno, kako se izrazio – izbor misli jednog srpskog živog klasika. Jer zaista, ako čovek razmišlja patriotski kao Lakićević, upitaće se zašto samo stranci i zašto samo mrtvi klasici, šta fali našem srpskom, nećemo ga valjda eliminisati samo zato što je živ. Evo knjige, pa prosudite sami. I Lakićević nam nudi knjigu, koja treba da pokaže da misli njegovog zemljaka mogu ravnopravno da stanu uz mudrosti drugih velikana, da im je mesto uz misli velikih pesnika Homera, Šekspira i ostalih, pa čak i uz reči samog Gospoda Boga, autora kome se obično pripisuje Sveto pismo. Dakle, ako vam ustreba neka velika misao, na primer za pisanje maturskog rada, ljubavnog pisma, članka za Među nama, nekrologa ili političkog govora, sada na raspolaganju, pored raznih riznica mudrosti stranih velikana, imate i velike misli jednog našeg, domaćeg mislioca.
Dovoljno je da u knjizi Bećkovićevih Misli pogledate registar i da potražite nešto o temi o kojoj pišete. Na primer, ako vam zafali nešto lepo kazano o slobodi, zgodno će vam poslužiti misao našeg velikana koja glasi – Sloboda je vekovima bila neostvaren san. Ako vam, pak, treba nešto o progresu i tu vam on može pomoći, jer je rekao – Niko nije progresivan jednom zauvek. Hoćete nešto o sreći? Ima i o tome – Sreća je biti manje nesrećan od drugih. Ima i o kulturi – Kultura je tolerancija i razumevanje. I o emocijama – Emocije su naše najdublje misli. I jedna veoma poučna o ambicijama – Niko nije ostvario sve što je hteo i zamislio, a što je najgore, što su snage manje, ambicije su veće. A sigurno je da će nekome dobro doći i ova – Sve što živi i veruje u svoju svrhu. Ima jedna izuzetno zgodna za pismeni iz poznavanja prirode – Sunce je jedini živi svedok svih vremena. Mene je, a ja sam neka vrsta etnologa, posebno obradovala ova o narodu – Narod je znatno duže živeo od ljudi.
Dakle, u Bećkovićevim mislima svako će naći nešto za sebe. Ipak, i ovde će najviše zgodnih stvari pronaći pisci patriotskih sastava, političari, novinari ili ratni zločinci, atentatori i druge ubice, koji pisanjem rodoljubive literature prekraćuju vreme u zatvoru i sebe prikazuju kao fine ljude od pera. Mnogi od njih, i pre pojave ovog zbornika, rado su citirali i parafrazirali rodoljubive sentence ovog mislioca, kao što je ona o Srbima u Hrvatskoj kao ostatku zaklanog naroda ili ona o Kosovu kao imenu naše nebeske otadžbine i polutaru srpske planete. Ili ona o grobu kao najvećoj svetinji i najstarijoj crkvi srpskog naroda, pa i ona o hramu svetog Save za koji je Bećković rekao da je veći od nas i dublji od naše pameti. To, dakle, slušamo već skoro 20 godina u mnogobrojnim varijantama i verzijama.
Sto puta su te mudrosti prežvakavane i reciklirane u medijima, u crkvi, uz gusle, a melju se i krčme i dalje. Ali ovaj zbornik Bećkovićevih Misli sadrži i neke njegove manje poznate političke maksime, a koje su danas aktuelne bar koliko i one poznate. Na primer, kad je pre neki dan Šešeljev zamenik Tomislav Nikolić obraćajući se poslanicima Narodne skupštine Srbije rekao da žali što Srbija nije ruska provincija i da se nada da ona nikad neće biti evropska kolonija, to su mnogi primili kao Šešelju, Nikoliću i drugim radikalima svojstveno zastranjivanje. Međutim, čitalac ove knjige u tome će prepoznati varijaciju nekih Bećkovićevih misli o Rusiji i Srbiji. Nema među tim mislima eksplicitno formulisane ideje da Srbija treba da se pripoji Rusiji, toga nema, ali tu je idejna osnova za taj, što bi se reklo, projekat. Ona je u navodnom dubokom jedinstvu ruske i srpske duše, o kome govore neke Bećkovićeve maksime objavljene u ovoj knjizi. Evo jedne od njih – Konačni sporazum svih evropskih nesporazuma rešiće se silom bratstva u ruskoj duši. U to je verovao Dostojevski, to je ponavljao otac Justin, a ja ne mogu da verujem da nije uvek kada je napisao Rusi pomislio Srbi. Kad čujete ovo, to jest da je srpska duša neka vrsta varijeteta ruske i kada vam to kaže živi klasik srpske književnosti, onaj čija knjiga Misli danas ponosno stoji uz Homera i Šekspira, da li ćete i dalje misliti da je žal za tim što Srbija nije deo ruskog carstva samo uvrnuta retorika srpskih radikala? Uvrnuta jeste, ali uvrnuli su je bolji retori od Nikolića. U naše vreme to možda s najviše uspeha radi slatkorečivi autor ovih Misli. Od njegove misli o jedinstvu srpske i ruske duše do Nikolićeve o jedinstvu dve države samo je jedan logičan korak – čija duša, njegova i teritorija.
Retki su veliki pisci kojima su za života objavljene njihove izabrane Misli. Da li to znači da je malo ko od njih već u očima savremenika bio nesumnjivi gigant uma, pa tako zaslužio čast koja se po pravilu ukazuje mrtvima, onima čiju je vrednost potvrdio sud istorije? Pa, mislim da to ne znači, nije to razlog što su autori iz čijih su dela izvađeni citati i tako sastavljene razne riznice velikih misli, po pravilu ljudi sa solidnim stažom na onome svetu. Pre će biti da se dobri pisci dok mogu, a to znači dok su živi, trude da na svaki način zaštite svoje delo od sakupljača i preprodavaca takozvanih bisera i dragulja mudrosti. Dobri pisci znaju da zbirke tih bisera i dragulja spadaju u nižerazrednu, pučku, trivijalnu literaturu, čiji su proizvodi namenjeni neobrazovanoj publici, koja prihvata primamljivo obećanje da će na jednom mestu, u jednoj knjizi, a po umerenoj ceni, dobiti sažetu mudrost sveta. Nasuprot tome, pisci koji veruju da njihovo delo dobija kad se pretoči u izabrane misli pokazuju da se u trivijalnoj književnosti osećaju kao kod kuće. Ova knjiga svedoči da je Matija Bećković jedan od njih.
Njegove Misli približavaju nas odgovoru na pitanje – ko je danas pučki, trivijalni pisac u Srbiji? To je onaj koji uživa što njegovi ukoričeni biseri mudrosti stoje na polici uz Homerove, Šekspirove i Geteove, veruje da se tako uzdigao do njih. Ne zna da se u njihovom društvu našao samo zato što su ova trojica, jer nije imao ko da ih zaštiti, na pravdi boga spušteni do njega.
Peščanik.net, 18.05.2007.
Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik
Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Sram - 01/04/2024
- Bastards - 26/02/2024
