Zakazana ubistva

Posle ubistva žene koja je mnogo puta prijavljivala svog progonitelja, pirotski sud je saopštio da „tragični događaj nije mogao biti sprečen“ i pozvao žene da prijave svaki slučaj nasilja. To saopštenje je slika odnosa države prema femicidu. Govore Vanja Macanović i Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Od početka godine beležimo zastrašujući porast femicida u Srbiji. Za manje od tri meseca ubijeno je čak 10 žena. Da li postoji zvanična statistika o ubijenim ženama u Srbiji, da li neka državna institucija to uopšte broji?

Tanja Ignjatović: Ne postoji nešto što se zove statistika femicida, vodi se statistika svih ubistava. Ono što je ranije bio problem, to je da policija nije vodila statistiku kada onaj ko ubije ženu izvrši samoubistvo, jer zapravo nema krivičnog dela. Međutim, to smo u nekom trenutku primetili jer smo imali veliku razliku između onoga što je podatak policije i onoga što su beležile ženske organizacije. Ono što se nama čini da je problem, to je da se sa tom statistikom, naročito statistikom femicida, ne izlazi u javnost.

Nismo nikada sigurni koliko su ti podaci tačni. Ono što mi skupljamo, to su podaci koje objave mediji i tu uvek morate da proveravate da li je ono što mi računamo femicid, ili je ubistvo žene iz nekog potpuno drugog motiva, neko razbojništvo, pa je stradala neka žena, dakle da je bio muškarac, mogao bi i muškarac da strada, na tom mestu, iz tog razloga. Osobito nedostaju podaci za one žene koje će umreti kao posledica prethodnog nasilja, teškog prebijanja i slično, jer bi onda trebalo napraviti vezu između ovog dela i posledice, dakle, da li je ta veza kauzalna, i zavisi koliko vremena prođe od toga.

Svetlana Lukić: Setila sam se naslova Markesove knjige „Hronika najavljene smrti“. Mi smo imali nedavno slučaj, govorim o ovom u Pirotu, gde se nije postavljalo pitanje da li će, nego kada će ta žena biti ubijena. To nije jedini primer kada nasilnici sistematski zlostavljaju žene i progone ih kao zveri. Možda da na tom primeru iz Pirota vidimo koja od institucija je zakazala, i naravno, da završimo sa saopštenjem suda u Pirotu koje ulazi u istoriju beščašća sudske prakse.

Vanja Macanović: Evo, sad kad ste započeli temu sa femicidom i ovim velikim brojem ubijenih žena od početka ove godine, mi u stvari primećujemo da jako veliki broj žena koje su ubijene nisu ranije prijavljivale nasilje, i to je ono što nas zabrinjava. I prošle godine veliki broj žena nije prijavio nasilje. Znači, od prošle godine 26 žena i jedna devojčica koja je bila ubijena, znači 27, u 7 slučajeva je bilo ranije prijavljivano nasilje. U svim ostalim slučajevima nije.

I sada kad pogledamo ovu godinu, osim ovog slučaja u Pirotu, gde znamo da je bilo ranije prijavljivano nasilje, za ostale slučajeve to ne možemo da tvrdimo, i to je zabrinjavajuće. Ali onda je još više zabrinjavajuća činjenica da žena ovoliko puta prijavljuje nasilje institucijama, da dođe i do suda, da se tu vodio krivični postupak, i da onda ipak bude ubijena. I onda to šalje poruku svim ženama koje su se možda i razmišljale da prijave, da ne prijave nasilje. To je ono što nama žene kažu kad pozovu na telefon, da njima nasilnici govore: Prijavi me, pa ćeš proći kao ona što je bila na naslovnim stranama. I to je zastrašujuće.

Druga stvar jeste način na koji su postupale institucije u Pirotu. Mi vidimo da postoji ozbiljan zid ćutnje o tome šta je rađeno u Pirotu. Mi još uvek nismo slale dopise, čekamo da vidimo da li će neko od državnih institucija koje bi trebalo da preispituju, a to su Državno veće tužilaca, to je Republičko javno tužilaštvo, to je Visoki savet sudstva i Vrhovni kasacioni sud Srbije, da li će bilo ko da izađe i kaže: Evo, mi smo proverili, izvršili smo vanredni nadzor i našli smo te i te nedostatke. Mi to ne vidimo ni u prethodnim slučajevima koji su bili, ni sad u ovom slučaju u Pirotu. Ja to zovem ubistvom koje je moglo biti sprečeno, zato što je sud u Pirotu izašao sa tim saopštenjem, gde je rekao: Ovo ubistvo nije moglo biti sprečeno, a svi pokazatelji su da je moglo biti sprečeno.

Znači, ovde je zakazao ljudski faktor. Ovde nije pitanje zakona, mi zakone imamo, ali vi imate nešto što je ljudski faktor, gde se nasilnicima gleda kroz prste iz raznoraznih razloga. Ova žena je 8 puta prijavljivala pre nego što je pokrenuta istraga i tužilaštvo pokrenulo neki postupak protiv ovog učinioca, i onda su odlučili da sa njim naprave sporazum o priznanju krivice. I sve je to okej, i taj sporazum onda ide sudu. I ta dva meseca, u stvari, od kad je zaključen taj sporazum do kada ga je sud usvojio, vi u ta dva meseca imate da je podneta 9. prijava, i da tužilaštvo traži za tu 9. prijavu da se njemu odredi mera pritvaranja. I sud odlučuje da ga ne pritvori nego samo odredi meru zabrane prilaska i kontaktiranja.

I onda se pitate kako je moguće da to isto tužilaštvo, kad traži meru pritvaranja, ostaje kod ovog sporazuma o priznanju krivice, a on faktički nastavlja da vrši krivično delo, jer, kao, čitava poenta sporazuma je bila – on obećava da neće više nikada to uraditi, pa će zato zaključiti sporazum i proći lakše. A onda imate i sud koji zna da je tražen pritvor i da je odbijen, da je donesena samo mera zabrane prilaska i kontaktiranja, i prihvata sporazum – jer sud može da ne prihvati sporazum. I onda se stvarno pitate kako je sad to moguće.

Pritom, Pirot nije veliko mesto, Pirot je malo mesto. Nemate tu sad kao ovde u Beogradu, pa 17 opština, pa da li ćete da pokupite sve informacije. Tamo se ipak sve zna. I onda u stvari poruka koja je poslata ovoj ženi bila je, pa eto, on može faktički da radi šta god hoće, proći će sa tom novčanom kaznom koju dobijete za teži saobraćajni prekršaj, i onda je žena samo mogla da kaže: Pa okej, ja sad živim, pa verovatno, koliko budem živela pre nego što me ubije. Ja to pretpostavljam, čim se nije krila, dosta je hrabro išla gradom.

Tanja i ja smo bile u Pirotu na protestu kad je bio organizovan pre 2 ili 3 vikenda. Potpuno je zastrašujuće mesto gde je on nju ubio, to je šetačka zona. Vi shvatite da je on nju ubio nešto oko 11 sati u toku dana, žena je bila u crkvi, izašla iz crkve, došla do te piljare i on je tu upucao u glavu. To tako deluje kao mafijaško ubistvo, i stvarno se pitate da li je moguće da to tužilaštvo nije znalo. Svi sad kažu da je on bio ranije kažnjavan, i ako je, kako da kažem, bio u tim kriminalnim vodama, onda možete da pretpostavite da će neko ko je bio u kriminalnim vodama lako doći do nelegalnog pištolja.

I sad, kad se vratimo na ovaj rad grupa za koordinaciju i saradnju, ono što mi vidimo, vidimo da neka tužilaštva nisu razumela poentu Zakona. Zašto nisu razumeli, različiti su razlozi. Jedan dobar deo razloga leži u tome da je su imali loše edukatore, ali da za ovih 6 i po, skoro 7 godina, nisu mogli da razumeju, nisu mogli da pitaju, nisu mogli da pročitaju, a ima informacija, znači ima informacija i na sajtu Isključi nasilje, koji je sajt Ministarstva pravde, gde imate odgovore na sve nedoumice i pitanja, da ima tužilaca i tužiteljki koji se pojavljuju, koji mogu da pozovu svaki put, znači, ko je hteo, mogao je da se informiše, da nauči, da unapredi svoj rad, zato što to kako funkcionišu grupe za koordinaciju i saradnju daje toliko široka ovlašćenja da vi prikupljate sve i da stalno pozivate.

I ono što se ne razume: vi na grupama za koordinaciju ne razmatrate samo slučaj kada se prvi put prijavi; vi ga dokle god je on u visokom riziku, dokle god se tu nešto dešava, on se iznova i iznova vraća na razmatranje na grupu, da bi se onda gledalo: aha, preduzeli smo ove mere, je l’ ova mera dala efekat? Ova nije. Hajde da menjamo, zamenimo nečim drugim, i tako dalje. Vi stalno vagate na koji način ćete da zaštitite žrtvu dok ne dođete do rezultata koji treba da bude, a to je da se zaštiti njen život.

Tanja Ignjatović: Ali Vanja, mislim da je tu problem što se svaki put svaki događaj gleda izolovano. Ako čovek jedanput nešto prekrši, ili je imao hitnu meru pa je ponovio delo, nije prekršio meru, ponovio je delo, drugi put dolazi pred grupu. Grupa se pita: Dobro, da li će ovaj čovek ovom merom sada biti zaustavljen ili će to uraditi treći put? Dakle, šta nama govori ono što znamo o njemu, ono što znamo o kontekstu, ovo što znamo o ovoj ženi, da on neće treći put to ponoviti? Oni ponovo sednu i razmatraju. Ja uvek pitam: dobro, zašto bi dobio istu sankciju, odnosno to nije ni sankcija, to je restrikcija, mera, ako je prvi put dobio, pa je prekršio, pa drugi put dobio, pa je ponovio to delo, ili prekršio ili ponovio delo.

I sad imate i četvrti put, i peti put, i šesti put… Vi se pitate kako je moguće da troje odraslih ljudi ne kaže: Sačekajte, ovaj sistem, ova mera na ovom čoveku ne radi. Imamo li mi na raspolaganju nešto drugo? Dakle, kako ste zaključili, posle sedmog, osmog puta, da opet treba izreći istu meru, kad ta mera očigledno ne radi, i tom čoveku ne daje nikakvu poruku. Dakle, to ponavljanje sa istim postupkom koji zapravo ne rešava problem, i samo se štanca ista mera, i onda se kaže: Nismo mogli da uradimo ništa, ili: Uradili smo sve što je u našoj nadležnosti. Pa ne, niste.

Svetlana Lukić: Kad smo pomenuli to sramotno saopštenje pirotskog suda koje kaže: I pored svega, ta tragedija nije mogla da bude sprečena, ja ne znam zašto ne stave bilbord, pa u jednom ćošku da piše Prijavite nasilje, a u drugom Mi ne možemo to da sprečimo. Kad pominjete ovu grupu za koordinaciju, da ne bi bilo zabune, pošto nisam sigurna da većina ljudi zna: dakle, tu ne sedi bilo ko, tu sedi predstavnik policije, predstavnik tužilaštva i centra za socijalni rad.

Tanja Ignjatović: Zamenik javnog tužioca koji je specijalizovan, dakle, završio je ovu obuku koju Vanja pominje, nadležni policijski službenik koji je takođe završio obuku, specijalizovan, to nije policijski službenik iz patrole, ili dežurni policajac koji radi sve predmete, nego ovaj koji je specijalizovan, i iz centra za socijalni rad socijalna radnica koja zapravo predstavlja svoj organ. Oni tamo imaju voditelje slučaja. Ona, dakle, u ime svojih kolega donosi sve predmete koje su oni razmatrali. Njih troje su uvek, to je stalni sastav. Mogu da zovu, odnosno imaju obavezu da pozovu žrtvu, ako ona želi i ako je sposobna da učestvuje. Žrtva bi mogla da dovede nekoga ko je njena osoba od poverenja, ili nekog predstavnika ženske organizacije.

Mi često predlažemo tim grupama da pozovu žrtvu i nas, dakle, u njeno ime, da bi veći broj ljudi sagledao tu situaciju, i možda, kad pozovu žrtvu, da bi čuli njenu perspektivu. Dakle, da bi oni mogli da kažu šta tu ženu toliko zabrinjava, zašto se toliko plaši, ili zašto je sklona da možda odustane. Ono što policiji recimo često prolazi ispod radara, to su deca. I to se donekle može razumeti ako deca nisu direktne žrtve, ako su svedoci nasilja. Policija nije toliko obučavana za tu… Ali zato je tu centar za socijalni rad, da uključi decu u zaštitu, da bi sprečio da kada otac ima meru zabrane majci, on zapravo zaobiđe tu meru tako što ima slobodan pristup detetu, i tako može da maltretira majku, ali može i dete, kao što se nama desilo.

Ovde govorimo pre svega o zaštiti, kad govorimo o femicidu. Inače mi imamo čitav niz mera koje izostaju, koje su podrška, koje su oporavak od nasilja, koje su osamostaljivanje žrtve… Zato što u sistemu socijalne zaštite nema ničega. Ali ovde govorimo, prvo, hajde život, i tu bezbednost koja je i fizička ili psihička bezbednost, dakle, to da vas neko stalno maltretira, šalje poruke, uhodi, proganja, dakle, to je i fizička i psihička nebezbednost visokog nivoa. Visokog nivoa.

Svetlana Lukić: I na ovom primeru Pirota, i ne samo sada, može da se kaže da se relativno često primenjuje institut odloženog krivičnog gonjenja?

Vanja Macanović: Ovde je bio sporazum o priznanju krivice. Ovde on, kako da kažem, ima uslovnu osudu, i ono što je nama problem kod odlaganja krivičnog gonjenja, ali i kod sporazuma o priznanju krivice, je što se žrtva o tome ne obaveštava.

Svetlana Lukić: Prvo, ona se ne pita, ali se i ne obaveštava?

Vanja Macanović: Ne, ne. E sad, to je ono što je bio zadatak grupe. Suština grupe jeste da razmatraju kontekst i slučaj u kontekstu. Znači, ne tako parcijalno prijavljeni događaj po događaj, nego sve, znači, šta se prijavljivalo u tom momentu, i šta postoji u istorijatu, da bi moglo onda da se razmatra šta sve tu postoji od rizika, koje rizike je policija videla, a koje nije videla na početku, da centar za socijalni rad da svoje mišljenje vezano za rizike koji ne spadaju u domen rada policije, naročito ako je u pitanju psihičko nasilje, i onda da se napravi ta vrsta plana.

Zašto se žrtva poziva na grupu? Neće da je pozovu prvi put kad se slučaj razmatra, ali u nekom narednom periodu, kada oni procene da je visok rizik, i kada vide da tu ima osnova, da možda postupajući tužilac, eto, odluči da ide na sporazumno priznanju krivice, da se onda žrtva pozove i da joj se predoči ta informacija, i da se pita šta ona misli, jer faktički nama po Zakoniku o krivičnom postupku, nama su prava žrtava minimalna, ali ni taj minimum koji postoji se ne poštuje, a žrtva se i za primenu odlaganja krivičnog gonjenja i za sporazum, uopšte ne pita. I niko ne vodi računa o njenoj bezbednosti. To su sve instituti koji su napravljeni u korist osumnjičenih, tako da se žrtva uopšte ne pita, i sramotno je što žrtva ne dobija čak ni te presude koje su donete na osnovu sporazuma o priznanju krivice.

A kada je u pitanju odlaganje krivičnog gonjenja, ona dobije informaciju da je taj institut primenjen, znači, kada taj osumnjičeni ispuni obavezu koja mu je bila naložena kroz odlaganje, onda tužilaštvo donese rešenje o odbačaju krivične prijave, i tad joj dostavljaju rešenje na koje ona nema više pravo žalbe, tako je po zakonu. To je jedno ozbiljno kršenje prava žrtve i ozbiljno nerazmišljanje onih koji su pisali Zakon o tome zašto su te informacije i te stvari jako bitne. Okej, možda ne treba da žrtva odlučuje da li će to primeniti, ali mora da bude pitana, mora da se razmatra njena bezbednost. Nije sporazum o priznanju krivice loš sam po sebi, ali stavite još neke obaveze tom učiniocu, a ne samo to da plati 100.000 dinara.

Tanja Ignjatović: I u krajnjoj liniji, čuti žrtvu, zato što ona može da kaže: Ja znam da on to neće poštovati, ja znam da ću i dalje biti u bezbednosnom riziku, pa da onda ti ljudi malo to razmotre. Ali dobro ste rekli za ove bilborde sa ovim paradoksom, staviti Prijavite nasilje, a onda i Nećemo vas zaštititi. Evo, ja sam nedavno bila na prezentaciji jednog istraživanja o tome zašto žene ne prijavljuju nasilje, ili koliko žene prijavljuju nasilje. Znate kako uvek idu uvodi, kada su visoke zvanice, i tu je bila i ministarka pravde. Dakle, dve glavne poruke su bile, jedna je bila: Prijavite svaki događaj i sumnju, i žrtve i bilo ko iz njenog okruženja ko zna, zovite policiju, a druga, tu je baš ministarka izgovorila: Ostanite u krivičnom postupku, ne odustajte, po svaku cenu.

I sad, ono što se uvek desi na takvim prezentacijama, te visoke zvanice imaju druga, preča posla, oni odu, onda idu rezultati istraživanja, a onda idu praktičari da pričaju kako je to zapravo realno. I sad, ja sam bila pozvana, jedna koleginica iz jedne romske organizacije koja je objašnjavala koliko to, dakle, ne radi u romskoj zajednici… Jer oni dođu, kažu da je sve odlično, samo vi prijavite i samo ne odustajte, i nikada ne čuju, prvo: 60% žrtava odustaje kada je u pitanju nasilje u porodici, odustaje od krivičnog postupka. Pa, gde je nama analiza zašto se odustaje? Dakle, da li stvarno neko veruje da žene neće da ostanu, i samo treba da izdrže?

Krivična materija koja je nekada uređivana na određeni način, gde žrtve ne figuriraju dovoljno, ona je svedok u svom vlastitom slučaju, znači tužioci nemaju vremena ni da se vide sa žrtvama, žrtve ne doživljavaju kao da su tužioci, uslovno rečeno, njihovi advokati, pa da one mogu da izraze neslaganje, slaganje, strahove, i tako dalje. Mi stvarno to moramo da menjamo.

Što se tiče Strategije za sprečavanje nasilja u porodici, koja je usvojena 2021. godine, evo, mi smo sad već treću godinu bez akcionog plana. Zašto? Zato što državna administracija ne ume da napravi dokument koji je dovoljno valjan da prođe kod ministra finansija. I on odbija, svake godine, taj akcioni plan – ja ne znam šta mu nedostaje, verovatno je nešto što je procedura, što je, kako vam kažem, osnovna stvar koju mora administracija da reši. I onda odbije 2021. odbije 2022, i evo ga sad odbio i za 2023. godinu, i sad novi ministar socijalne zaštite kaže: Pa najbolje je da mi formiramo radnu grupu i napravimo novi akcioni plan… Kakvu radnu grupu? Ali mi nemamo para za to, nego nam trebaju donatorska sredstva za radnu grupu… I vi ostanete zapanjeni.

Pazite, imamo strateški plan gde su odvojena donatorska sredstva da se napravi Strategija. Ko treba da zna kako da napravi akcioni plan, da bi ministar finansija dao sredstva da se realizuju mere koje bi pomogle žrtvama, i ženama, i žrtvama nasilja u porodici?

Svetlana Lukić: Da li uopšte postoji bilo kakav način na koji institucije prate osobu koja je pokazala i dokazala da je sklona teškom fizičkom nasilju nad ženama, partnerkama…

Vanja Macanović: Da. Pa to je isto nešto što smo mi, evo već više od 10 godina, predlagale da se unese u naš Krivični zakonik, a to je da postoje mere praćenja osuđenih učinilaca nakon što izađu iz zatvora, i da se to uvede za ova teška krivična dela, ali i za specifična dela, kao što jeste nasilje u porodici. Mali broj učinilaca nasilja u porodici ide u zatvor, ali ti koji odu, ti su onda ozbiljno nasilni. I to tako stalno prolazi u Ministarstvu pravde, da niko na to ne reaguje. Mi smo to ponovo inicirale kad je bio pušten ovaj silovatelj, koga su onda građani i mediji svuda pratili po gradu, što ne treba da bude zadatak ni građana ni medija, nego treba da bude zadatak državnih institucija, ali faktički vi nemate nikakvo sistemsko praćenje.

Ono što, srećom, imamo u Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, imamo ove grupe za koordinaciju i saradnju. I mi vidimo tamo gde grupe rade dobro i gde su profesionalci razumeli suštinu Zakona, to je da oni preko grupa mogu da prate i to. I mi stalno, kada držimo edukacije za stručnjake, razgovaramo o tome da kada neko izlazi iz zatvora, a učinio je nasilje u porodici ili neko iz ovog domena, je l’ te, krivičnih dela, s obzirom na to da se informacija o njegovom izlasku dostavlja centru za socijalni rad i policiji nekih mesec dana unapred, znači to je momenat kada se taj slučaj ponovo vraća na grupu, i onda se razmatra šta i kako dalje. Znači, da se prati, da se napravi plan, da se pozove žrtva, da se sa njom ispregovara i dogovori kako će se pratiti.

I mi smo nedavno od jedne odlične tužiteljke iz Mladenovca čuli kako je ona organizovala u tom jednom slučaju, gde je on čak imao i meru obaveznog lečenja od alkoholizma, pa je onda to trebalo da se nastavi i kad je izašao iz zatvora, tako da su oni sve to pratili, on je znao da je pod nadzorom, i to je ono što šalje poruku nasilnicima.

Svetlana Lukić: Ali to su ekscesne situacije, manje više.

Vanja Macanović: Da. To sad jesu. Mi retko kada pričamo o slučajevima gde smo mi spasili živote, a takvi slučajevi postoje. I postoje i kod nas u Autonomnom ženskom centru, gde smo mi zajedno sa nekim grupama za koordinaciju i saradnju, znači zajedničkim rado, učestvovanjem, mi podržavali žrtvu, mi uspeli da spasimo živote tih žena, ali i dece. I onda vidite da može, znači, da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici toliko širok, daje tako velike mogućnosti, samo ko hoće da ga primenjuje.

Tanja Ignjatović: Kao što nedostaje ovaj nadzor i kontrola kad se nešto desi, ta analiza, šta se zapravo desilo, gde su greške, da se ne ponovi, nema razmene informacija u sistemu ni o dobrim stvarima, niti da, recimo, kad se nešto uspostavi kao jedna praksa koja stalno rađa dobre rezultate, da se onda kaže: Aha, evo od sutra ćemo da to prenesemo. Takva stvar se zapravo desila evo sad kad je u Više javno tužilaštvo u Beogradu postavljena koordinatorka za rodno zasnovano nasilje. Dakle, kad postavite na jedno mesto ženu koja razume i hoće da se bavi time, onda ona može da doprinese u kratkom vremenu da se nešto što je dobra praksa proširi na sva niža, dakle, osnovna javna tužilaštva. Ovo tužilaštvo radi ovu situaciju dobro, hajde onda svi. Ovo je smislilo model podrške ženama, odnosno posredovanje u zapošljavanju, hajde svi. Znači, tako bismo ubrzali, da se zapravo sistem brže uči i manje greši. Ali nema ko to da radi.

Svetlana Lukić: Razumem to o čemu govorite, e sad, i posle svih ovih drastičnih I tragičnih slučajeva, sud kaže: Mi nismo krivi, policija kaže: Mi nismo krivi. Mogli bi makar da napišu saopštenje koje mi, u stvari, ne možemo do kraja da proverimo: Evo, sve smo proverili, nema propusta… Ne. Oni se čak ni ne trude da fingiraju analizu pojedinačnih slučajeva. Više nema ni hipokrizije.

Vanja Macanović: Znate ono kad uhvatite dete da je napravilo neki nestašluk, pa ono kaže nisam ja, nisam ja. E, naše institucije meni sad stvarno tako deluju, mislim, sa ovim saopštenjem koje je bilo, suda u Pirotu, i ovo sada saopštenje Prvog osnovnog suda, vezano za ovu devojčicu iz Mirijeva. To je toliko strašno, to utrkivanje, samo da skinete odgovornost sa sebe i da kažete: Nismo mi odgovorni, a vi iz saopštenja vidite da odgovornost samo blinka koliko su bili odgovorni, i da su se u stvari pohvalili svojim neradom. I to je mnogo strašno, znate, i kada izdaju to saopštenje, oni uopšte ne razumeju šta su imali sve od mogućnosti koje im omogućava Zakon.

Tanja Ignjatović: Meni je Zaječar primer. Dakle, izašlo je saopštenje centra za socijalni rad, kaže, porodica nam je bila po raznim osnovama bila na evidenciji od 2016. godine. Mi smo u kontinuitetu pratili i preduzeli smo sve iz svoje nadležnosti. Sačekajte! Kako je moguće? Kako je moguće da vi 6 godina pratite porodicu i ništa niste videli? Reč je o devojčici koja je preminula od posledica batina od očuha.

Znači, svaki dan su novinari dodavali informacije iz kojih smo mi videli mnogo strašnih stvari, i mnogo obaveza centra za socijalni rad kao organa starateljstva. Dakle, svako od njih, na kojoj god je poziciji, zapravo štiti svoju poziciju. Priznavanjem da je neki propust nastao, vi zapravo ugrožavate sve po vertikali. I tako je, znači, od rukovodioca službe do ministra. Mi živimo u društvu u kome vi šta god kažete da nije u redu u sistemu, to je direktni napad na predsednika. Ja se stvarno nekad pitam kako se nama više stvari… Verovatno jeste, samo nisu ovako dramatične. Jer ono što mi na primer vidimo koliko se žene muče da ostvare osnovne stvari, osnovna zaštita od nasilja, pa poveravanje dece, pa održavanje kontakta a da vas neko ne maltretira godinama, pa alimentacije, pa… šta god pipnete, sve je sa užasnim naporom i troškom građanskih resursa da ostvare ono što bi sistem morao da radi po automatizmu, što je pravo građanina i što bi morao da dobija, kako da vam kažem, kad god se pojavi na šalteru, ili kod stručnjaka, morao bi da to može da ostvari u razumno kratkom roku, a ne do iscrpljenja.

Svetlana Lukić: Država na neki način diskriminiše žrtve u odnosu na počinioce. Sigurne kuće, koliko ja znam, finansiraju se na lokalu, znači pitanje je da li će Gadžin Han, Vladičin Han, Žagubica, i tako dalje, sa tim apsurdno malim budžetima moći to sebi da priušte, ili to može samo u Beogradu, što onda znači da se vrši diskriminacija po mestu stanovanja. Za sve to vreme se iz republičkog budžeta izdvajaju sredstva da bi se pomoglo počiniocima nasilja nad ženama. Je l’ sam dobro ja to razumela?

Vanja Macanović: Jeste. Uboli ste moju bolnu tačku, a to je ovaj Zakon o rodnoj ravnopravnosti, gde je predlog Autonomnog ženskog centra da se kroz taj Zakon reguliše finansiranje tih specijalizovanih usluga kada je u pitanju nasilje u porodici, da ono što je bilo u radnoj verziji, što je bilo na javnoj raspravi, da je do ulaska u Narodnu skupštinu u potpunosti izmenjeno, tako da je na kraju ono što je sadašnja verzija, što je Zakon, to je znači da se sigurne kuće i krizni centri za žrtve silovanja finansiraju sa lokalnog nivoa, a da će se ovi programi za učinioce nasilja finansirati iz budžeta države. I onda se stvarno pitate da li je moguće, em što nam učinioci nasilja imaju besplatno zdravstveno kad su u pritvoru, zatvoru i sve ostalo, znači imaju pravo na besplatnog branioca ako ne mogu da ga priušte, a vi faktički sve to za žrtve nemate, čak neće ostvariti ni pravo na naknadu štete, jer se upućuju na parnicu…

Mi smo opet vratili sigurne kuće na lokal, a znamo da imamo problem sa finansiranjem sigurnih kuća, i znamo da i tamo gde one postoje, da ti gradovi i te opštine imaju dosta problema da to finansiraju, i da kada žrtve iz drugih mesta treba da budu smeštene u sigurnu kuću, znači, koja pripada toj lokalnoj samoupravi, onda ove druge lokalne samouprave moraju da plaćaju. To uopšte nisu mali iznosi, i nama se u stvari dešava ne samo ovo da kažete sad, postoji u Beogradu, pa kao, druge žrtve će biti diskriminisane, nego faktički su u svim onim mestima gde ne postoje sigurne kuće žrtve diskriminisane, i zavise od toga da li te lokalne samouprave imaju opredeljena sredstva za one žrtve kojima je potrebno da budu smeštene u sigurnoj kući. Jer ako opštine ne prihvate da plate, sigurna kuća može da otkaže.

I imamo sad i ove krizne centre za žrtve silovanja koji pitanje kad će zaživeti, ali naravno, sa lokalnim finansiranjem neće nikad zaživeti. I vi onda vidite u izveštaju Ministarstva pravde da samo jedna trećina opština faktički ima sredstva i ispunjava obaveze, znači, i bilo je i to da su odobravali i besplatna zastupanja od strane advokata, jedna trećina ispunjava ono što je taj minimum, makar da imaju pravnika koji je zaposlen negde da na puno, negde na pola radnog vremena, eto da se kaže da imaju pravnika za besplatnu pomoć. Ali taj pravnik radi i druge poslove, i imate jednu trećinu onih najsiromašnijih opština koje dobijaju namenske budžete sa republičkog nivoa, koje nemaju ni za tu osnovnu besplatnu pravnu pomoć.

Svetlana Lukić: Pa to je najmanje 30 opština.

Vanja Macanović: Jeste. I kako mi očekujemo da će ove dve trećine opština ikada moći da finansiraju sigurne kuće? Pa naravno da neće moći! I to je jasno kao dan. Faktički, i ovo što imamo sigurnih kuća, to je u ovim većim gradovima koji imaju svoje budžete i više sredstava, ali daleko da je to idealan sistem. Organizacije civilnog društva koje pružaju pomoć i podršku žrtvama, koje pružaju besplatnu pravnu pomoć, evo već 5 godina za redom nisu dobile sredstva na konkursu iz ovog oportuniteta.

Svetlana Lukić: Po tom osnovu se skupi nekoliko miliona evra, je l’ tako?

Vanja Macanović: Jeste. Preko 4 miliona evra se deli.

Svetlana Lukić: Zapanjujuće je to da tu veliki broj tih nasilnika plati državi, onda država, umesto da dodeli nekome ko može da pomogne njihovim žrtvama, ona daje novac da bi se okrečila neka škola. Mislim, sve je to u redu, ali to država treba da finansira na drugi način. Da li je tačno da je po zvaničnim podacima broj usluga besplatne pravne pomoći koje pruža 11 organizacija civilnog društva praktično isti kao broj usluga koje pruža…

Vanja Macanović: Skoro 90% opština u Srbiji.

Svetlana Lukić: Ni to im ne govori da treba da daju nešto organizacijama civilnog društva koje pomažu ženama žrtvama nasilja, silovanja, polnog uznemiravanja, i tako dalje.

Vanja Macanović: Piše se da, znači, organizacije koje pružaju besplatnu pravnu pomoć mogu da se finansiraju projektno, ali onda, kako da kažem, jedini način da podnesete projekat za finansiranje besplatne pravne pomoći jeste ovaj konkurs oportuniteta, znači ne postoji drugi konkurs na koji možete da aplicirate. I sad, nije problem ni to što 90% sredstava ode državi. Sad, jako je teško da kada pružate uslugu, da kažete: E, pa ne treba da ode za mamograf…

Svetlana Lukić: Razumem, ali to su stvari koje država mora da plaća iz budžeta. Je l’ plaćamo to vražije zdravstveno i socijalno i poreze i sve ostalo? To je, izvinite, na nivou onoga što je rekao Vulin kada je uhvaćen da novac deli nepostojećim NVO, i kada je onda rekao: E, onda ne damo nevladinim organizacijama, daćemo deci koja boluju od retkih bolesti. Ti sad stvarno ne možeš da kažeš: Nemoj da daš deci. Ali prosto to ne može tako, mora da se zna koja sredstva su namenjena za koje stvari.

Tanja Ignjatović: Ali si ti uskratio sve korisnike socijalnih usluga te sume! Ko ti je dao pravo da to uradiš?

Vanja Macanović: Mnogo je teško argumentovati zašto se mi bunimo.

Svetlana Lukić: Aha, tražite pare za svoje plate…

Vanja Macanović: Jeste. Ljudi ne razumeju da mi besplatnu pravnu pomoć pružamo tako što moramo da pronađemo sredstva da bi mogli da pružamo besplatnu pravnu pomoć ženama koje nam se obrate. Znači, država nas uopšte u tom delu ne finansira, a onda moramo svake godine da izveštavamo državu o broju usluga koje smo pružili. Ako je ne izvestimo, možemo da izgubimo pravo da pružamo besplatnu pravnu pomoć, jer kad ste se jednom prijavili da je pružate, vi morate da je pružate, i državu ne zanima kako ćete vi nabaviti sredstva. Faktički, jedan deo tih žrtava ovih krivičnih dela rodno zasnovanog nasilja je ostao uskraćen za pravdu zato što su tužilaštva primenila oportunitet.

Mi smo čak videli u jednom slučaju, da je, iako postoji zabrana da se oportunitet, ta uplata u humanitarne svrhe, primenjuje u slučajevima nasilja u porodici, da je tužilac prekvalifikovao delo u drugo krivično delo, zlostavljanje i mučenje, da bi mogao da primeni oportunitet, iako je bilo čisto delo nasilja u porodici, znate. Na te načine će opet žrtve ovih krivičnih dela ostati uskraćene za to zadovoljenje pravde, pa kad neko dobije uslovnu osudu, makar i da pristane na sporazum o priznanju krivice, znači, nego se primeni oportunitet, i da onda ništa. Ali stvarno, da nijednoj jedinoj organizaciji koja se bavi žrtvama, pruža pomoć i podršku, ne budu dodeljena sredstva… I to tako traje, evo sad već sad pet godina za redom. Videćemo sad šta će biti u ovoj šestoj godini.

Svetlana Lukić: A mnoge od tih organizacija rade decenijama…

Vanja Macanović: Jeste. Autonomni ženski centar ove godine slavi 30 godina rada.

Tanja Ignjatović: Sada mi treba da dokazujemo da to znamo da radimo, ne samo Autonomni ženski centar, nego sve organizacije iz mreže koje najmanje 15 godina rade, a na lokalnom nivou, pošto su usluge spuštene na lokalni nivo, tamo neke kabadahije koje ništa ne znaju svojim pajtosima daju da rade SOS telefone i ove usluge za žrtve. Taj Leskovac je nečuvena priča: dakle, čovek dva puta kažnjavan za nasilje u porodici, kad se domogao registracije nevladine organizacije, od lokalne samouprave dobija da daje uslugu SOS telefona, iako ženska organizacija u tom gradu tu uslugu pruža od 2005. godine. I ovaj čovek kaže: on će pružati podršku i muškim i ženskim žrtvama, a mi diskriminišemo muškarce, i nas bi trebalo po Zakonu o zabrani diskriminacije ganjati i zatvoriti.

Dakle, imate stvaranje tih partijskih organizacija koje služe samo da bi sredstva koja postoje pri svakom ministarstvu, za socijalne usluge, za pravnu pomoć, za projekte koji su namenjeni podršci ovim ili onim ciljnim grupama, što su i žene, žene na selu, starije žene, mlade žene, deca sa invaliditetom, šta god, da bi se, zapravo, taj novac izvlačio.

Ovo BIRN-ovo istraživanje koje je pokazalo koju količinu novca je za dve godine, koliko je bio na čelu ovog novog Ministarstva za podršku porodici i demografiju, dakle, 3 miliona evra su dobile organizacije koje ne znate da postoje. To je potpuno neverovatno, pozovete nekoga ko stoji da je predao projekat i da je na čelu te organizacije, ne zna ni kako mu se organizacija zove, puni naziv, ne zna ni kako mu se projekat zove, a dobio je 25 miliona dinara. I sad se vi pitate: dobro, je l’ BIRN laže, ili je ovo istina? Gde je to tužilaštvo, odmah da upadne, gde su te inspekcije? Gde su te agencije za pranje novca, za korupciju, šta god? Znači, mala organizacija u Kraljevu dva meseca u svojoj kancelariji ima tri vrste inspekcija, po onom Pravilniku o sprečavanju terorizma, a ovde vam neko kaže: ministar je za dve godine oprao…

Vanja Macanović: 56 miliona evra.

Tanja Ignjatović: Sačekajte, znate koliko je ljudi u ovoj zemlji ostalo uskraćeno za podršku, da im otvore vrata, da im donesu nešto; asistenti za decu, za školu, žrtve nasilja… Naravno, to je ciljna grupa koja je najranjivija, najzavisnija, najlakše je njom manipulisati, najteže će se buniti. O tome šta se finansira ne moramo ni da razgovaramo, to vidimo: ovi stadioni, koji ne znate ko će da igra na njima, i naravno, nasilnici. Ja se stalno pitam da li stvarno neko misli da treba platiti terapiju nekome ko može da ne čini to što čini. Dakle, to nije nikakva bolest, nasilje nije poremećaj, nego to je stav da mu se može i da mu niko ništa ne može. I sad ćemo mi njima da plaćamo, a oni neće da plaćaju alimentaciju svojoj deci.

Vratimo se na priču: da li je neko izašao i rekao: Sad ćemo da stanemo na kraj, evo ovoj jednoj liniji, ovom problemu, finansijama, što je valjda najlakše stati na kraj. Mnogo je teže ovo kako da prepoznamo, kako da ohrabrimo žene, da kad prijave opasno nasilje, teško nasilje, da će tada dobiti intervenciju koja joj garantuje bezbednost, da neće niko da pogreši u sistemu i da je on posle toga još više maltretira ili ubije. To je mnogo složenije nego ovo što možemo da zaustavimo, ali očigledno nema želje da se zaustavi.

Vanja Macanović: Mi imamo sve te divne strategije koje su odlično napisane. Ali faktički, iza toga vi nemate ništa, a onda, u pozadini, imamo to da se u stvari sredstva daju… to čak više nisu ni GONGO. Znate, GONGO organizacije makar imaju svoj web sajt, imaju neke aktivnosti, izlaze sa nekim saopštenjima. Ali ovo su potpuno lažne nevladine organizacije, nemaju ni web sajt, nemaju ništa, imaju te zakonske zastupnike koji ne znaju ni kako se organizacija zove niti koje su projekte dobili. To je stvarno organizovani kriminal. Mi 20 godina pričamo da je najveća korupcija uvek bila u socijali, sad je samo, da kažem, toliko procvetala… jasno je da se najviše novca uzima upravo tom korupcijom u socijalnim pitanjima. I onda vas pitaju, pa šta mislite o toj Strategiji za podršku civilnom društvu i saradnji… Ma, o čemu mi pričamo?

Tanja Ignjatović: Znamo i mi kako bi mogli da se dogovorimo sa Ministarstvom, da dobijemo pare i da damo 25%, 50%, ko god tražio od tih para. Evo vama velike pare, pokrijte svoj rad, ali nama u džepove… Mi to nećemo da radimo. I ne samo to; mi nećemo da kažemo: Divno je sve. Civilni sektor postoji da bi bio korektiv, da bi ukazivao na ona mesta gde država s visine ne može da vidi, dakle na one ljude koje država s visine ne može da vidi. Znači, prirodna stvar je da mi govorimo šta ne valja na terenu, među ljudima, među onim ciljnim grupama koje najslabije mogu da ostvare svoja prava.

Vanja Macanović: Mi smo započele sa prethodnim Zaštitnikom građana da tražimo od njega da ispita odgovornost institucija. Zaštitnik građana ima limitiranu odgovornost na, znači, postupanje centara za socijalni rad, policije, domova zdravlja i svih onih koji pripadaju javnom sektoru. Ne može da ispituje rad sudova i tužilaštva. I kako je sad ovo vreme odmicalo i dešavali se slučajevi posle silnih preporuka Zaštitnika građana u ovim slučajevima femicida, odmah smo videli da postoji velika odgovornost sudija i tužilaca. A nekako se na njih zaboravlja. Ja stalno govorim o onom slučaju koji je bio u decembru 2021. godine u Somboru, gde je vođen ceo krivični postupak, čovek je bio u pritvoru, i na kraju, kad je sudija doneo odluku da ga osudi na preko 3 godine kazne zatvora, odlučio je da ga pusti iz pritvora i on je, naravno, otišao i ubio bivšu suprugu i dve ćerke.

Mi smo po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja tražili tu dokumentaciju tužilaštva, i nama je tužilaštvo stvarno sve poslalo. I vi vidite, kada čitate svu tu dokumentaciju i tu optužnicu, da je čovek sve što je radio, on je najavljivao da će to da uradi. Ja ne znam kako sudiji koji to čita nije bilo jasno da će on to uraditi. I to je direktna odgovornost sudije. Nemate nikakvu posledicu.

Tanja Ignjatović: I nemate naknadu štete. Napravljen je propust, državni organ nešto nije uradio. Država je dužna da porodici, ko god da su da nadoknadi štetu. Ne učinilac, nego država je dužna, i zato ona odbija da ratifikuje tu Konvenciju. Da mora da plati, verovatno bi drugačije mislili. Da moraju ozbiljno da plate.

Vanja Macanović: I ono što svaki put primećujem u sistemu, da kad se izdvoji neko ko hoće da radi više I bolje, njega sistem odmah ruši. I to je, kako da kažem, jedna konstanta, unazad 15 i više godina. Nama je stvarno ovo bilo potpuno poražavajuće sa zamenicom tužioca Gorjana Mirčić Čaluković, zato što je ona neko ko sa nama sarađuje više od 15 godina, koja je učestvovala u izradi Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koja je edukovala sve profesionalce, sudije i tužioce. Znači, nema osobe koja se bavi nasiljem u porodici a da nju ne zna. I onda ispadne da u Državnom veću tužilaca, kada su ih sada ocenjivali, da je na usmenom razgovoru dobila manji broj poena, tako da je 34. od četrdeset troje na listi. Prosto, znate, stvarno je nemoguće… Pritom, stvarno, edukacije i sve što je ona uradila u prethodnoj godini, je nešto što država Srbija piše u ovim izveštajima Evropskoj uniji…

Svetlana Lukić: Time se hvale…

Vanja Macanović: Kako je Poglavlje 23 stiglo dotle… naravno, ne piše njeno ime, ali to je njen rad. Toliko je žena uradila za ovu temu, da onda vama u Državnom veću tužilaca kaže da ona nije zadovoljila na usmenom razgovoru. Znate, to je toliko poražavajuće. I činjenica da ako ona ne bude izabrana, znači da joj onda prestaje to upućivanje posle godinu dana, i moraće da se vrati na osnovni nivo. I onda vama, znate, sve što je urađeno pada u vodu, a taman se system pokrenuo. Ne zbog nje, nego zbog žrtava. Tako da je to sramota Državnog veća tužilaca, ovog sadašnjeg sastava… Ali takođe je i sramota Državnog veća tužilaca to što ne reaguju u ovim slučajevima. Ali opet vi vidite da onaj ko je poverenik za tužilaštvo iz Vršca, ne reaguje se na slučaj u Vršcu, protiv tužioca koji je najodgovorniji. Ne reaguje se za ovaj Pirot, ne reaguje se za sve slučajeve gde imate direktnu odgovornost tužilaštva. I onda se stvarno pitate ko vam sedi u Državnom veću tužilaca.

Tanja Ignjatović: A pošto nema nadzora, i pošto oni moraju da budu nezavisni i samostalni i već šta, znači, to ne može niko da poboljša nego iznutra. Taj sistem mora da se iznutra samoreguliše, drugačije ne može. I ovo nije pitanje jedne tužiteljke, i nije pitanje to što je mi znamo 15 godina i što je zna cela Srbija. Ovo je na simboličkom nivou poruka vezana za temu. I ne samo to. Ta tema nasilja prema ženama, njihova zaštita, to visokopozicionirani u pravosuđu bagatelišu. Problem sistema je što niko nikom ni za šta ne odgovara, nego je na nivou ja to hoću ili ja to neću, ja to razumem ili ja to ne razumem. I niko mi ništa ne može.

Vanja Macanović: Stalno bijemo tu bitku. Jako sam ogorčena na ovaj projekat koji podržava Evropska unija, OEBS… znači ono vezano za strategiju za žrtve, zato što je dozvoljeno Ministarstvu pravde da ono određuje gde će žrtve da budu locirane. Vi nemate analizu toga koliko žrtava ima u Srbiji, gde ih ima najviše, pa da onda kažete: Aha, tu bi prvo trebalo da imate službe za žrtve. Ne, mi smo službe za žrtve stavili u više sudove. Vi najmanje žrtava imate pred višim sudovima. I vi imate 30 hiljada evra uloženih u 5 viših sudova u Srbiji, a nemate podatak koliko je žrtava bilo saslušano u tim prostorijama. Pritom, sud je poslednja instanca.

Nama službe za žrtve trebaju u tužilaštvima, i to u osnovnim tužilaštvima, gde imate najveći broj žrtava. Vi već imate 10 puta manji u višim tužilaštvima. A mi smo stavili u više sudove! Znate, kad žrtva prođe torturu davanja iskaza pred učiniocem, pred njim u tužilaštvu, pa njoj više u sudu ne treba. Ona je pre toga ili odustala, ili je toliko više istraumatizovana… Mojoj klijentkinji je dat status posebno osetljivog svedoka, znači sudija je više puta, iz Trećeg suda, morala da zakazuje tu posebnu sudnicu i prostoriju u Višem sudu, i to je tako trajalo. Nama je učinilac uspevao, znači, sva 3, 4, 5 puta, koliko smo mi tamo odlazili, da izbegne, znači da ima neko opravdanje, ili ne dođe, ili iz nekog razloga onda ne dođe njegov branilac, tako da se na kraju, mi sad suočavamo sa tim da će taj slučaj da zastari. To je potpuno strašno.

Ovaj sistem dozvoljava učiniocima i njihovim braniocima da zloupotrebljavaju sva moguća procesna prava i da nemate mogućnost da ih u tome zaustavite. To, kako da kažem, toliko obeshrabruje. A gurate, ono, 6 godina. 6 godina je neko u postupku i na kraju će slučaj da zastari. I to je poražavajuće.

Svetlana Lukić: Hvala vam mnogo na ovom razgovoru. Nažalost, imaćemo prilike da uskoro ponovo razgovaramo.

Peščanik.net, 05.04.2023.

FEMINIZAM