izlog komisione radnje Mod de Pari

Foto: Predrag Trokicić

U naslovu vesti stoji „Makron pozvao Vučića u Pariz 11. novembra“. U tekstu vesti, pak, čitamo nešto drugo. Uz takav tekst bio bi primereniji naslov: „Predsednik Francuske pozvao predsednika Srbije…“ Jer, 11. novembra u Parizu se odaje počast žrtvama 1. svetskog rata, a na ceremoniju su pozvani predstavnici svih zemalja čije su se snage borile u tom ratu. Nisu tu bitni ni Makron ni Vučić. Sticajem okolnosti oni su se samo našli u prilici da budu simbolična zamena za nacije koje zajednički obeležavaju jedan tragični masovni pokolj. Ali, vest je iz predsedništva preko Tanjuga stigla do RTS-a, pa smo u naslovu dobili Vučića i Makrona, kao dvojicu dobrih prijatelja koji se redovno sastaju – nešto poput Merkel i Vučića, recimo. A to što se sastaju bi iz nekog, sada već pogrešnog razloga moralo da bude važno za sve nas. Dakle, nije važna država, zbog koje je Vučić pozvan u Pariz, nego je važan Vučić. A ako u Parizu nešto uradi i za Srbiju, sugeriše vest, biće dobro.

Tako Vučić i Makron postaju u naraciji koja stoji iza vesti članovi nekog svetskog kluba odabranih, nešto poput takozvanih selebritija, koji žive u paralelnom univerzumu, viđaju se i razgovaraju, a ponešto od toga što kažu i dogovore se odnosi se i na ostatak sveta, koji naseljavaju obični smrtnici. To je kao neki rijaliti višeg reda, čiji smo puki posmatrači, bez ikakve moći da u tako strukturiranom poretku na bilo šta utičemo. Naravno, to je samo privid, ali vrlo efikasan privid: kada poverujemo da je to istina, što i jeste svrha ubitačnog ponavljanja ovako sklopljenih naslova i vesti, u istom paketu pristajemo i na sliku o sopstvenoj nemoći.

Istini za volju, nije predsednik Francuske pogrešio kada je pozvao Vučića, a ne recimo Brnabić (mada treba sumnjati da bi pre par godina sličan poziv opet bio adresiran na Vučića, a ne recimo na ondašnjeg predsednika republike Nikolića). Prema Ustavu Srbije, Vučić kao predsednik države baš bi to trebalo i da radi – da putuje po svetu i slika se na raznim ceremonijama kao supstitut za naciju. I ništa više od toga – goli supstitut. Ali Vučić nije predsednik Srbije: ne samo zato što su izbori na kojima je pobedio pokradeni. Ne ni samo zato što po Ustavu za te izbore nije ni smeo da se kandiduje sa mesta predsednika vlade. Već naprosto zato što on ne razume šta to znači i ne pristaje da bude predsednik republike. On bi da bude sve, a ustavno odelo predsednika republike za to je pretesno. I on ga je bez imalo ustezanja, javno i demonstrativno odbacio.

Tako je umesto predsednika Srbije, predsednik Francuske jednog uzurpatora pozvao da dođe u Pariz 11. novembra. A da je reč o uzurpatoru potvrđuje i naslov za informaciju pristiglu iz predsedništva preko Tanjuga do RTS-a. Da li ja to sad hoću da kažem da i predsedništvo i Tanjug i RTS objektivno informišu žitelje Srbije? Jer, u tom lancu informisanja na kraju se u naslovu nije našao predsednik republike nego samo – Vučić. Nevolja je u tome što se u istom klupku zajedno sa Vučićem, sasvim namerno, našao i Makron – a ne, kako u ovoj situaciji dolikuje, predsednik Francuske.

Sve u svemu, zbog Vučuća u Parizu 11. novembra neće se naći Srbija, iako joj je tamo mesto i iako je uredno pozvana. Pozvana, dakle, kako jedino i može biti, tako što je poziv uručen njenom simboličnom supstitutu. Ali treba sad Makronu objasniti da Srbija nema predsednika, pa onda ni svog simboličnog supstituta. Jedan krajnje običan protokolarni poziv u Srbiji se tako izmetnuo u misteriju. Vest se, inače vrlo kratka, tako i završava – misteriozno: „Zvanično nije saopšteno, ali, kako se navodi, izvesno je da će predsednik Srbije iskoristiti priliku da pitanje Kosova i Metohije bude u prvom planu svih sastanaka“. Ako je izvesno, zašto nije saopšteno? Ili, obrnuto, ako nije saopšteno, zašto je izvesno? I ko „navodi“? U kojoj karici u lancu se pojavio „navod“ o izvesnosti. Da li je recimo iz predsedništva stiglo nešto poput – nećemo da saopštimo, ali je izvesno… Ili je, recimo, Tanjug pozvao i pitao – zar je moguće da u saopštenju nemate Kosovo; pa su ih iz predsedništva umirili obećavši da je Kosovo izvesno. Ili se taj sitni dramolet oko „navoda“ odigrao tek u redakciji RTS-a?

U međuvremenu, srušio se po ko zna koji put potporni zid duž odavno nezavršenog autoputa kroz Grdeličku klisuru. Beograd će pored „nove“ sklepane železničke stanice dobiti uskoro i isto tako „novu“ sklepanu autobusku stanicu. Dok kule u Beogradu na vodi avetinjski zvrje prazne, jer – ko je lud da živi u zgradama do kojih ne može da se stigne (pa zato sad mora hitno da se ruši sve uokolo, zajedno sa postojećim stanicama železničkom i autobuskom). U tom smislu, destruktivno omnipotentni Vučić zaista i nema šta da predstavi u Parizu osim samoga sebe.

Peščanik.net, 21.08.2018.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)