Foto: Peščanik
Prva dva teksta iz projekta Zadruga – politika i ideologija na Balkanu (Univerzitet Sorbona i Filozofski fakultet u Beogradu)
Zadruga u diskursu Narodne radikalne stranke
Osnovno pitanje na koje bi ovaj rad trebalo da odgovori jeste da li je tokom dugog trajanja Narodne radikalne stranke došlo do promene osnovne političke inspiracije zasnovane na idealu zadruge? Odnosno, da li je tokom vremena, od Svetozara Markovića do gotovo poluvekovne vladavine radikala došlo do promene paradigme i napuštanja ideološkog koncepta ranih srpskih socijalista? To pitanje je i istoriografski zanimljivo, jer predstavlja jednu od najkontroverznijih debata u srpskoj istoriografiji.
Da bismo u ovom kratkom vremenu što preciznije analizirali to pitanje, vreme od šezdesetih godina 19. veka do Prvog svetskog rata, biće podeljeno na tri faze. Prvu fazu čini vreme ranog srpskog socijalizma, oko kojeg nema većih sporenja u istoriografiji. Druga faza počela je osnivanjem Narodne radikalne stranke, 1881. godine i trajala je do konačnog učvršćivanja radikala na vlasti 1903. Već u tumačenju tog perioda postoje značajna razilaženja, budući da deo srpskih istoričara polazi od toga da je stranka od osnivanja prihvatila građansko društvo, kapitalizam, zapadne vrednosti i institucije parlamentarne monarhije. Druga grupa istoričara osporava tu tezu, tvrdeći da je promena bila samo formalna, a da je ideološka suština ostala nepromenjena.
U istoriografiji je najspornija treća faza, ona koja je započela promenom dinastije i radikalskim zauzimanjem gotovo apsolutne vlasti nakon prevrata 1903. do stvaranja Jugoslavije 1918. Ova treća faza posebno je zanimljiva, jer je od nje u javnosti napravljen uticajan istorijski mit o zlatnom dobu srpske demokratije.
Da bih olakšala praćenje ideoloških promena u poluvekovnom diskursu o zadruzi kao inspiraciji socijalista i radikala, izdvojiću četiri ključne teme na kojima se može ispitivati ideološki odnos prema toj patrijarhalnoj ustanovi kroz sve tri faze. To su egalitaristički koncept jednakosti sa kolektivističkim shvatanjem svojine, zatim partijska organizacija, tip države i, na kraju, odnos prema Istoku i Zapadu.
Formativnoj ideološkoj fazi biće dato najmanje prostora, jer prethodi vremenu na koje se odnosi ovaj referat. Ipak, ona je ključna, jer su u njoj definisane osnovne postavke tog političkog pravca. Zadruga je u Markovićevom delu, pre svega, bila uzor za rešenje svojinskog pitanja. Privatnoj svojini on je suprotstavljao udruživanje rada i zajedničku svojinu, čime bi se raspodelom društvenog bogatstva omogućilo da u srpskom društvu svi ostanu jednaki. Najsažetije je to definisao sam Marković: „Naš je zadatak ne da uništimo kapitalističku proizvodnju koja u stvari i ne postoji, već da malu patrijarhalnu svojinu preobrazimo u zajedničku i da tako preskočimo celu jednu epohu ekonomskog razvoja – epohu kapitalističkog gazdinstva“. Takav socijalni i politički razvoj trebalo je da ostvari narodna država koja, po Markoviću, ukida podelu na one koji vladaju i one nad kojima se vlada, koja je savez opština, proširena zadruga i u kojoj narod upravlja sam sobom.
Markovićev program počeo je da se iz programskih tekstova pretače u političku praksu kada su prvi skupštinski poslanici bliski tim idejama, posebno Svetozarov brat Jevrem Marković i Adam Bogosavljević, ideološki program pretvorili u politički zahtev u svom Predlogu Narodnoj skupštini iz 1876. godine. U tom političkom zahtevu oni su se suprotstavili gradnji železnice, tražili su da se ukine žandarmerija, šumarske škole, Narodno pozorište, učiteljska škola, jedina tri diplomatska predstavništva koje je Srbija imala, da se smanje svešteničke plate i ukinu škole u kojima se uče strani jezici, retorika, muzika. U Predlogu je jasno izražen strah da bi takve ustanove promenile i društvo i pojedince: „Hoćete li u jednom narodu da obrazujete gomilu nežnih mekušaca, dajte mu škole takve, nek se u njima uče mnogi jezici, nek se uče poetske i oratorske forme, nek se uči malanje, igranje, muzika, pevanje… vi ćete za nekoliko desetina godina videti gde na površinu narođeg tela izbija jedan težak sloj ljudi“.
Kada je 1881. godine osnovana Narodna radikalna stranka, uslovi u Srbiji su bili donekle promenjeni. Pojavili su se prvi oblici industrije, država je postala institucionalizovanija, zadruge su nestajale. Niz činilaca doveo je do toga da je novoosnovana stranka napustila revolucionarni koncept i opredelila se da mirnim putem dođe do narodne države, putem opšteg prava glasa i korišćenjem parlamentarnih institucija, čime je napuštena ideja društvenog skoka. Međutim, analiza istorijskih izvora u kojima su izlagana programska načela stranke pokazuje da u ključnim pitanjima tokom čitave te faze, od 1881. do 1903, nisu napušteni Markovićevi ideali.
Središnja osa ideologije radikala, ostala je stvaranje narodne države kao antiteze liberalnoj, pravnoj i građanskoj državi. Narodna država je shvatana kao kolektivni vlasnik kapitala i organizator narodne proizvodnje; ona je, poput zadruge, imala zadatak da se stara o pravičnoj raspodeli bogatstva. Prvi ideolog stranke Pera Todorović je pisao: „Naša stranka zna da se državnom snagom mogu stvoriti u ovoj zemlji takve ekonomske ustanove koje će narod dovesti do blagostanja; stoga je pregla da tu državnu snagu uzme od birokratije i preda je narodu, kako bi posle narod tom celokupnom državnom snagom mogao urediti i politički i ekonomski svu državu, tako da u njoj bude opšte blagostanje na kome će se tad u pravom smislu razviti i opšta prosveta i sloboda“. Cilj narodne države je bio da obezbedi ostvarenje egalitarnog modela, da omogući da se izbegne podela narodna na staleže i stvaranje proletarijata. Sam Pašić to je jasno formulisao: „Radikalna partija hoće narod da sačuva da ne usvoji greške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk, nego da se industrija podigne na osnovi zadružnoj. Ona hoće da na mesto birokratskog uređenja potpunu samoupravu zavede. Mesto kapitalističkog gazdovanja da se podižu radničke zadruge“.
Mnogi su dokumenti, javnog ili poverljivog karaktera, koji mogu da dokažu opstanak ideološkog kontinuiteta tokom poslednje dve decenije 19. veka. Programski karakter imaju Pašićeva pisma ministru prosvete 1872, tajni nacrt ustava 1882, pisma mitropolitu Mihailu 1884. i posebno pismo načelniku u ministarstvu spoljnih poslova Rusije, Ivanu Zinovjevu, iz 1887. godine. U tom pismu Pašić iznosi svoje političke koncepcije i kaže, direktno se pozivajući na zadrugu: „Glavna težina naše političke borbe sastajale se u tome da očuvamo dobre i srpskom duhu skladne ustanove i da sprečimo uvađanje novih zapadnih ustanova koje bi rušile samobitni život našega naroda i koje bi unele zabunu u narodni pokret i život“.
Pored mnoštva dokumenata, najvažniji spis je Pašićev programski tekst „Sloga Srbo-Hrvata“, koji je najverovatnije nastao krajem 80-ih godina. Taj tekst izrazio je suštinu njegovog slavenofilskog razumevanja države i društva, u prvom redu stavljanjem zadruge na mesto centralne političke inspiracije: „Srpska zadruga najbliža je socijalna ustanova u slavenstvu koja stoji najbliže ruskoj „opštini“ i iza te srpske zadruge stoji srpska opština koja nije ispustila ili napustila zahtev o svojoj „samoupravi opštinskoj“ i koja još ima dovoljno opštinskog zemljišta, koje pripada celoj opštini, svim članovima njenim“. On zadrugu nije video kao prošlost ili utopiju, već kao realnu ekonomsku budućnost zajedničke države Srba i Hrvata: „Srpska zadruga u proizvodnji može poslužiti kao obrazac, a srpska opština biće škola građanskome životu u državi srpsko-hrvatskoj“.
Poslednja faza kojom se bavi ovaj referat počinje s prevratom 1903, od kada su radikali skoro neprekinuto ostali na vlasti naredne 23 godine, do Pašićeve smrti, iako stranka ni posle nije izgubila moć. Sam Pašić je u tom periodu daleko manje govorio nego ranije, a programska načela su izlagali u prvom redu radikalski poslanici koji su držali 80 odsto skupštine. Evolucija stranke i dolazak na vlast nije doveo do promene u socijalnoj strukturi njenih skupštinskih predstavnika, pa su oni u najvećem procentu ostali predstavnici siromašnih seoskih sredina, a stranka nikada nije postala „stranka gazda“, kako su nazivali svoje oponente. Tačno je da se u toj fazi pojavila nova generacija evropski obrazovanih, mladih i modernih političara, ali oni su uglavnom bili tehnokrati i nisu izlagali programska načela. Naprotiv, glavni govornici ostali su poslanici sa sela koji su i dalje zastupali filozofiju „jednakih u siromaštvu“, i u svom diskursu zadržali sve osnovne ideje iz prvog perioda ranog srpskog socijalizma.
Glavni glasnogovornik tog pravca bio je prota Milan Đurić, gotovo portparol samog Pašića. Tražeći da se usvoji zakon kojim bi se sprečila deoba zadruge, Đurić je sa snažnim antisemitizmom govorio: „Nama ne treba bogatstvo. Pleme srpsko nije pleme Izrailjevo da teče novac. Svi smo jednaki, nije to podeljeno na klase kao kod drugih naroda“. Čest govornik bio je predstavnik najnižih seoskih slojeva Aleksa Ratarac, koji je o državi i o skupštini govorio kao o zadruzi: „Srbija ja velika zadruga, a mi smo predstavnici te zadruge“.
Egalitarni ideal nastavio je da dominira skupštinom i da direktno utiče na donošenje zakona. Mnogo je primera iz poslednje decenije pred Prvi svetski rat koji pokazuju da egalitarni diskurs nije bio samo politička demagogija ili propaganda, već praktična politika koja je u mnogim oblastima kočila razvoj Srbije. Možemo tu pomenuti višedecenijske rasprave o odobravanju novca za osnovne infrasturkturne poslove u Beogradu, zbog čega je izgradnja kanalizacije u prestonici odlagana 35 godine. Argument koji se sve to vreme ponavlja bio je veoma sličan onome što se čulo u Predlogu narodnoj skupštini iz 1876: „Ako mi budemo na štetu naroda ulepšavali (!) Beograd, nećemo moći da izvedemo na bojno polje onakve vojnike kakve bi trebalo da izvedemo“.
Ako je egalitarna ideologija opstala i u diskursu i u političkoj praksi, jedna dimenzija Markovićeve politike je s dolaskom radikala na vlast doživela promenu: ideal narodne države pretopio se u praksu partijske države, u kojoj se između naroda kao politički homogene celine i masovne vladajuće partije koja drži 80 odsto skupštine i države – izbrisala svaka razlika. Partijska država značila je da je moć vladajuće partije bila važnija od temeljnih državnih zakona, čime su se rušili i zakoni, ali i sama država. Koncept partijske države najbolje se vidi iz razumevanja moći većine, koju su opozicionari definisali kao „teror većine“. Ideolog stranke Stojan Protić je u više navrata obrazlagao da vlada koja ima većinu ima pravo da krši zakone: „Kada je u pitanju kakav krupan zemaljski interes, Vlada (iza koje stoji većina) ne samo da može, nego ponekad i mora da uradi nešto mimo zakona“. Opozicioni Nedeljni pregled je zbog takvih stavova pisao: „Radikalna stranka je u svemu potčinila državu svojoj stranci i sa visoko uzdignutom devizom da je partija preča od države, ona je shvatila Srbiju kao kravu muzaru koja je isključiva svojina Narodne radikalne stranke“.
Temelj partijske države bila je Narodna radikalna stranka, koju su njeni članovi najčešće opisivali kao crkvu, vojsku ili upravo – zadrugu. Povodom otcepljenja Samostalne radikalne stranke 1911. radikalski list Samouprava je pisala: „ Za pametne ljude mora biti jasno da pravi prijatelji i iskreni članovi jedne zadruge, za slučaj da ne mogu da se slože s pravcem rada u njoj, neće raditi na cepanju zadruge… Samostalci su napustili zajedničku kuću… i otpočeli su raditi protiv svoje stare zadruge, Radikalne stranke“.
Poslednja tema na kojoj sam želela da proverim da li je došlo do ideoloških promena je odnos prema Rusiji i Zapadu. Od dela Svetozara Markovića, zadruga se shvatala i kao naročit izraz slovenske civilizacije, kao njena zaštita od Zapada i dubinska veza s ruskom civilizacijom. To je najkonzistentnije izrazio ponovo Pašić u svom spisu Sloga Srbo-Hrvata: „Zapadna Evropa i istočna Evropa to su dva sveta zasebna – ona se nikada nisu slagala, a još teže će se složiti sada kada pored vere… dolaze… pogledi moralni na ekonomno i političko uređenje naroda“. U tim navodima jasan je uticaj ruskih slovenofila, posebno Danilevskog, koji su u slovenskim ustanovama videli osnovu slovenske civilizacije, superiornije od zapadne. Bila je to tačka na kojoj su se spajale radikalska unutrašnja i spoljna politika, kako je pisao sam Pašić: „Naša stranka u politici spoljnoj držala se slav. i prav. Rusije, a u unutrašnjoj srpskih običaja i duha“.
Upravo se u tim idejama može videti i najdublji kontinuitet koji povezuje pola veka analiziranog u ovom radu. Kada se govori o povezanosti i osloncu na Rusiju nije se radilo samo o spoljnopolitičkoj orijentaciji, već o dubokoj civilizacijskoj vezi, čija je osnova ležala upravo u patrijarhalnim ustanovama, zadruzi i opštini. Otpor prema Zapadu često je navođen u javnim govorima, ali je u Skupštini korišćen kao ključni argument kojim je zakočeno usvajanje niza reformskih zakona. O tome kako se razumelo dejstvo zapadnih uticaja u Srbiji i Rusiji, govorio je 1903. inače imućni industrijalac Đorđe Genčić: „Meni se čini da ni najmanje ne preterujem kad kažem da je nagla primena kulturnih tekovina kod ova dva slovenska po veri, krvi i običajima srodna naroda dala prilično jednake rezultate: iscepan frak i poderane laktove… U narodu srpskom ne postoje uslovi za stvaranje staleža u svojstvu i obliku kako ti staleži na zapadu postoje, jer smo mi svi deca jednog staleža, staleža seljačkog“.
Na kraju, ukratko o konkretnim rezultatima ove ideologije na primerima spoljne i unutrašnje politike: od izbora 1889. sve do podele stranke 1905. radikali su na izborima dobijali 80 odsto glasova čineći od Srbije gotovo jednopartijsku državu. Ta ubedljiva skupštinska većina koju su u klupama činili poslanici sa sela, držala je Pašićevu vladu skoro neprekinuto na vlasti od 1891. do njegove smrti 1926. Za to vreme Pašić je formirao 25 vlada. Veliki je broj reformskih zakona koji su bili odloženi ili trajno odbačeni pozivanjem na egalitarne argumente. Zato se kao tačna čini ocena Latinke Perović (Dominantna i neželjena elita) da su socijalisti i radikali u Srbiji izraz „izvorne protivrečnosti društva suočenog s modernizacijom, protivrečnosti između patrijarhalnog supstrata i evropskih formi koje su izazivale otpor, frustraciju i neprijateljstvo“.
Problem, međutim, nije ostao na otporu modernizaciji, s čime su se suočavala skoro sva društva, već u tome što je tom ideologijom usporen ili sprečen razvoj. Taj tip egalitarizma pokazao se u srpskom slučaju kao antimodernizacijski, kao kočnica razvoja. Poslednju reč prepustila bih samostalnim radikalima, koji su ovim rečima 1909. kritički analizirali svoju nekadašnju stranku: „Pod uticajima Černiševskog i Svetozara Markovića, koji su svoju kritiku kapitalizma i birokratizma popunjavali isticanjem seoskog kolektivnog života u ruskom maniru – u srpskoj zadruzi i u našem prvobitnom radikalizmu i socijalizmu bila je izvesna opozicija prema varoši kao predstavniku buržoazije. Naš prvobitni demokratizam spojio se sa patrijarhalnim seljaštvom i iz čudne i neprirodne mešavine izašao je radikalizam osamdesetih godina koji je ustajao protiv železnice, ne kao nesolidnog Bontuovog preduzeća, nego protiv železnice kao železnice, kao odlike moderne civilizacije“.
Ljotićeve i Nedićeve zadruge
U prethodnom tekstu sam predstavila upotrebu ideala porodične zadruge u okviru srpske levice i narodnjačkih pokreta od vremena Svetozara Markovića do Prvog svetskog rata. Sada postavljam pitanje upotrebe tog pojma na radikalnoj desnici. Iako sam planirala da obradim pokret Dimitrija Ljotića, pokazalo se da je ideja zadruge imala značajan uticaj i na ideologiju Milana Nedića, predsednika srpske vlade tokom okupacije, tako da ću delimično prikazati i njegove ideje.
Za početak je važno istaći da je srpska krajnja desnica svoje uzore tražila i nalazila u bliskim pokretima nastalim u međuratnoj Evropi, ali je, kao prilikom svakog transfera, to činila selektivno birajući ideje, praveći nove ideološke amalgame. Uz to, tranferisane ideje dobijale su nova značenja proistekla iz srpske realnosti i istorijskog iskustva. Ovo istraživanje pokazuje da je upravo koncept srpske zadruge postao spona između novih, krajnje desnih koncepcija preuzimanih iz Evrope 30-ih godina i tradicionalnih, lokalnih političkih obrazaca.
Jedan od ključnih koncepata preuzetih iz savremenih evropskih ideologija bio je kult sela, na kome je posebno insistirao nemački nacionalsocijalizam, a koji je u mnogo čemu odgovarao konkretnoj političkoj situaciji u Srbiji. Jedan od razloga za preuzimanje kulta sela bila je činjenica da su se ekstremno desnim pokretima tokom 30-ih godina priključili mnogi nekadašnji članovi Zemljoradničke stranke, ali je presudna bila činjenica da je 80 odsto jugoslovenskog društva činilo seljaštvo. Uz to, treba napomenuti da je ekonomska kriza posebno teško pogodila taj društveni sloj, pa se njegovo pridobijanje s razlogom videlo kao put do širenja pokreta ili uspeha na izborima. Ali, pored tih real-političkih motiva analiza ideologija tih pokreta nedvosmisleno pokazuje da je njihova okosnica bio koncept seljačke države.
Poput nacional-socijalizma, i srpski radikalno desni pokreti su selo predstavljali kao čuvara patrijarhalne porodice, osnovu duhovnog ozdravljenja, bazu buduće zdrave nacionalne države. Milan Nedić, predsednik srpske vlade tokom nacističke okupacije, te stavove je ovako sublimirao: „Vrhovni zakon u izgradnji nove Srbije je da selo bude temelj srpske zemlje. To je naš prvi zakon. Kad budemo to uredili, onda će cela naša država biti jedna porodica“. Pišući u istom tonu, Dimitrije Ljotić, vođa političke organizacije Zbor i tvorac Srpskog dobrovoljačkog korpusa tokom Drugog svetskog rata, u svom programskom tekstu „Smernice“ dodao je i rasnu komponentu: „Selo je izvor rasno-biološke i duhovne snage naroda“.
Polazeći od sela kao izvora obnove u novom ideološkom ključu, ova dva pokreta stvorila su i modele buduće države, koji su se donekle razlikovali. Nedić je svoj model države nazivao Zadružna seljačka država, dok je Ljotić svoju državu nazivao Staleško-zadružna država. Kao što je već iz naziva vidljivo, ključna razlika je u tome što je Ljotić buduće društvo video organizovano u staležima, čime se približavao idealu korporativne države italijanskog fašizma, dok je Nedić seljaštvo stavio u prvi plan kao kolektivnog, glavnog nosioca budućeg društvenog i državnog uređenja.
Iako je doktrinarna razlika jasna, ova dva modela države imala su već u naslovu zajedničku odrednicu – zadrugu. Nije se radilo samo o terminološkoj sličnosti, jer detaljnija analiza onoga što su dvojica vođa govorili i pisali o zadruzi pokazuje da su upravo u toj ustanovi oni videli temelj budućeg uređenja države i društva. Ovde je važno naglasiti budućnost, jer je Ljotić, uprkos činjenici da je u to vreme zadruga u realnosti bilo sasvim malo, često insistirao na tome da povratak na zadrugu ne znači povratak u prošlost, već da se radi o konceptu budućnosti, što govori o utopijskom karakteru ideologije, uporedivim s onim u ideologiji Svetozara Markovića.
I Nedić i Ljotić su upravo u zadruzi videli srpsku posebnost i autentičnost u odnosu na njima bliske pokrete. Podvlačeći tu specifičnost Nedić je pisao da „Srbija ima svoj nacionalni socijalizam oličen u krvnim zadrugama“. Na drugom mestu je bio još rečitiji: „Nama nisu potrebni nikakvi tuđi kalemi. Mi Srbi imamo najbolje izraženo uređenje u staroj srpskoj zadružnosti. Ona nije u frazama i lepo napisanim parolama… Tražimo da se napajamo na tumačenjima stare srpske zadružnosti. Da ovaj stari srpski porodični zadružni duh postane vera, saznanje i shvatanje celog srpstva. Najsavršenije uređenje ćemo naći u zadruzi“.
Ljotiću je ta diferentia specifica bila još značajnija, što je naglašavao u većem broju svojih tekstova u kojima je svoju ideologiju predstavljao kao „samosvojnu“, izraslu iz srpskog istorijskog nasleđa. Insistirao je da shvatanje staleža u njegovoj ideologiji nije „ni Hitlerovsko ni Musolinijevsko, već čisto narodno, jugoslovensko“, podvlačeći da ustanove nove države treba stvarati iz „narodnog duha“. Uz to on nije želeo da ostanu ni terminološke nedoumice koje su mogle da proisteknu iz savremenog korišćenja termina zadruga: „I ovde moramo naglasiti: zadrugarstvo našeg duha, naše ideologije, ne ono zadrugarstvo koje je niklo u Engleskoj ili Nemačkoj, već ovo zadrugarstvo koje je izraslo iz korena jugoslovenske porodične zadruge i jugoslovenskog rasnog duha“.
Zapravo, drugačije nije ni moglo biti, jer se zadruga u govorima i tekstovima obojice istaknutih ljudi videla kao suština proistekla, kako je govorio državni savetnik Stevan Ivanić, „iz naše rasno-biološke i etničke stvarnosti“. Oni su je videli kao praslovensku ustanovu, „temelj slavenskog društvenog poretka“, dodajući joj na taj način i neophodnu rasnu karakteristiku. Zahvaljujući tome, u njihovom govorima i spisima zadruga je mogla da postane osnova Novog čoveka, koji je bio deo organicistički shvaćene zajednice, ili, kako je to Ljotić pisao: „zadrugarstvo će moći razviti svoj uticaj na formiranje novih ljudi s novim shvatanjima zajednice“.
I Nedić i Ljotić su zadrugu videli kao jedinstveno rešenje ekonomskih, društvenih i državnih problema. U društvenom smislu ona je trebalo da u staleškoj državi postane organ koji proizvodi „sklad i međusobnu solidarnost za izmirenje suprotnosti“, neophodan činilac za „usklađivanje međustaleških i međuljudskih odnosa“. U jednoj rečenici tu jedinstvenu ekonomsku, društvenu i državnu funkciju zadruge precizno je izrazio Ljotic: „Zadruge moraju činiti osnovu političkog uređenja… biti osnova ekonomskom poretku i državnom redu. Tek tako će država postati organizam“. U takvoj državi zadruga će biti, kako je on u duhu biologizma pisao, „hormon“ koji će omogućiti solidarnost, izmiriti suprotnosti među staležima i omogućiti sprovođenje planske privrede.
Organska država bila je Ljotićev ideal, ali je ona pored toga što je trebalo da funkcioniše kao objedinjujući organizam morala biti i, kako je pisao – narodna. Tako dolazimo do veoma važnog koncepta koji se nalazi i u temelju srpske narodnjačke levice, zbog čega bi za ovaj projekat posebno bilo zanimljivo poređenje razumevanja narodne države na naizgled sasvim suprotnim poljima političkog spektra. To je posebno važno i zbog toga što je koncept narodne države kao svoju suštinu imao kolektivizam, koji je takođe u oba pokreta bio ključni ideološki sastojak.
Naime, koncept narodne države Ljotić je nudio kao rešenje suprotno zapadnjačkom individualizmu, koji je u njegovim spisima bio označen kao izvor svih problema u tadašnjem svetu, a posebno svetske ekonomske krize. Ljotić je pisao da se on diže protiv „neobuzdane igre individualnih interesa u privredi, politici i društvenim odnosima“, a u ime kolektivnog interesa oličenog u „velikoj, planskoj, organskoj, opštenarodnoj politici“. Svaku stratifikaciju video je kao „drobljenje organizma društvenog“, čemu je suprotstavljao svoj organicistički koncept kolektivizma: „mi svojim staleškim shvatanjem hoćemo da sve razjedinjene delove ujedinimo i sklopimo u jedan organ naše države – stalež, a sve te tako izgrađene organe ujedinimo u jednu organsku jugoslovensku državu“.
Ta nova vrsta zajedništva bila je česta tema i kod Nedića, velikog protivnika svakog pluralizma i partikularizma, koji je često isticao društvo i naciju kao homogene celine: „Draga braćo zadrugari, dozvolite da vas tako oslovim po starom srpskom običaju kada smo svi bili braća, svi Srbi, kada se nismo delili ni na partije, ni na koterije, kad nas je vodio jedan duh, naših slavnih predaka i duh majke Srbije“.
Takav organicistički i kolektivistički pristup društvu i državi vodio je u koncept narodne države, kao jedine koja ga može ostvariti. U većem broju tekstova Ljotić se bavio razlikama između nacionalne i narodne države, insistirajući na tome da se radi o dva veoma različita pojma. Više puta je podvlačio da je nacionalna država ona koja nije pod tuđinskom vlašću, ali da je narodna država jedan sasvim drugačiji koncept, koji se dostiže onda kada „država odgovara stvarnom poreklu, duhu i sudbini jedne nacije, kada je ona instrument, oruđe kojim nacija… izražava svoj najdublji značaj, osećanja i verovanja, a s druge strane rešava svoje glavne potrebe i nevolje“. Ljotić je ostao nedorečen kad je u pitanju narodna država, posebno u pitanju vlasništva, ne dajući jasan odgovor na pitanje da li narodno vlasništvo, za koje se zalagao, znači istovremeno i državno vlasništvo. On je pisao: „Narod hoće da uzme svoje poslove u svoje ruke. Celo imanje i celo bogatstvo narodno, Zbor hoće da vrati u narodne ruke. Svim sredstvima narodne proizvodnje narod hoće da zavlada i da on rukuje s njima, a ne pojedinci, grupe, klike, trustovi, karteli“.
***
U završnom tekstu ovog projekta uporediću koncept narodne države na levici i desnici. Ovo pitanje zahteva daleko dublje komparativne analize od onih do kojih sam sada mogla da dođem. Izvesno je da na levici nije bilo biologizma i rasizma koji su ključni u Ljotićevom razumevanja organske države, ali bez obzira na tu bitnu razliku, pitanja kolektivizma i „narodnog vlasništva“ čine se zanimljivima za dublje komparativno analiziranje.
Ipak, između levog i desnog razumevanja zadruge jedna razlika jeste upadljiva, a istovremeno i ideološki ključna. Srpska levica je u svom zamišljanju zadruge u njoj videla egalitarnu zajednicu jednakih i ravnopravnih ljudi, budući temelj društva bez klasa i nejednakosti. Nasuprot tome, predstavnici desnice izneli su dijametralno suprotnu sliku zadruge. Kod Ljotića i Nedića ona postaje strogo hijerharhizovana zajednica, sa snažnim autoritetom domaćina ili starešine na čelu. Nedić, koga su i zvali starešinom i domaćinom, preslikavao je model patrijarhalne porodične zadruge direktno na državu: „Nova Srbija biće patrijarhalna, korporativna, teokratska država, uređena kao porodica u kojoj će se bespogovorno slušati starešina“. Iako manje u patrijarhalnom ključu, zadruga je i kod Ljotića ideal zbog, kako on vidi, hijerarhije, reda i discipline, koje su u suprotnosti sa demokratijom, koju je on označio kao glavnog krivca za svetsku krizu: „U toj zadruzi domaćin (starešina) je bio vođa ne samo materijalnih dobara, već i duhovni i moralni izvođač. Autoritet!“
Ovde je, i pored svih sličnosti, upravo izuzetno važna ova razlika u tumačenju zadruge na levici i desnici. Time se pokreće i pitanje upotrebe istorije i istorijskih koncepata uopšte, jer se potvrđuje teza da mit predstavlja poželjnu sliku prošlosti, odnosno da njegova snaga i preživljavanje u dugom vremenu zavisi od prilagodljivosti, rastegljivosti i sposobnosti da istovremeno poručuje međusobno sasvim različite, čak i suprotne stvari, upravo kao što je bio slučaj s mitom o zadruzi. Međutim, ono što je za ovaj projekat najvažnije je sličnost upotrebe ideala zadruge na dva suprotna pola političke lepeze i to upravo u njegovim suštinskim odrednicama – kolektivizmu, narodnoj državi, narodnom vlasništvu i potiranju pluralnosti. Nadam se da će komparativno istraživanje ovih diskursa ponuditi bolje osnove za razmišljanje o sličnostima i razlikama tih koncepata, kao i propitivanje teze o suštinskim bliskostima levog i desnog autoritarizma utemeljenom upravo u tumačenju istorije.
Peščanik.net, 25.11.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)
- Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
- Prošlost dolazi - 30/11/2023
- Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023
