Yubilej

Stara reklama za Jugobanku Bor

Foto: Predrag Trokicić

Ima nečeg morbidnog u tome da se na rođendan žrtve pozove njen ubica da kaže da li je uopšte bilo razloga da ubijeni ili ubijena postoji. A upravo to će se dogoditi večeras, u jednom od studija javnog servisa. Dakle, o sto godina zajedničke države i razlozima za njeno (ne)postojanje govoriće uživo njen ubica Borisav Jović. On tu neće biti sam, naravno. Kao što učesnici u organizovanom zločinu nikada nisu sami. Pored njega, u studiju će sedeti i o žrtvi govoriti još i Čedomir Antić i Nikola Selaković. Cela zločinačka struktura je tu. Imamo dakle ubicu, imamo intelektualca koji podastire legitimacijski obrazac, to jest opravdanje za ubistvo, i poricatelja zločina, u slučaju da opravdanje ne bude dovoljno (ubedljivo).

Da je javni servis namerno hteo da predstavi rekonstrukciju zločina, ne bi mogao bolje od ovoga to da izvede. Ali, znamo, nema tu ni reči o bilo kakvoj časnoj nameri. Stvar je upravo obrnuta. Javni servis naprosto je deo te strukture poricanja ili zataškavanja zločina i ponaša se sasvim u skladu sa njom, umesto da je raskrinkava. To što je urednica emisije pozvala upravo ovu trojicu sagovornika da govore o sto godina Jugoslavije i razlozima za njen nastanak i nestanak potvrda je javne moći ili hegemonije nacionalističkog diskursa koji je Srbiju uveo u razbijanje Jugoslavije, a onda i opravdao potonje zločine. Da bi se, naposletku, danas ponavljanjem opštih mesta iz tog diskursa ti zločini poricali, ako ne baš i otvoreno veličali.

Šta bi pametno o Jugoslaviji mogao da kaže, recimo, Nikola Selaković. Domete njegovog rasuđivanja jasno ilustruje i nedavni govor na otkrivanju spomenika Pobednice (pravo ime: Velika Srbija) u Užicu. Srđan Milošević precizno je izdvojio prezir, mržnju i pretnju kao glavne okosnice i tog govora, i zvanične politike čiji je on bitan deo. Ne tako davno, Vesna Pešić je čitav taj diskurs s dobrim razlozima nazvala resantimanskim. Podizati spomenik Velikoj Srbiji u (Titovom) Užicu, ili – recimo to i tako – usred Užičke republike (podsetimo se: bila je to na početku 2. svetskog rata prva slobodna teritorija u porobljenoj Evropi), nije samo demonstriranje prezira prema užičkom antifašizmu, to je i brisanje središnjih vrednosti na kojima je stajala druga Jugoslavija. Stvar je u tome što su te vrednosti bile univerzalne: kada se obrišu, ostaje samo uskogrudi, primitivni, resantimanski nacionalizam na kojem današnji režim hoće da podigne Srbiju. S obzirom na to, s kojim autoritetom i kompetencijama i sa kojih moralnih pozicija Selaković ima pravo da govori o Jugoslaviji?

Sa Jovićem stvari stoje još gore. Ne samo što on sa Selakovićem deli isti politički svetonazor u vezi sa Jugoslavijom, on je tu Jugoslaviju praktično i srušio. Umesto „srušio“, sasvim je prikladno reći i „ubio“. Naravno, države se ne mogu ubiti, ali je rušenje Jugoslavije direktno vodilo u masovna ubistva. Reći da je Jugoslavija ubijena, znači stalno držati u svesti desetine hiljada bezrazložno ubijenih ljudi jer se nekome bez ijednog ispravnog razloga prohtelo da pravi Veliku Srbiju. Na početku tog ubilačkog pohoda stajao je Borisav Jović. Čitaoci Peščanika pamte tekst Srđe Popovića „Oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo“ iz knjige One gorke suze posle (str. 15-47). U tom tekstu Popović pravi jedan „misaoni eksperiment“, to jest sastavlja optužnicu protiv glavnih aktera razbijanja Jugoslavije. A među njima, najistaknutiju ulogu imaju Slobodan Milošević i njegov verni sledbenik i poslušnik Borisav Jović.

Popović optužnicu sklapa isključivo od dokumenata i činjenica dostupnih iz izjava i sećanja upravo samog Jovića. U svojevrsni „misaoni ekpseriment“ Popović se upušta da bi raskrinkao upravo one pozicije sa kojih je sam Jović pokušao, bez uspeha, da odbrani i opravda svoje ponašanje. Danas, 15 godina pošto je Popović objavio svoju optužnicu, Jović će sesti u studio javnog servisa, a preko puta njega neće biti nikoga ko bi ponovio utemeljeni Popovićev sud o Jovićevoj ulozi u ubijanju Jugoslavije. Naprotiv, Jović će biti okružen saučesnicima i jatacima.

Ne treba sumnjati, ni Selaković ni Jović nemaju ni autoritet ni kompetenciju, a ni moralno pravo da govore o Jugoslaviji. Zato će, sva je prilika, u studiju blistati istoričar, na sajtu RTS-a pompezno najavljen sa titulom dr, Čedomir Antić. On ponešto ipak zna, a i sposoban je da artikuliše prihvatljive moralne stavove. Stoga će on u studiju odigrati ulogu koju su pre njega igrali neki drugi, relativno pristojni članovi nacionalne intelektualne elite. Svojom elokvencijom i kakvim-takvim znanjem ispuniće Jovićeve i Selakovićeve šupljine. Naravno, u studiju neće biti nikoga ko bi sa Antićem mogao da se spori oko činjenica i njihovog tumačenja. Tako je to zamislila urednica RTS-a. A znamo da je i Antić sklon da previdi činjenice i ponudi neutemeljena tumačena (viđali smo to, recimo, kada mu je sagovornik u jednom drugom studiju bio jedan drugi istoričar – Milivoj Bešlin).

Tvrdoglavosti s kojom se u pretežnom delu javnog prostora u Srbiji sada već decenijama izbegava otvoreni razgovor o Jugoslaviji i istina o njenom razbijanju još nema kraja. Naprotiv, ona se još vrti u vrzinom kolu laži koje su čitavu zajednicu uvukle u sramne zločine i epohalne poraze. A tako je lako izaći iz tog kola – dovoljno je reći i prihvatiti istinu.

Peščanik.net, 04.12.2018.

TEMA – JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)