Zabluda je osnovni uzrok svih zala.
Religija je najkrupnija zabluda.

Svjetlost nauke i zdravog razuma

dužna je da rastjera kužnu magluštinu

svih predrasuda.

Vaso Pelagić (1879) „Umovanje zdravog razuma“

 
Više od veka stara publikacija „Umovanje zdravog razuma“, veličanstvena kritika crkve i države, danas je, na našu žalost i sramotu, više nego aktuelna u Srbiji 21. veka.

Vaso Pelagić (1838-1899) bio je bogoslov, arhimandrit, profesor i direktor srpsko-pravoslavne bogoslovije u Banjaluci, ali i humanista, socijalista, borac za ljudska prava i slobode, pa čak i nacionalista kroz borbu protiv turskog i austrougarskog ugnjetavanja. Specifičnost njegove nacionalne borbe ogleda se u apsolutnom neprihvatanju veze između opštenarodnog interesa i crkve – pristup koji je potpuno stran današnjoj Srbiji. Od prvih dana njegovog javnog delovanja započinje raskol između duboko mu usađenih humanističkih ideja – narodna prava, jednakost među ljudima i istinski moral – i crkvenih pravoslavnih vrednosti. Za ugnjeteni položaj naroda oštro je optuživao upravo „religiozne petljarije“ i licemerno iskorišćavanje ljudskih emocija i straha kako bi se crkve i popovi, ali i njima uvek bliski svetovni gospodari u državi, bogatili na račun običnog sveta – „Koliko košta Bog i gospodar?“. Nije krio svoj ogroman prezir prema crkvenim licima: „..nećemo više gledati naše srpske vitezove pod mantijom mraka i lenjosti, gluposti i sujeverja, nemoralnosti i nemilosrdnosti…“

Tako je napisao: „Crkva je privilegisani dom zaglupljivanja, laži i ropstva. Ja, kao profesor bogoslovije i arhimandrit, i po tri puta ovo kažem.“

„…jadni svijet mora da hrani sluge božje’ – mantijaše i pravi im dućane za spekulaciju, to jest crkve i manastire.“

„…zadugo mi bijaše teško da ovako javno priznam i svijetu na vidiku očitujem ovu vječitu istinu protiv nas mantijaša i našeg mantijaškog morala.“

Kroz doslednu borbu za ideju narodnog prava i protiv ugnjetavanja svake vrste (i svetovne i duhovne), Pelagić postaje jedan od prvih zagovornika ateizma na ovim prostorima, protiveći se svakom društvenom uticaju predrasuda, religioznog mračnjaštva i manipulacije ljudima na osnovama magijskog propovedanja. Njegovo delovanje nije bilo usmereno samo na instituciju crkve, već i na suštinu samog religijskog verovanja, navodeći da je Bog „uobražena mašta gluposti, najdublje gluposti“, Sveto pismo „zbornik svih mantijaških sanjarija i petljanija koje nikakvog logičkog smisla nemaju“, molitva i blagoslov „ne vrijede više od običnog bapskog preklapanja i vračanja“, krst je „pomoćnik varalicama“, a krštenje „uobičajena navika koja je toliko sveta koliko pušenje opijuma ili duvana“.

Kakve sve ovo ima veze sa Srbijom u 21. veku? Nije li zdrav, racionalan um savladao imaginaciju i mitologiju? Pelagić se nadao: „Razvitak prirodnih i društvenih nauka naglo približuje onaj sveti čas, kad će i nebeski i zemaljski idoli i eksploatatori pasti s leđa, kesa, prava i mozgova narodnih i čovječanskih.“ Tvrdio je da: „To je dostojno ljudstva i istorije, to je cilj kulture i progresa, to je zadatak nauke i ljudi, to je najčistiji moral u svemu svijetu.“ Nauka je do danas toliko napredovala, svetovne moralne vrednosti su toliko proširene da je nemoguće očekivati drugačiji ishod.

Ipak, u zemlji Srbiji sve je moguće. Pred očima nam se odigrava jedna obična i jedna neobična klerikalizacija Srbije. Sa jedne strane jasna je težnja za privilegovanim položajem crkava i učešće pravoslavnog sveštenstva u svakom društvenom pitanju. To može biti nazadno i odvratno, ali je sasvim obično. Za savremen svet, sasvim je čudan drugi trend. Vladari u današnjoj Srbiji više podsećaju na propovednike i televangeliste nego na bilo šta drugo. To opsesivno mumljanje o Kosovu i srpskoj duši baca u trans svakoga ko je bar donekle unesrećen i frustriran sopstvenim životom, a takvih je u Srbiji najmanje dva miliona. Lako je ljudima u takvom stanju podvaliti zamenu teza – život za Kosovo! Metode naših vladara nisu ništa drugo do sredstva manipulacije iskopirana iz vekovnog iskustva religijskih institucija. Bliskost sa pravim mantijašima korisna im je za sinergistički efekat zamajavanja i udaljavanja naroda od pravog smisla života. Ponovo se eksperimentiše sa tesnom spregom između religijskih vrednosti i države, a mi prisustvujemo kolosalnom prodavanju magle dok nesrećni narod traži još.

Posledice ove rasprodaje imaginacije sasvim su uočljive. Uljuljkani u svete ideje nacionalnog jedinstva, samozadovoljni svojom ulogom u božijoj misiji nebeske pravde kroz projekat „Kosovo je Srbija“, propustićemo i omalovažićemo jedini život koji postoji. I što je još gore, osudićemo buduće generacije na isti put ka potpunoj propasti. Naši propovednici sjajno su odradili svoju misiju.

Kada su novinari upitali slučajnu prolaznicu šta misli o ulasku teritorijalno okrnjene Srbije u EU, dobili su odgovor koji najbolje ilustruje koliko se ova država zaglibila u blatu besmislene konstrukcije od magijskih simbola. Ne mogu je baš u potpunosti citirati, ali suština je ova: Mlada žena kaže da, iako ima dete, iako je svesna šta ulazak u Evropu znači za budućnost njenog potomka, iako zna šta to znači za kvalitet njenog sopstvenog života, ne može pristati na prljave ovozemaljske dobrobiti ako su nam uništili bit i identitet koji leži nigde drugde no na Kosovu. Nikada neće doći u kontakt sa tim mitskim bićem – Srpski Duh, ali je potpuno spremna da žrtvuje i sebe i svoje dete zarad ideje da ono postoji. Molim da mi neko objasni da li se ta srž srpskog naroda nalazi na površini kosovskog tla, da li je možda ukopana u zemlju i na kojoj je dubini, ili možda lebdi u atmosferi iznad Kosova u kom slučaju mi nije jasno kako je do sada nisu oduvali vetrovi ili isprale kiše. Verovatno je da moja materijalna i racionalna logika ne bi ni bila u stanju da shvati eventualno pojašnjenje.

Ne kažem ja da patriotizam, osećaj pripadnosti, poštovanje i ljubav za svoje sunarodnike ne treba da postoje; naravno da sam svesna da takva osećanja mogu unaprediti jedno društvo. Moj problem je u vladajućem izmeštanju nacionalnog interesa iz sfere racionalne dobrobiti naroda, slobode pojedinaca, negovanja kulture i nauke,… u neke dimenzije koje nemaju nikakve veze sa stvarnim životom, pa čak su i u direktnoj suprotnosti sa njim.

Raspisani su izbori. Dobićemo odgovor na pitanje koliko smo se duboko zaglavili u paralelnom svetu. Slušajući (od)govor gore pomenute slučajne prolaznice spopada me jeza. Sa druge strane, izjava lokalnog vladara Jagodine „ne sipa se patriotizam u traktor da bi seljak posejao njivu“, budi mi nadu da nakazno obrazovanje i sve ove mračne magijske petljarije radikala i narodnjaka nisu potpuno uništile jednostavnu ljudsku logiku i biološku potrebu da se život održi i nastavi u budućnosti. Vaso Pelagić je bio veoma popularan u običnom narodu zato što je umeo da im prostim jezikom razjasni ko ih ugnjetava i zaluđuje i zarad čega/koga im to radi. Nisam verovala da ću ovo ikada reći, ali ispada tako – došli smo u situaciju da nam je potrebno mnogo više Palmi i njemu sličnih ljudi, koji neće naglabati i filozofirati (kao što ja upravo radim), već će narodnim jezikom objasniti ljudima u Srbiji da se Kosovo ne jede i da će im deca biti gladna ako progutaju aktuelnu srpsku mitologiju kreiranu od strane kabinetskih naci-intelektualaca odlepljenih od stvarnog sveta još poodavno.

Postojao je jedan progresivan intelektualac u zemlji Srbiji, veoma sličan Vasi Pelagiću, koji je sve ovo jako dobro razumeo, nije želeo da zamajava narod, voleo je ljude i ubijen je pre pet godina.

„…Jer se samo umovanjem zdravog razuma dobija sposobnost, snaga da ljudstvo zna i može da iznađe i stvori sve uslove, osnovu koja će mu učiniti i osigurati srećan i blagodetan, napredan i slobodan život.“ – Vaso Pelagić

 
Peščanik.net, 12.03.2008.

The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Biljana Stojković (Svi tekstovi)

Leave a Reply