Ovo je treća godina zaredom da imamo suficit u budžetu. Nikad se to od Drugog svetskog rata nije desilo. To je juče, tj. u petak 16. marta, izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ni kraćih rečenica, ni većih neistina.

Doduše, tačno je da je državni budžet u užem smislu reči (dakle, ne računajući penzioni i zdravstveni fond) na kraju prošle godine imao višak od oko 34 milijarde dinara. Ali 2016. Republika je ostvarila manjak od (istina skromnih) osam milijardi, dok je 2015. deficit iznosio 115 milijardi dinara. Dakle – ni govora o „tri godine suficita“.
U stvari, iz konteksta se može naslutiti da je Vučić, govoreći o suficitu, u obzir uzeo ovu godinu, tj. njene prve mesece, kada su zaista ostvareni viškovi u državnoj kasi. Ali, ma kako bili dobri, januar i februar se nikako ne mogu uzeti kao „reper“ za celu godinu, tim pre što je budžetom za 2018. planiran deficit. Zna to sve Vučić, ali suficitu poriva za manipulacijom on više uopšte ne može da se odupre.

Isto važi i za tvrdnju, naravno ničim potkrepljenu, da tako dobre fiskalne rezultate Srbija nije imala nikada posle Drugog svetskog rata. I to je, dakle, „fejk njuz“. U socijalizmu je, naime – takav je bio taj sistem – budžet (formalno) uvek bio u ravnoteži. Jer, prosto, tako nalaže ekonomska nauka pa su zagovornici „naučnog socijalizma“ smatrali da toga treba da se pridržavaju.

U stvari, struka kaže da budžet nikako ne treba da bude u plusu, čak je u redu mali deficit, ali suficit treba izbegavati takoreći po svaku cenu. Pogotovo nije dobro da se ponavlja iz godine u godinu, kao što se Vučić (iako, kao što smo videli, bez osnova) hvali. Kada bi to bilo dobro, onda bi sve razvijene zemlje imale suficite. Ali nemaju, nego naprotiv, sve one beleže izvesne manjkove. Tako da bi na ovo Vučićevo hvalisanje mogla komotno da se primeni ona narodna poslovica na temu čega se pametan stidi i ko se time ponosi.

Čitav ovaj „fiskalni optimizam“ služi zapravo da se propagira  ideja o povećanju plata u javnom sektoru. Sada se, naime, sve češće tvrdi da će povećanje plata (i penzija – ali manje) doprineti takozvanom povećanju tražnje, tj. potrošnje, što će onda „pogurati“ privredni rast. To na prvi pogled deluje primamljivo. I jeste – ali pod uslovom da ste vi u onoj grupi koja troši. Pošto država, da bi nekome povećala plate i omogućila im da povećaju potrošnju, prethodno nekome drugome mora te pare da uzme. Drugim rečima, mora nekome da smanji potrošnju.

Pogledajte oko sebe: da li su se kroz istoriju brže razvijale zemlje koje su trošile ili one koje su investirale. E sad, ako vi računate da možete da se ugurate u manjinu kojoj će država, tj. vlada (tj. Vučić) dodeliti privilegiju da troši, ima rezona da se zalažete za povećanje potrošnje, Ali, ako ste u većini od čijih će se usta (bukvalno i metaforično) odvajati zarad povećanja potrošnje one prve grupe, onda vi nemate interesa da budete za povećanje potrošnje. Pitanje je samo da li taj interes u javnoj sferi možete da nametnete kao opštedruštveni. Ili će kao opšti biti nametnut interes manjine.

Peščanik.net, 17.03.2018.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)