Razlozi za evroskepticizam su gotovo svuda isti. Zemlje članice Evropske unije gube određene elemente suverenosti. Šta dobijaju?
Ključno dobro jeste upravo ono kojim se inače opravdava suverenost država, u smislu prava da donose odluke potpuno samostalno (obično se ne zaboravlja da to podrazumeva i obavezu, odgovornost za donetu odluku). Reč je o bezbednosti. Naime, evropska istorija uči da je bezbednost zajedničko, evropsko pa čak i globalno, dobro. Suverene se države, u sistemu pune nezavisnosti i odnosa snaga, staraju za bezbednost svojih građana tako što predstavljaju rizik za bezbednost drugih država i njihovih građana. Naravno, kao što je već sugerisano, suverenost se može shvatiti i kao odgovornost, legalna i legitimna, u kom se slučaju to ne kosi sa zajedničkim pravnim okvirom, što je stanje stvari u Evropskoj uniji. U tom pravnom i političkom sistemu, posebnu pogodnost imaju manje zemlje, budući da je njihova bezbednost izložena većim rizicima. Tako da ono što izgleda da je najveći gubitak, bar po evroskepticima, zapravo predstavlja najveću korist, posebno malima i slabima.
Sama Unija, međutim, ima najvažnije uporište u slobodnoj trgovini u svim oblastima – u trgovini robom, uslugama, kapitalom i radom. Ono što evroskepticima u tome smeta jeste nemogućnost da se koriste protekcionističke mere. Bilo bi dobro, tvrdi se, kada bi, recimo, moglo da se manipuliše kursom ili da se selektivno koriste carine ili kada bi moglo da se selektivno oporezuje ili da se ograničava imigracija ili da se koristi bilo koje drugo sredstvo ekonomske politike da se istovremeno imaju koristi od slobodne trgovine i da se, povrh toga, ostvare i koristi od protekcionizma. To se obično izražava na drukčiji način, pa se ne vidi odmah pravi smisao ove kritike neoliberalizma zajedničkog i slobodnog tržišta u Evropskoj uniji. Kaže se da bi protekcionističke mere trebalo da koriguju štete koje donosi slobodno tržište. No, naravno, ako je potrebno regulisati jedno ili drugo tržište, to je najbolje činiti na nivou Unije, a ne na nivou svake pojedine države, svakog pojedinog budžetskog centra. Jer će se inače samo širiti mreža protekcionističkih mera. Tako da nema smisla upoređivati stanje u kojem drugi ne štite svoja tržišta sa onim gde upravo samo sopstvena država koristi protekcionističke mere, već sa onim gde je protekcionizam trgovačka politika svih zemalja.
Verovatno najčešća i najglasnija kritika evroskeptika jeste upravo to da je Unija sklona da sve reguliše i to zato da bi povećala svoju birokratsku moć. Zanimljivo je da su evroskeptici često zagovornici centralizma na nivou država – i to sa istim argumentima. Recimo, jedan broj evroskeptika u Srbiji protivi se autonomiji Vojvodine jer će ona dovesti do povećanja birokratije. Gubi se, naravno, iz vida da prenošenje nadležnosti pokrajini podrazumeva smanjenje nadležnosti na nivou republike, što bi trebalo da dovede i do smanjenja broja zaposlenih u republičkoj administraciji. Isto važi i obrnuto: povećanje regulatornih nadležnosti na nivou Unije podrazumeva smanjenje istih tih nadležnosti na nivou država članica. Koja je najbolja kombinacija raznih nivoa nadležnosti, to je u stvari ključno pitanje. Evropska unija se rukovodi načelom o supsidijarnosti – što će reći da se na nivo Unije prenose samo one nadležnosti koje se ne mogu valjano obaviti na nižem nivou. Kako to u stvarnosti izgleda najbolje se može videti sada kada se raspravlja o nadzoru nad bankarskim i finansijskim sistemom u celini. Smatralo se da je najbolje da ta nadležnost ostane na nivou država, ali je sada postalo jasno da se tako ne može valjano smanjiti rizik sistemskih kriza.
Konačni argument evroskeptika se odnosi na evropske vrednosti. Neki ih, po skepticima, ne dele, a neki evroskeptici smatraju da nije ni poželjno prihvatiti evropske vrednosti. Evropska je kultura nasilja, kažu jedni, a drugi opet tvrde da neke kulture nisu evropske jer, recimo, ne priznaju ljudska prava. U suštini, evropske vrednosti, bar one koje bi trebalo da su u osnovi ujedinjene Evrope, jesu univerzalističke, što jeste u izvesnom smislu doprinos ere prosvetiteljstva. Svi ljudi dele iste osnovne vrednosti, samo ih na različite načine ostvaruju. U tom instrumetalnom smislu, evropske su vrednosti sadržane u onim ustanovama koje omogućuju ostvarivanje univerzalnih vrednosti tako da od toga niko, ni jedna grupa ljudi, kolikogod da se međusobno razilikuju, nema štete. Ovo, da dam jedan primer, ne mora da izgleda poželjno crkvi koja bi da bude povlašćena ili, da dam drugi primer, onima koji žele da država čuva patrijarhalnu srukturu moći.
Kao što se vidi, evroskeptici ili nemaju valjane argumente ili se zalažu za očuvanje jedne ili druge privilegije. I ništa više.
NIN, štampano izdanje, 09.12.2009.
Peščanik.net, 11.12.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
