Beograd, Jim Sumkay

Beograd, Jim Sumkay

Ovaj tekst se neće baviti temeljnom analizom zakona koji regulišu oduzimanje poslovne sposobnosti i sistem starateljstva, jer je ova tema detaljno obrađena u drugim tekstovima i publikacijima.[1] Iz istih razloga, neće biti reči o praksi državnih organa koji lica sa teškoćama masovno lišavaju poslovne sposobnosti svodeći ih na puke objekte.[2]

U centru pažnje nalaziće se pitanje da li su nedavne izmene odredaba Zakona o vanparničnom postupku[3] (ZVP) koje uređuju postupak oduzimanja poslovne sposobnosti u skladu sa međunarodnim obavezama Republike Srbije. Pokazaće se da su te izmene iznuđene, površne i, zašto ne reći otvoreno, besmislene jer ne unose suštinske promene u pristupu osobama sa intelektualnim ili psihosocijalnim teškoćama (osobe sa teškoćama). Dalje, pružiće se ubedljivi argumenti da je aktuelna vlast potpuno nezainteresovana za položaj ljudi sa teškoćama, već samo reaguje na pritisak Komiteta ministara Saveta Evrope.

Kvalitet i domašaj promena ZVP

Prva, donekle formalna kritika odnosi se na sam zakon u kojem se uređuje postupak oduzimanja poslovne sposobnosti. Naime, postupak oduzimanja poslovne sposobnosti trenutno je uređen u ZVP. Upitno je da li ovaj postupak uopšte treba označiti kao vanparnični, jer to implicira da ovde nema nikakvog spora to jest parnice. Na primer, iako raspravljanje zaostavštine, koje ima za cilj da utvrdi ko su naslednici, koja imovina ulazi u zaostavštinu i šta kome pripada – spada u vanparnični postupak, eventualni spor o činjenicama se rešava po pravilima parničnog postupka. Sa druge strane, u postupku oduzimanja poslovne sposobnosti se raspravlja o činjenicama, to jest da li je neko lice „sposobno za normalno rasuđivanje”,[4] koje su po pravilu sporne i na osnovu kojih se čovek lišava mogućnosti da upravlja svojim životom. Uprkos tome, ZVP ovde ne predviđa upućivanje na parnicu, već se ovaj spor rešava po vanparničnim pravilima. Ispravnije bi bilo položaj i podršku koju ljudima sa smetnjama treba pružiti urediti – posebnim zakonom, koji bi sadržao i procesne i materijalne odredbe, koje se trenutno nalaze u Porodičnom zakonu.

Takođe, izmene odredaba ZVP koje regulišu postupak oduzimanja poslovne sposobnosti izvršene su zajedno sa odredbama kojima se javnim beležnicima poverava sprovođenje određenih vanparničnih radnji. Postupak oduzimanja poslovne sposobnosti utiče na suštinu prava velikog broja ljudi koji su izloženi predrasudama i diskriminaciji te stoga nije primereno o njegovim izmenama odlučivati „u paketu“.

Što se suštinskih prigovora tiče, prvo treba naglasiti da je zakonodavac zadržao institut lišenja poslovne sposobnosti, što predstavlja ključno neslaganje sa obavezama propisanim u članu 12 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, o čemu sam pisao ovde. On čak nije ni pokušao da ZVP makar delimično uskladi za zahtevima Konvencije uvođenjem nekih elementa pružanje podrške u donošenju odluka.[5]

Prema tome, ovo rešenje nije u skladu sa pristupom koji se zasniva na socijalnom modelu. Sa druge strane, izmene ZVP nisu u skladu ni sa drugim pristupom zaštiti prava osoba sa teškoćama, koji naglasak stavlja na jače procesne garancije i načela neophodnosti i srazmernosti. Takođe je zadržana i jedna od najspornijih odredbi koja omogućuje sudiji da ne sasluša lično čoveka o čijoj poslovnoj sposobnosti odlučuje. Ova odredba, iako predviđena kao izuzetak u praksi – postala pravilo, zbog čega većina ljudi biva lišena poslovne sposobnosti bez uspostavljanja vizuelnog kontakta sa sudijom.[6] Ironnija je da je pravo na izvođenje pred sudiju civilizacijska tekovina koja se priznaje okrivljenima u krivičnom postupku, dok se osobama koje nisu prestupnici „pomaže“ tako što se osuđuju na građansku smrt, a da nisu ni videli sudiju.

Predlagač navodi da su u postupku skraćeni pojedini rokovi za postupanje, međutim rokovi sami po sebi nikada nisi ni bili preveliki problem. Dalje, navodi se da je uvedena obaveza suda da bar jednom u 3 godine preispita postojanje razloga na osnovu kojih je poslovna sposobnost oduzeta. Iako ova izmena ima smisla, naravno ukoliko se teži manje naprednom pristupu koji zadržava oduzimanje poslovne sposobnosti, posmatrana izolovano od drugih odredbi ona ne može značajno da unapredi prava lica lišenih poslovne sposobnosti. Naime, odluka se i dalje zasniva na takozvanom medicinskom modelu, koji se temelji na mišljenjima dva lekara na kojima sudija potom rutinski zasniva svoju odluku.

Konačno, zakonodavac kao uslov za vraćanje poslovne sposobnosti zadržava popravljanje „stanja mentalnog zdravlja“. Kako se samo stanje mentalnog zdravlja ljudi sa intelektualnim teškoćama ne može značajno popraviti,[7] jasno je da obavezivanje suda da ga periodično proverava neće dovesti do vraćanja poslovne sposobnosti. Što se osoba sa psihosocijalnim teškoćama tiče, iako se njihovo stanje može popraviti, teško je zamisliti da će sud, imajući u vidu duboko ukorenjene društvene predrasude, vraćati poslovnu sposobnost ljudima koji godinama borave u psihijatrijskim bolnicama uz administraciju jakih lekova i koji nemaju kuda da odu iz tih ustanova.[8]

Ukoliko bi se neko svojski potrudio da ne bude preterano negativan, ovu zakonodavnu intervenciju mogao bi slikovito opisati kao skidanje prašine sa polica u čitavoj zgradi na kojoj počiva diskriminacija osoba sa teškoćama.

Besramno obrazloženje

Poseban kuriozitet predstavlja obrazloženje izmena ZVP u kojima kome se može pročitati sledeće:

Ovaj zakon se mora upodobiti sa novim pravnim tekovinama koje se ogledaju u mišljenjima, preporukama, presudama Evropskog suda za ljudska prava za pomenuti period. (Preporuka br. R (86) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o merama za sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova iz septembra 1986. godine; Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom i o Preporuci br. R (99) 4 Komiteta ministara državama članicama o načelima koja se tiču pravne zaštite punoletnih osoba umanjenih sposobnosti iz februara 1999. godine;) Konstatovano je da opcija status quo ne može rešiti uočene probleme i ostvariti željene ciljeve. Ipak bilo je jasno da nije potrebna ni opcija donošenja novog zakona. Bez obzira što je uočena potreba za sveobuhvatnom promenom ovog zakona, problemi koji su pomenuti u ovoj analizi kao i ciljevi koji se žele postići mogu se rešiti, u ovom trenutku, kroz izmene i dopune zakona.[9]

Ovaj pasus je prepun kontradiktornosti. Može se pretpostaviti da su autori zakona čudnom formulacijom mora upodobiti tekovinama zapravo želeli da kažu da je tekst predloga neophodno uskladiti sa međunarodnim dokumentima koje su naveli. Međutim, istina je da je predlog kao i sam zakon suprotan onome što nalaže Konvencija, a ne zadovoljava ni standarde predviđene pomenutom Preporukom i praksom Evropskog suda. Oni dalje naglašavaju neophodnost sveobuhvatne promene zakona, ali lakonski zaključuju da je jasno da u ovom trenutku donošenje novog zakona nije potrebno ne upuštajući se u sitnice pojašnjavanja ovog kontradiktornog zaključka.

U obrazloženju dalje stoji:

Nesporno je da pitanje poslovne sposobnosti ima veliki značaj sa aspekta poštovanja ljudskih prava i sveukupnog društvenog položaja osoba prema kojima se vodi postupak. U cilju primene modernog koncepta koji se odnosi na ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom i zasnovan je na stavu da osobe sa invaliditetom jesu u stanju da se same o sebi staraju ove izmene su neophodne. Ovo naročito imajući u vidu da ukoliko postoje životne situacije u kojima je ovim licima potrebna podrška država ima obavezu da im obezbedi neophodnu podršku. Ovaj tzv. socijalni model pristupa osobama sa invaliditetom, koji uvažava sve posebnosti jedne osobe i posmatra je, a ne isključivo kroz invaliditet, promoviše ideju da je društvo to koje treba da ukloni barijere, kako bi osobe sa invaliditetom mogle da ostvaruju sva prava ravnopravno sa drugim građanima.[10]

Prema tome, jasno je da su zaposleni u Ministratvu pravde svesni novog pristupa osobama sa invliditetom koji uvodi Konvencija.[11] Međutim, nejasno je zašto koriste jezik koji zagovara pružanje podrške pri donošenju odluka radi obrazlaganja zakonskih rešenja, koja ne samo da nisu u skladu sa prustupom zasnovanim na podršci, već su mu potpuno suprotna? To je kao kada bi se ekonomskim prednostima koje donosi sniženje poreske stope obrazlagale izmene poreskih zakona kojima se porez zapravo uvećava.

Pitanja bez odgovora

Imajući ovo u vidu, može se legitimno postaviti nekoliko pitanja. Prvo, zašto je zakonadavac uopšte usvajao izmene čiji je najviši domet čišćenje teksta zakona usvojenog davne 1982. od reči poput „SFRJ“ i „samoupravne organizacije“? Kao mogući odgovor indikativna je presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Salontaji Drobnjak protiv Srbije u kojoj je Sud utvrdio da postupak oduzimanja poslovne sposobnosti nije odgovarajući i kao konkretnu manjkavost naveo nepostojanje obavezne periodične provere osnovanosti oduzimanja poslovne sposobnosti. Ovo je shvaćeno kao jedina praznina koju je potrebno ispuniti, i u odgovoru Komitetu ministara Saveta Evrope nadležnom za implementaciju presude 2012. Vlada najavljuje izmene ZVP kako bi se ovaj nedostatak otklonio.[12] Po svemu sudeći, ove izmene, služe samo za površno implementiranje presude Evropskog suda za ljudska prava.

Konačno, može se postaviti i jedno pitanje od šireg značaja: Zašto Republika Srbija prihvata međunarodne obaveze koje imaju za cilj da unaprede poštovanje ljudskih prava, bez namere da u stvarnosti omogući njihovo uživanje? Sa stanoviša državnih interesa, stavljanje rezerve na član 12 Konvencije bi bilo pametnije (i iskrenije). Ipak, sa stanovišta ljudskih prava, ograničavanje dejstva pojedinih odredbi koje unapređuju položaj pripadnika ranjivih grupa, ukoliko ne služi pripremanju države da zaista u praksi obezbedi primenu zaječenih prava, nema mnogo smisla jer, kako je naveo Vojin Dimitrijević: Obaveze o ljudskim pravima prihvataju se radi promene postojećeg stanja, a ne radi njegovog ovekovečenja.[13]

Jedino racionalno objašnjenje jeste da prihvatanje međunarodnih obaveza u oblasti ljudskih prava treba da proizvede dejstvo prema „spolja“. Naime, izgleda da prilikom ratifikovanja međunarodnih ugovora niko zaista ne razmišlja o mogućim posledicama i usklađivanju zakonodavstva i prakse sa međunarodnim obavezama. Ratifikovanje ugovora o ljudskim pravima je prazan gest dobre volje prema zapadnim državama, koji treba da signalizuje otklon od autoritarne prošlosti i posluži kao dokaz nepovratnog priključivanja korpusu „civilizovanih država“. Idealna situacija bila bi nekritičko prihvatanje svega što „spolja“ može imati pozitivan prizvuk, uz održavanje žabokrečine ili kako to autori navedenog obrazloženja kažu status quo-a „unutra“. Položaj krajnjih beneficijara, to jest u ovom slučaju osoba sa teškoćama, je ireleventan. Ovo tumačenje potvrđuje i pežorativni ili potcenjivački odnos pripadnika političke elite prema ljudskim pravima, koji se retko na njih pozivaju, a kada to čine obično otkriju da ih ne razumeju. Naime, oni ih u najboljem slučaju poistovećuju sa sažaljenjem, a u najgorem označavaju kao instrument pritska u geostrateškom nadgornjavanju.

Šta na osnovu ovoga možemo zaključiti? Svaka vlast u Srbiji reaguje samo na pritisak, i to spoljašnji. Unutrašnji pritisak, to jest uticaj udruženja građana koji zagovaraju određene promene ili zahtevaju od vlasti da reši neki problem nikada nije bio delotvoran. To najbolje možemo videti na primeru predmeta „nestalih beba“.

Konačno, usudiću se da dam jednu preporuku Vladi, koja je lišena svake ironije: Nije dovoljno napisati da je predlog zakona u skladu sa međunarodnim obavezama, potrebno ga je suštinski uskladiti i potom osigurati da njegova primena u stvarnosti unapredi položaj građana.

Peščanik.net, 26.02.2015.

———–    

  1. Videti na primer http://www.mdri-s.org/wp-content/uploads/2013/03/poslovna_sposobnost%20kao%20osnovno%20ljudsko%20pravo.pdf
  2. Videti istraživanje sudskih odluka o oduzimanje poslovne sposobnosti, dostupno ovde http://www.mdri-s.org/wp-content/uploads/2013/03/univerzalnost-prava-u-praksi.pdf.pdf
  3. Izmene ZVP usvojene su 23. maja 2014. godine
  4. Ova prevaziđena formulacija nalazi se u čl. 146 Porodičnog zakona.
  5. Istini za volju, temeljne promene u oblasti poslovne sposobnosti zahtevaju izmene drugih zakona, pre svega Porodičnog zakona.
  6. Istraživanje sudskih odluka pokazuje da se je samo nešto više od 10% osoba lišenih poslovne sposobnosti saslušano od strane sudije; vidi rezultate istraživanje str. 19.
  7. Ovde treba naglasiti razliku između stanja tj. teškoće i veština koje se mogu steći ili izgubiti. Oduzimanje poslovne sposobnosti i smeštanje u ustanovu onemogućava ljude sa intelektualnim teškoćama da steknu ili održe važne životne veštine (na primer da raspolažu novcem), što se kasnije koristi kao argument protiv njih, tj. kao dokaz njihove nesposobnosti.
  8. Ovaj predlog kritikovan je i od strane Poverenice za zaštitu ravnopravanosti (vidi ovde) i organizacija civilnog društva, vidi na primer: http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/sveske33.pdf
  9. Vidi str. 28 Predloga zakona o izmenama i dopunama ZVP na web stranici Narodne skupštine http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/predlozi_zakona/1360-14Lat.pdf
  10. Ovaj tekst nije izašao iz pera Komiteta za prava osoba sa invaliditetom, već stoji na strani 27 Predloga zakona.
  11. Sama Vlada je 2012. godine u Inicijalnom izveštaju o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji nedvosmisleno označila postupak lišenja poslovne sposobnosti u Srbiji kao prevaziđen i najavila njegovu izmenu, paragraf 157
  12. Odgovor Vlade na dopis organizacije MDRI-Srbija Komitetu ministara Saveta Evrope iz kojeg gorenavedeno proizilazi dostupan je ovde https://wcd.coe.int/com.instranet.InstraServlet?command=com.instranet.CmdBlobGet&InstranetImage=2195920&SecMode=1&DocId=1923646&Usage=2
  13. Međunarodno pravo ljudskih prava, drugo izdanje, Beograd, 2007, str. 85.