Foto: Peščanik

Foto: Peščanik

Ne bih želeo da se bacam kamenjem na predsednika. Možda u ovom slučaju zaista misli dobro Srbiji. Mada, neke misli mogu da vode u pakao. Ne znam tačno zbog čega, ali tom čoveku nikada ne verujem: ni kad plače, ni kad se smeje. Ni kad se raspomami, bogoradi, preti, moli ili afektira. Nisam ja zadrti skeptik, mada skeptik jesam, nego me u mojim ozbiljnim godinama još drži dobro pamćenje.

Predsednik (nije moj), želi veći natalitet u Srbiji. Malo je dece, pa je sve manje i odraslih, neće biti radne snage, ostaćemo bez vojnika, granice će biti nezaštićene, sreća i radost u Srbiji utihnuće samo zbog onih žena koje bi mogle da budu majke, ali ne žele. Ili zbog onih koje jesu majke, pune su ljubavi, ali ne i moći da u ovakvoj Srbiji uzgajaju još dece. Ako ovako nastavimo, ili se ne nastavimo, nestaćemo kao narod.

Kao veliki grešnik, koji se preobratio bez pokajanja, Vučić je uzeo na sebe i poslove oko opstanka nacije. Njegov je neonatalni koncept čudesan: tiče se apela, novčanog stimulansa, emocija i restrikcija. U nekoliko reči: aman, rađajte, platićemo, na abortus možete, ali prvo čujte još jedno srce koje kuca u vama, kiretaže (abortusi) samo na određenim mestima.

Pre tridesetak godina, čuveni novinar Televizije Beograd Bane Vukašinović u reporterskom zanosu postavio je doslovce ovakvo pitanje, tada čuvenom akušeru Vojinu Šuloviću: „Doktore, kako je to biti majka?“

„Nemam pojma“ – odgovorio je Šulović.

Ono što nije znao čuveni Šulović, zna Vučić. Kao i sve ostalo, on to bolje zna od žena koje su rađale, od onih koje nisu a mogle bi. Od onih koje iz ličnih razloga ne žele, od onih koje nije briga za Srbiju (zašto bi brinule o tome?) nego za svoju decu, koja se ne rađaju ni za kakve pare, nego samo za ljubav prema njihovim životima.

Predsednik (nije moj) potpuno je zapostavio ključne motive koji dovode do onoga što je on svojim nesuvislim ekspozeima, punim lažnog patosa i afektne strepnje od demografskog gašenja, uz izlive neotesane mizoginije pretvorio u vulgarnu priplodnu politiku.

Ne verujem da je u svom planu večnog opstanka na vlasti (a to je simbolikom odnosa vođe i naroda projektovao kroz čestitke Si Đipingu i Putinu) zamislio Srbiju kao ratno poprište, za koju bi današnje bebe postale topovsko meso (užasna natuknica o „gvozdenom puku“).

Kina već decenijima opstaje na restriktivnoj politici „jednog deteta“, što jeste mračni poduhvat u sprečavanju globalne kineske demografske eksplozije. U Rusiji je situacija drugačija: pad broja stanovnika je stalan. U obe zemlje će autoritarni gospodari vladati doživotno. „I nji’ je rodila majka“, kako bi to mudro rekla moja baba Draginja, za bliže Gicka, majka četvoro dece. Bez apela, para, ultrazvuka, bez babice, bez prisustva Vučića, na njenu i sreću moje predačke familije.

Kao i primarijus Šulović znam da nemam pojma kako je to biti majka. Pet para ne dajem za državu: ne propada ona zbog dece koja se neće roditi. Ovaj tekst nastaje kao izraz moje velike ljubavi i poštovanja za ženski rod. Ja sam običan otac i trostruki deda. Imam tri unuke i koliko mogu i koliko umem, i koliko je to smlaćenim dedama dato, učim ih da budu slobodne u igri, učenju, govoru i izboru.

Nikada im ne govorim u kakvoj državi žive, bojim se časa kad će s tim morati da se suoče, one i njihovi vršnjaci. Mada je verovatno da je moj strah neosnovan. Slutim da će ovi koji rastu daleko bolje od nas znati šta valja raditi sa utvarama. A dotle, neka se vođa pogleda u ogledalo i vidi dokle nas je dovela nacionalna evolucija. Onda može da zauzme bilo koju televiziju i objasni razloge za nestajanje.

Peščanik.net, 21.03.2018.

Srodni linkovi:

Viktor Ivančić – Bilježnica Robija K.: Jadna Marija

Srđan Milošević – Pronatalni circo tenebroso

Ljubomir Živkov – Vulin se ponovo rađa

Sofija Mandić – Ništa od gvozdenog puka

Ana Jovanović – Torbica, cipele, abortus

Nadežda Milenković – Kol’ko nas ima? Kol’ko ti treba


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)