Novembra 2009. godine vojvođanski mađarski funkcioneri slavili su novi vojvođanski statut. Rekoše tom prilikom da „zahvaljujući statutu i zakonu o nadležnostima, možemo osigurati razvoj Vojvodine i njenu evropsku integraciju“. Pa su se ređali intervjui sa fotografijama, bio je i to deo političkog marketinga. Samo godinu dana kasnije, na tribini Vojvođanskog kluba obelodanjeni su otrežnjavajući ekonomski podaci prema kojima je bruto društveni proizvod u Vojvodini za 7 posto niži od republičkog. Ali, to još nije sve. Bruto društveni proizvod Beograda je duplo veći od vojvođanskog. Pa je sasvim prirodno da je strpljenje Vojvođana na izmaku, i sve glasnije pitaju kuda vodi suicidni centralizam. Međutim, sve to nije samo pitanje Vojvodine, nego i same Srbije, jer se radi o budućnosti aktuelne koalicione vlasti. Meni se čini da ta koalicija seče granu na kojoj sedi. Zna se da ova proevropska vlada baš u Vojvodini uživa najveću podršku. Ali, ako nagrađuje one koji se mršte na pomen evropskih integracija, a s druge strane kažnjava one koji te integracije podržavaju, onda ona ne samo da šalje rđavu poruku svojim pristalicama, nego i ohrabruje svoje protivnike.
Nemci i Švajcarci
Peter fon Mat u Noje Ciriher Cajtungu piše o specifičnom švajcarskom književnom sećanju. Zanimljiva je njegova konstatacija da svaka generacija iznova kreira svoju prošlost, suočava se s tiranijom vremena, ali ne može da se oslobodi moći prostora čak ni ako joj pođe za rukom da zbaci sa sebe breme prošlosti. I to čini, zapravo, autentičnom nemačku književnost u Švajcarskoj. To pak znači da jednom švajcarskom nemačkom piscu može da bude dodeljena velika nemačka nagrada za književnost, ali nemački pisac, ili nemački pisac iz Švajcarske, koji se preselio u Nemačku, ne može da bude dobitnik švajcarske nemačke nagrade za knjigu. Uzgred, bila su dovoljna svega dva značajna književnika da bi se utemeljio švajcarski nemački književni entitet; Maks Friš i Fridrih Direnmat. „Nemoguće je govoriti o slobodi sa Švajcarcima, naprosto zbog toga, jer ne mogu podneti ako im neko tu slobodu osporava, i ako je ne smatra švajcarskim monopolom, nego problemom. I uopšte: plaše se svakog iskrenog pitanja; njihova razmišljanja sežu samo dotle da što pre dobiju odgovor, i to praktičan, i za njih koristan odgovor. Ako pak tako gledamo na stvar, onda oni zapravo i ne razmišljaju, već samo sve redom potvrđuju. Ni u kom slučaju se ne usuđuju da posumnjaju u sebe. Pa zar nije baš to znak duhovnog sluganjstva?“ – pisao je nepomirljivi Maks Friš koji je često umeo da ispraši Švajcarce. Direnmat je bio više patriota i konzervativac, ali ni on nije bio optimista. Bio je konezrvativan, ali nikako na taj način da bi se povukao u švajcarski nemački zapećak, ili se zatvorio u tradicije. Predočavao je fijasko zapadnog sveta i, kako zaključuju kritičari, svaka njegova drama – van svake sumnje – temelji se na nekakvom moralnom i političkom paradoksu. S obzirom na životna dela ove dvojice autora nikome ne pada na pamet da ospori postojanje zasebne švajcarske mađarske književnosti, kao što je prirodno i to, da je ta književnost deo nemačke književnosti i kulture. A posle ove dvojice velikana neosporno je i švajcarsko evropejstvo, i nemački pisci iz Švajcarske se neposredno, a ne preko Berlina, uključuju u evropska kulturna zbivanja i u evropski sistem institucija. Ova dvojica značajnih stvaralaca, koji su često i međusobno polemisali, rešili su problem koji osrednji pisci nikad ne mogu da reše.
Nemačko-nemačka rasprava
Večera sa Hansom Ulrihom Probstom, urednikom emisija za kulturu švajcarskog radija. Želi od mene jedan poduži intervju, 11. marta. Ima do tog datuma još dosta vremena, ali Švajcarci, kao i ostali građani zapadnih zemalja, svaki posao pripremaju blagovremeno. Probst iznosi iznenađujuće priče o nemačko-nemačkim odnosima. Tenzije imeđu švajcarskih Nemaca i onih Nemaca iz Nemačke nisu se javile samo nakon Drugog svetskog rata, one su osetne i danas. Naravno, to ne sprečava Nemce iz Nemačke da potraže i da pronalaze posao u Švajcarskoj i da se, de fakto, presele u Švajcarsku. Univerzitet u Cirihu je prepun profesora iz Nemačke (ali koji nisu gostujući profesori!), koji su ostavili svoje katedre na nemačkim univerzitetima, preselili se u Švajcarsku, naučili švajcarski nemački i u večitim raspravama između nemačkih Nemaca i švajcarskih Nemaca, svrstvaju se listom na stranu Švajcaraca. Zamišljam kako budimpeštanski profesori, recimo, žive desetak godina u Vojvodini, učestvuju u duhovnom životu Vojvođana i ne libe se ni od rasprava, ako treba, i sa Peštancima.
Veštački cvetovi profinjene ironije
Gabrijel Josipovici, profesor sa Jejla, na stranicama Nju Stejtsmena ispisuje prave ode satiričkoj esejističkoj prozi Tomasa Bernharda. Smatra da je važno napomenuti da je austrijska proza, od Bernharda do Jelineka, često na sasvim brutalan način satirična. Kod nas, naravno, ova „tvrda ironija“ ne funkcioniše. Nekad, u socijalizmu, struka je tražila „profinjenu, suptilnu ironiju“, zgražavala se od bernhardovskog tona. Zanimljivo je da i u „novoj epohi“ vlada ista šema. Književna elita više voli „profinjenu, suptilnu satiru“, jer ne želi da uvredi svet. Naučili smo lekciju, usvojili smo književni bonton. Ili ne?
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 18.02.2011.
Peščanik.net, 20.02.2011.
