Od početka ruske agresije na Ukrajinu, srpski srednjoškolci su većinski na strani Rusije, svedoče profesori istorije iz Beograda i Kragujevca. Diskusije na časovima istorije počinjale su pitanjem učenika na čijoj je strani profesor, na šta su profesori odgovarali da u ratnom sukobu „nije reč o utakmici da bi se zauzimale strane“, da rat nije rešenje i da se lično mišljenje mora formirati na osnovu relevantnih činjenica i jednakih etičkih merila, jer ne možemo ono što se nama ranije dešavalo nazivati agresijom, a drugačije ono što se sada dešava u Ukrajini. Ipak, đaci uglavnom iznose stavove na osnovu onoga što su čuli u „mejnstrim medijima ili kod kuće“, objašnjava jedan od profesora.
Negativne primere štetnog medijskog uticaja nije teško naći. Univerzitetski profesor, istoričar dr Miloš Ković, objavio je tekst pod naslovom „U Ukrajini se odlučuje i naša sudbina“, u kojem piše o poreklu tekućeg ukrajinskog rata. Rusija se u Ukrajini brani na isti način na koji se branila protiv Hitlera 1941, nemačke carevine 1914. ili Napoleona 1812, jer je i danas „neprijatelj na njenim granicama“. Neprijatelj je kolektivni zapad oličen u NATO paktu koji je prekršio obećanje o neširenju na istok Evrope, dato Rusiji po okončanju Hladnog rata. Da bi pojačao sliku o NATO agresiji na Rusiju, Ković koristi efektne izraze: „NATO je umarširao u Poljsku, Češku i Mađarsku“, da bi nakon toga „stigao do predgrađa Sankt Peterburga, zauzevši bivše sovjetske republike Estoniju, Letoniju i Litvaniju“; zatim je u „Hrvatsku i Albaniju NATO ušao 2009, u Crnu Goru 2017, u Severnu Makedoniju 2020“ (kurziv – V.V). Nekritički čitaoci Kovićevog teksta, među kojima mogu biti i srednjoškolci, zaključili bi da vojska NATO pakta ratuje u Evropi još od završetka Hladnog rata, odnosno da zauzima, umarširava ili ulazi u države kako joj se prohte. A ne da su istočnoevropske države, pre svega, dobrovoljno pristupale NATO savezu.
Ali Ković ovim nije zadovoljan i korene sukoba traži u davnoj istoriji. Zapadne kolonijalne sile nisu držale obećanja i kršile su sporazume sa starosedeocima Amerike, Azije i Afrike. A sve se zasnivalo na veri u sopstvenu izabranost pred Bogom i istorijom, koja je u korenu zapadnog hrišćanstva, tako da su prve zapadne ekspanzije ka pravoslavnom istoku – vizantijskom, ruskom i srpskom – pokrenute u srednjem veku i u vreme krstaških ratova. Danas je religijska i rasistička retorika samo zamenjena liberalnom, ali je suština ista, smatra Ković.
Sa Kovićem je nemoguće racionalno polemisati – amor patriae tollit ingenium / patriotizam nas lišava razuma. Premda možemo uvideti kakva nam je sudbina u poretku koji se stvara Putinovom vojnom agresijom na Ukrajinu. Naime, ako su zapadne zemlje ekspanzionističke to moramo biti i mi, da bismo opstali. Ako su lažljive i ne drže se sporazuma i obećanja, moramo se tako ponašati i mi. Ako nepokolebljivo veruju u svoju Bogom danu istorijsku misiju, moramo isto tako verovati i mi u našu.
U Beogradu je prošle nedelje održan skup podrške ruskoj agresiji na Ukrajinu, a novi je najavljen i za ovu nedelju. Međutim, prvi skup podrške je održan već 2014, ispred ambasade Rusije u Beogradu, neposredno pred rusku aneksiju Krima. Podrška je tada pružena od strane Dveri i još dva udruženja, Ćirilice i Srpskog koda. Ispred Srpskog koda okupljenima se obratio naučni radnik dr Miša Đurković, koji je rekao da u Ukrajini nadire nacizam, to jest „ustaše ukrajinske iz zapadnog Lavova“, a da se u Kijevu „gine zato što se govori ruski jezik“, kao nekada na Kosovu zbog srpskog. U međuvremenu je Đurković postao direktor Instituta za evropske studije i pretvorio ga takoreći u Institut za antievropske studije.
Sada se u tekstu pod naslovom „Pismo komšijama – skinite nam se s vrata!“ upućenom javnosti u regionu Đurković predstavlja kao odgovorni „državni činovnik“ zabrinut zbog medijskih i političkih spekulacija u Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Podgorici i Prištini na temu mogućeg novog rata „na Balkanu koji Beograd tek što nije započeo“. Ne planiramo da šaljemo tenkove na Prištinu „u ovom trenutku“ (a kasnije?), dok su dešavanja u Ukrajini „velika tragedija“ za srpski narod (kako tragedija, kada većina srednjoškolaca podržava rusku stranu?), zato što su Rusi i Ukrajinci bliski Srbima, budući da su Sloveni i pravoslavci, piše Đurković.
Iz ovog teksta se ne razaznaje šta se tačno u Ukrajini dešava, ali se odnekud znaju glavni krivci: „Monstruozno je ponašanje onih koji su sve uradili da nahuškaju jedne na druge i da stvore situaciju u kojoj je konflikt doveo do rata, a onda se izmakli i uživaju gledajući kako se pravoslavni ubijaju međusobno“. U pitanju je, dakle, zavera stranih i antipravoslavnih centara moći, kaže on i poručuje da Srbija ne može mnogo da pomogne i da mora „sačuvati sebe“.
Đurkovićev tekst je još jedan primer duboko narušenog poverenja između Vučićevog režima i država u regionu, ali je autor ipak ublažio retoriku: nema više ustaša iz Ukrajine i Kosova. Promena je nastupila nakon što je evropska desnica – sa kojom je Đurković godinama sarađivao – većinom osudila Putinovu agresiju na Ukrajinu, tako da je srpska nacionalistička desnica ostala usamljena u svojim simpatijama i očekivanjima od ruskog diktatora.
Vučićev režim je do sada podgrevao nacionalističke nade o kupovini vremena do promene svetskog poretka, kada će se ponovo otvoriti srpsko pitanje na Balkanu, ali kada je taj trenutak nastupio pokazalo se da realno nema prostora za revanšizam. Zato je iznenada uvenula i priča o srpskom svetu i valja „sačuvati sebe“, bar dok se ne vidi ko će pobediti u Ukrajini. A onda, u slučaju povoljnog ishoda, naoružani voljom za ekspanzijom, lažima i verom u sopstvenu misiju (Ković), možda i možemo nešto pokušati.
Peščanik.net, 12.03.2022.
UKRAJINA
