Specijalno tužilaštvo
za organizovani kriminal,
Beograd

Z A H T E V

Na osnovu:

a) mnogobrojnih novih dokaza, od kojih pojedine sada prilažemo,

b) kao i na osnovu onih dokaza koje je Okružni sud u Beogradu propustio da uzme u razmatranje tokom suđenja bivšem direktoru Radio Televizije Srbije (RTS) Dragoljubu Milanoviću 2001-2002, koji su uglavnom objavljeni, sakupljeni i analizirani u knjizi “Tišina u Aberdarevoj”, predatoj Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal 2006,

c) i po osnovu dokaza koje, kao zainteresovana strana, poseduje Ministarstvo odbrane,

porodice žrtava obraćaju se Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal sa zahtevom za obnovu i proširenje postupka u slučaju mogućeg žrtvovanja šesnaestoro radnika RTS-a, koje su, po uverenju samih porodica i šire javnosti, izvršili državni i vojni vrh Republike Srbije tokom intervencije NATO 23. aprila 1999. u dva časa i šest minuta.

Na suđenju pred Okružnim sudom u Beogradu 2001-2002, Dragoljub Milanović pojavio se kao pojedinac, a na kao deo društvene, političke i vojne hijerarhije (u ratu je imao čin generala) čiji je deo bio, i čija je naređenja izvršavao. Iako se sud, između ostalog, uopšte nije upustio u ispitavanje Milanovićeve motivacije da svesno prekrši jednu ratnu naređenu meru vrhovnih vlasti (za šta se ratnim uslovima ide pred preki sud), niti u funkcionisanje kratkog komandnog lanca koji je stajao iznad Milanovića, svejedno mu je dodelio jedinstvenu kaznu zatvora od 10 godina, pre svega zbog kršenja vladine naređene mere o obaveznom izmeštanju Televizije na rezervno mesto rada, u skladu sa Planom odbrane zemlje (“naredba broj 37”).

Zahtevamo, dakle, da se postupak obnovi i proširi:

  1. i na druga lica koja su nastupila kao saučesnici ili naredbodavi Milanovića u kršenju naređenih mera i naredbi iz Plana odbrane,
  1. na institucije i organizacije koje su mu išle na ruku da ostvari zločinački plan o žrtvovanju radnika Televizije, odnosno na nadležna i rukovodeća lica u tim telima,
  1. na lica koja su, znajući da će Televizija biti bombardovana, svesno dovela u zabludu radnike RTS-a, govoreći im da opasnosti nema, ili lica koja su od radnika RTS-a prećutala smrtnu opasnost za koju su pouzdano znala,
  1. i na sva druga lica čiju moguću krivicu Tužilaštvo utvrdi po osnovu lične ili komandne odgovornosti.

U vezi sa tačkom 1.  našeg zahteva, posebno želimo da skrenemo pažnju Tužilaštva da je bivši tehnički direktor RTS-a Milan Topalović i sam prekršio jednu naređenu meru iz Plana odbrane (“naredba broj 48”) o izmeštanju tzv. Stacionara, dakle upravo onog dela Televizije u kojem je našlo smrt šesnaestoro ljudi, na rezervno mesto rada.

U vezi s tačkom 2, želimo da skrenemo pažnju Tužilaštva na pukovnika Petra Pajčina. Naime, po odluci Savezne vlade od 1. jula 1994. (Službeni list broj 54, tačka 5), Televizija Srbije proglašena je za veliki tehnički sistem od interesa za odbranu zemlje, i kao takva, u ratnim uslovima, bila je pod ingerencijom Ministarstva odbrane, tačnije Sektora za civilnu odbranu. Za nadzor sprovođenja naređene mere Savezne vlade o izvršenju Plana odbrane zemlje i obaveznog izmeštanja Televizije na rezervno mesto rada bio je nadležan službenik Ministarstva pukovnik Petar Pajčin. On je očigledno prekršio svoju dužnost, zbog čega je nastupila smrt više lica. Posebno molimo Tužilaštvo da utvrdi motivaciju Pajčina da počini inkriminisano delo.

U vezi sa tačkama 1, 2. i 3, molimo Tužilaštvo da utvrdi potencijalnu krivicu bivšeg zamenika Informativnog programa RTS-a i generala u rezervi Dušana Vojvodića, koji je po tvrđenju nekoliko međusobno nezavisnih svedoka – ta svedočenja prilažemo Specijalnom tužilaštvu – neposredno pred bombardovanje došao iz Podgorice i izveo iz zgrade RTS-a svoju kći Nataliju Sinanović; ona je svojim kolegama pre izlaska iz zgrade signalizirala da bombardovanje neposredno sledi, ali ih je Vojvodić uveravao kako to nije istina. Vojvodić se na suđenju Milanoviću 2001-2002. neprestano pozivao na “vojnu, državnu i službenu tajnu”, ne rekavši ništa, a sud mu je to dopustio, propustivši istovremeno da makar sasluša njegovu kći Nataliju Sinanović, kao i svedoke Petra Jakonića i Mila Lekića, koji su u istražnom postupku dali izjavu koja ozbiljno tereti Vojvodića.

S tim u vezi, molimo Tužilaštvo da od Ministarstva odbrane zatraži da onemogući Dušana Vojvodića da se poziva na vojnu, državnu i službenu tajnu, kao i da sud snabde podacima o ulozi Vojvodića na Televiziji, kako u mirnodopskim, tako i u ratnim uslovima.

Takođe, porodice zahtevaju od Tužilaštva, a u vezi sa već postojećim dokazima koje podnosimo, da Ministarstvo odbrane konačno snabde Tužilaštvo i nadležne sudske instance i svim drugim mnogobrojnim potencijalnim dokazima o slučaju RTS-u, u svrhu konačnog zadovoljenja pravde.

U tom pogledu posebno skrećemo pažnju Tužilaštva na sledeće dokumente kojima nesumnjivo raspolaže Ministarstvo odbrane:

  1. Izveštaje oficira bezbednosti sa citatima presretnutih razgovora pilota NATO, o kojima govori svedok Lakić Đorović, ali i Sekretarijat Ministarstva odbrane u svom dopisu broj 1114-2 iz 2001. Ti izveštaji morali bi da se nalaze u predmetu Pravne uprave Ministarstva odbrane broj 466/2001.
  2. Dva izveštaja samog Lakića Đorovića višoj instanci, u kojoj se takođe citiraju pomenuti tranksripti. Ministarstvo sada tvrdi da ti izveštaji ne postoje, iako je Pravna uprava naložila da oni budu sačuvani trajno.
  3. Dokumenta koja se tiču dužnosti Sektora Civilne odbrane Ministarstva odbrane u pogledu RTS-a, a posebno uloge pukovnika Petra Pajčina.
  4. Sva druga dokumenta koja se tiču odbrane RTS-a i njegovog delovanja u ratnim uslovima, kao i uslovima neposredne ugroženosti, uključujući Plan odbrane.
  5. Procene stupnja ugroženosti Televizije nakon što ju je NATO proglasio za legitimni cilj. Te procene za Vrhovnu komandu moglo je da pravi jedno posebno telo pri Generalštabu, ili sama Vrhovna komanda.
  6. Izveštaje i upozorenja Vrhovnoj komandi od strane vojnih službi bezbednosti da će RTS biti gađana, o kojima govori bivši šef Vojno-bezbednosne agencije, pukovnik Momir Stojanović: “Državni i vojni vrh tačno su znali šta će i kada biti gađano, jer smo ih o tome pravovremeno obaveštavali” (u intervjuu Nedeljnom telegrafu 31. decembra 2003.).
  7. Izveštaje o praćenju i prisluškivanju stranih novinara, koji su tri dana pred napad bili o njemu obavešteni, i to saznanje, po vlastitom tvrdđenju, nisu krili od svojih kolega.
  8. Sve druge dokumente koje poseduje.

Budući da bi se Ministarstvo u obnovljenom postupku pojavilo zainteresovana strana, jer bi se ispitala moguća krivica njegovih službenika i funkcionera za ozbiljne zločine, ili makar ozbiljne propuste, skrećemo pažnju Specijalnom tužilaštvu na moguće uklanjanje kompromitujućih dokumenata, kako po samo Ministarstvo, tako i po njegove funkcionere.

Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal 2006. već je primilo jedan komplet dokaza o potencijalnoj krivici državnog i vojnog vrha za žrtvovanje radnika RTS-a tokom intervencije NATO, obećavši da će se o njima izjasniti. To je, pre tri godine, učinio portparol Tomo Zorić.

Prilozi:

  1. Potpisano svedočenje potpukovnika u penziji Lakića Đorovića,
  2. Kopija dokumenta Ministarstva odbrane broj 1114-2/2001, u vezi sa svedočenjem potpukovnika Đorovića,
  3. Pismo pukovnika Zorana Puhača, bivšeg portparola Ministarstva odbrane,
  4. Analize dokumenta Ministarstva odbrane broj 1114-2/2001 i pisma portparola Puhača,
  5. Izjava Dragane Kuzmanović, generalne sekretarke JUL-a Radiju Slobodna Evropa,
  6. Nemontirani video materijal sa svedočenjem Danice Kostić, radnice RTS-a.

Napomena:

Porodice žrtava ubrzo će Specijalnom tužilaštvu podneti i druge nove dokaze o zločinu, drugi materijal, kao i listu novih svedoka, čija će svedočanstva, dakle, Specijalni sud moći da iskoristi kako u novoj i proširenoj istrazi, tako i tokom samog obnovljenog sudskog postupka.

U ime porodica žrtava,

Žanka Stojanović, učiteljica u penziji

 
Peščanik.net, 01.05.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Dokumenti