Svet nikad nije bolje živeo. Srbija na svome tranzicionom putu nije uspela da iskoristi podsticaje i energiju toga sveta, niti iskustvo prethodne, autoritarne epohe. Uz uvažavanje primedbe da je savremeni svet prožet disparitetima i haotičan, ispunjen strepnjom od ekonomske neizvesnosti, i da postojana budućnost nije zagarantovana. Pravila tog sveta, čije su konjunkture sve složenije, naizgled su, verovatno, okrutna. Mada u onoj meri u kojoj bi se moglo učiniti da ne uključuju odgovornost svakog učesnika globalnih odnosa, kolektivnog ili individualnog. Ali je i takva perspektiva, najmanje, izazovna. Za razliku od ovdašnjeg prethodnog iskustva, koje je zastrašujuće.

O propuštenim prilikama ima smisla govoriti jedino pod pretpostavkom da se prethodne zablude mogu na vreme ispraviti. I da Srbija nije potrošila vreme i snage kojima raspolaže. Dok glasno potvrđuje svoja ograničenja, pre svega vidljiva u sklonosti da donosi pogrešne odluke. Prkoseći, između ostalog, pretpostavci o legitimitetu samostalnosti, ili slobode, u odlučivanju.

Ako je govoriti o stvarima koje su nepovratne, koliko i potrošeno vreme, Srbija je izneverila neka od ostvarivih nadanja.

Srbija je i u novom veku ponovila sklonost da, u delu društvene celine, suicidalna opredeljenja potvrđuje slobodnim izjašnjavanjem. Srbija je, možda, u tom smislu, samo jedan od primera da je teror kolektivizma u stanju da se oslanja na imperative slobodne volje. Zatvaranje kontinuiteta prosvetiteljstva moglo bi da podrazumeva zamiranje racionalizma. Demokratija prodire i tamo gde ne dopire kontinuitet prosvetiteljstva. Demokratija katkad podrazumeva odlučivanje koje je nije zasnovano na znanju i zdravom razumu. Možda je Imanuel Valerštajn, u tom smislu, u pravu kad tvrdi da je Berlinski zid poslednja prepreka slobode, i napretka u slobodi, koju je srušila liberalna demokratija.

Otvorena sumnja Džejmsa M. Bjukenena, da je društvena osnovica u stanju da racionalno prosuđuje o političkoj budućnosti, samo je jedno od mogućih tumačenja uspeha Vojislava Koštunice da Srbiju iz autoritarne epohe prevede u poredak nove olhokratije. Ova knjiga nastala je, ipak, iz uverenja da o suštini i posledicama njegovog uspona dovoljno govori on sam, kao i o samome sebi. I više od toga, okupljanje tolike građe potvrđuje pretpostavku Timotija Gartona Eša koji je, dok se osvrtao na kataklizmu druge Jugoslavije, pretpostavio da više nema potrebe za oštrim povlačenjem istorijske distance, obesmišljene karakterom savremene civilizacije koja je zaokupljena i sakupljanjem činjenica i sopstvenim preispitivanjem.

Koštunica je sublimirao najgore osobine političke Srbije. Te osobine preuzeo je od centralne ličnosti autoritarne epohe, ne obazirući se na njegovu političku i ličnu sudbinu, niti na sudbinu njegovih žrtava. Vladavina Koštunice potekla je, uostalom, iz kapitala i sinergije balkanskog kasapina i njegove oligarhije. Iz sinergije komunizma, religije i nacionalizma. Njena nova politička platforma ispisana je 12. marta 2003. Njena ideologija je u mizantropiji i kleptokratiji vladajuće koalicije, politička budućnost u novom izolacionizmu koji će Srbiju verovatno uputiti na potrebu da se suoči sama sa sobom.

Narušavanje nejakih osnova postkonfliktne demokratije sastojalo se od obesmišljavanja podele vlasti. Svaka tiranija počiva na višem, transcendentnom smislu. Posle lažnog legalizma, postavljenog na kontinuitetu bezakonja i zločina, ponovo je, na istovetnom kontinuitetu, stavljen u pogon nacionalni i državni razlog. Vlada teroriše tužilaštva i sudove. Parlament je spektakl prostakluka, arena destruktivnih nagona, nakaza političke antropologije. Javni diskurs i ekonomski život zagađeni su osionom retorikom i besprizornom korupcijom. Lažni politički autoritet obesmišljava političku perspektivu. Jedini realan i racionalan javni sektor proteže se duž linija korupcije. Odnegde je opet isplivala politička kultura jagnjećih brigada.

Doskora beznačajni dorćolski cinkaroš i krpena lutka neke od balkanskih grana postsovjetskog banditizma, on svakako nije mogao sam. Svoj politički uspon, koji je usledio posle ubistva premijera Zorana Đinđića, Koštunica je postavio na bliskosti s klanovima ideoloških i poslovnih monopolista, i na opseni da je lična vladavina odraz sklonosti i volje većine za tiranijom. Od pobune Crvenih beretki do atentata, iskoristio je prazan prostor tranzicionog posrtanja. U pobuni je trebalo zver pustiti s lanca. Poruka atentata bila je da demokratska i evropska budućnost zavise od sudbine najuspešnijeg pojedinca.

Srbija se u tom razdoblju zatekla u šoku svoga novog “rođenja”, prelaska iz stanja zatvorenog društva, kojim vladaju hijerarhije nadređenosti i potčinjenosti, i magijske sile istoricizma kao platforme ropstva, u stanje otvorenog društva zasnovanog na racionalizmu i kritičkim moćima. Đinđićeva Srbija nalikuje slici Vajmarske republike. Kratko je trajala, patila u porođajnim mukama, ali je odmah nakon svoga ubistva postala legenda. Bio je to kratak ali plodonosan uspon stvaralačkih snaga, dobre energije, novog optimizma. Ali ona nije imala snage da se obračuna sa svojim neprijateljima. Ona sama nije nastala iz poriva gašenja bilo čijeg mišljenja ili postojanja. Nije ukinula prethodnu Srbiju, njene nosioce i simbole. Nije zabranila zločinačko mišljenje, niti je obuzdala zločinačko delovanje. Ako je u njoj bilo sistemskih grešaka, verovatno je u pitanju bila sklonost da se prošlost zaspe tankim slojem zaborava. Bezdejnost njenog kolektivnog liderstva nadoknadila je brza obnova srednjih slojeva, i nagoveštaj rađanja nove političke i kulturne elite. Ali ideja nove, moderne Srbije nije bila dovoljno jasna, dovoljno određena. Ona je podrazumevala izvestan otklon u odnosu na autoritarnu i zločinačku epohu, i teško prihvatljivu relativizaciju totalitarnog nasleđa. Blaga i pomirljiva, sudarila se sa stvarnošću arogancije i primitivizma tradicionalne elite koja je pridobila deo društva razdiranog postraumatskim stresom, iskušenjima tranzicije, gubitničkim frustracijama i strahovitim raslojavanjem koje nije uspelo da iznese nove vrednosti. Nova Srbija nije uspela da iznedri liberalnu alternativu. Koštunici je prepuštena, na milost i nemilost, da bi ponovo zbunjeno tonula u sivilo kolektivizma i populističkog levičarenja.

Zoran Đinđić je ostao Steppenwolf u istoriji srpske politike. Ubijen je kao slučajna, uzgredna pojava, kao incident koji se ne sme ponoviti. Vojislav Koštunica je sublimirao mišljenje i osećajnost onih koji su ubistvo naručili, i koji su se ubistvu radovali.

Počeci vlade Vojislava Koštunice, njen sastav i politički karakter, dali su povoda izlivu strepnje i besa albanskih nezadovoljnika na Kosovu. Taj događaj bio je poruka da Đinđićeve ubice, tetovirani maroderi, akademici, vladike i ološ sa Ibarske, zaurlaju i zapale džamije u Nišu i Beogradu. Te noći, zgarišta su postala nov, postmiloševićevski Gazimestan. Prethodno je Koštunica, u predizbornoj kampanji, najavio obračun s reformama, s privatizacijom, evropeizacijom školstva, sa suočavanjem s prošlošću, s tolerancijom u javnom diskursu, sa slobodom mišljenja i preispitivanja. Staromodni pseudomoralista, usputni proizvod Udbe i dorćolske šovinističke degeneracije, isplivao je u stihiji koja je probila nejaku branu kojom je Đinđić pokušao da, u tranzicionoj brzini, odvoji prošlost od budućnosti, da pomiri staru tiraniju i nov slobodu, zločin i kajanje, zaborav i praštanje. Trijumf Koštunice bio je politički placebo, lažni anestetik koji je u trenutku trebalo da odloži tranzicioni bol, bol reformskih nepravdi, ali i bol nove lične i kolektivne odgovornosti.

Nasuprot zbunjenom i razjedinjenom građanskom društvu, po nacističkom uzoru, u političkom savezu s vojskom, crvkom, tajkunima i kriminalom Koštunica nudi “celovitost” vizije korporativnog društva i politike samozaljubljenog izolacionizma. Po nacističkom uzoru organizuje omladinske pokrete koji neguju panteističku ljubav prema zamišljenoj, stvarno nepostojećoj otadžbini i njenim, takođe izmišljenim, staleškim vrednostima. Poluzvanični antisemitizam otkriva krizu identiteta. Obračun s homoseksualizmom krizu seksualnog identiteta i socijalne prilagodljivosti. Ideja sabornosti je pagansko okupljanje oko ognjišta kao srpske nacističke logorske vatre. U vladine programe prodire neobuzdani neoromantizam, gašenje računara i zabrana engleskog, mit o Svetom Savi koji je Srbe u pradavna vremena naučio da na zidovima otvaraju prozore i obrađuju zemlju, koji nikad ne spava i danas nad njima bdije. Društvo se redefiniše na načelima mitske zajednice. Na priznanju kontinuiteta od zlatne viljuške do zarđale kašike.

Zvanična Srbija Vojislava Koštunice smatra da je okružena neprijateljskim i osvetoljubivim susedima. Sreća u nesreći, nova autoritarna Srbija nije u stanju da ugrozi ni svoje susede, niti sebe samu u onoj meri u kojoj to podstiču njene stvarne namere. Od nje se sklanja i Crna Gora. Njen javni jezik je pretenciozan, neprecizan, sklon klišeima i često vulgaran. Obnovljena je miloševićevska vasojevićska melodija, autoritarna, nabusita, izveštačena. Dominira politička epika prezira i samosažaljenja. Rađa se nova pseudoreligija pseudonacionalizma.

Posle Miloševićeve smrti i osamostaljenja Crne Gore usledile su iste psihotične reakcije koja nalikuju već zaboravljenim saopštenjima u kojima se bombardovanje tumačilo u orgiji antizapadne retorike. Uzgred, i rasizma koji Albance odbacuje u podzemlje političke i biološke hijerarhije, nad kojima je svako nasilje postupak koji bi trebalo da podrazumeva izostanak posledica i odgovornosti. Isti oblik nipodaštavanja albanske nacionalne zajednice ušao je u ustavnu platformu Vojislava Koštunice. Nimalo slučajno, njegov proglas novog izolacionizma poziva se na srpski mejnstrim tumačenja evropskih vrednosti koje obuhvata sovjetske Gulage, Radovanovo Sarajevo, Arkanov Erdut i Vukovar, Momirov Dubrovnik i Ratkovu Srebrenicu, Rankovića, Dobricu i Matiju, Čaušeskua, Štazi, Miloševića i Putina. U takvoj optici, Koštunica nije samo rezigniran pred zahtevima Evropske unije, on bi trebalo da je s pravom izigran i ljut.

Nova samoća Srbije sastoji se od bezvrednog suvereniteta i kulta izolacionizma. Ta samoća u sebi ne nosi nikakvu komparativnu prednost. Podgrejani nacionalizam nije doneo nove univerzalne vrednosti, novu osećajnost, novo razumevanje slobode i zajednice. Prostački rituali javne svakodnevice otkrivaju postruralni prezir napretka i alternativne kulture. Zabavljena opsesijom novokomponovane sabornosti, Srbija je zarobljena u svome mucavom, provincijalnom diskursu, lišena ozbiljnih karaktera i verodostojnih identiteta. Ako je najpreči put društvene degradacije uništenje komunikacija i tolerancije, Koštunica nije uzalud, još u noći između 5. i 6. oktobra, krenuo u hladni građanski rat s političkom i kulturnom Srbijom koju smatra sebi tuđom i neprijateljskom. Na istoj osnovi pokvario je odnose sa svim susedima, i sa onim delm sveta koji bi se, gotovo u celini, mogao smatrati srećnim i uspešnim. U zvaničnu politiku uveo je, na velika vrata, teorije zavere, demagogiju beskrajnog uslovljavanja (vlade koja krije nekoliko masovnih ubica), kulturu nepriznavanja krivice i dugovanja iz neposredne prošlosti.

Svaku političku krizu, u kojima Srbija nastavlja da tone, Koštunica preseca pozivanjem na državu, na državni razlog i državnu potrebu. Ali je njegova država tvrđava tribalizma. Njegova država ne pomaže pojedincima da se snalaze, ona je umesto pokretača aktivnosti njihova prepreka. On je rušenje prve demokratske vlade, i svoj program restauracije ionako prožeo porukama o potrebi zaštite konzervativnih snaga u institucijama, politici i u samoj društvenoj osnovici. Iredentizmom partijskih paravojnih bandi sazrela je “domaćinska” država koja negira osnovne vrednosti građanskog liberalizma: poštovanje i negovanje institucija, političko školovanje i razumevanje javnih poslova, javnog života i javnih obaveza.

“Racionalni republikanac”, Fridrih Majneke je 1933, tri meseca nakon štu su nacisti stupili na vlast, priznao da “nemački narod nije bio zreo za parlamentarnu demokratiju”. Nimalo slučajno, konstituisanje vlade Vojislava Koštunice, vrhunca, u tom trenutku, njegovog političkog uspona, stidljivo se pratilo povremenim tumačenjima privremenog odustajanja zvanične Srbije od brzog tranzicionog i evropskog puta. Poluzvanični analitičari nove politike zločina i pljačke odgovarali su da se narod ne može menjati, i da iz misionarskih poriva liberalne manjine proviruju sumnjive nedemokratske namere. U svakom slučaju, “okupacija u 26 meseci” ostavila je utisak da se postepeni nestanak te vrste legitimizma, od samog početka zasnovanog na podršci Miloševićevih pljačkaša i ubica, istopio u rasulu parlamenta, možda i parlamentarizma, u ozbiljnoj apstinenciji biračkog tela, u opštoj relativizaciji racionalnih uvida i prikrivanju jasne, ostvarive perspektive. U najboljem slučaju, stvari danas izgledaju i bolje i gore nego što stvarno jesu.

Demokratija je ograničena svude gde nije proživela ili nadoknadila svoju predmodernu istoriju. Demokratsku Srbiju je zaustavio autistični, polusposobni autsajder koji je isplivao na vrh političkog i društvenog taloga koji je Srbiju vratio pod okupaciju bivše JNA, tajkuna, bandi, raspojasanih vladika i izlapelih akademika. Dogodilo se političko čudo. Njihov društveni oslonac kao da je tom prilikom posvedočio da tranzicioni gubitnici mogu politički trijumfovati, i svojom pobedom produbiti opštu krizu i sopstvenu nesreću.

Ali, “uspeh ne treba obožavati” (Karl Poper). U zajednici neuspešnih uspeh nije sudija, nije opšti zakon i ne obavezuje.

 
Umesto pogovora knjizi Vojislav Koštunica – jedna karijera, Beograd, Yucom, 2006.

Peščanik.net, 19.05.2006.

Leave a Reply