Zakonom na kulturno nasleđe: razmena Reriha za list Miroslavljevog jevanđelja

Neodgovoran odnos prema kulturnom nasleđu predstavlja jednu od karakteristika aktuelne vlasti u Srbiji. Sveobuhvatna devastacija urbanog identiteta, katastrofalne transformacije Slavije i Trga republike, kao i ugrožavanje Kalemegdanske tvrđave zbog izgradnje žičare i planirana izgradnja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, spadaju u najpoznatije „kulturne“ aktivnost u prestonici. Po uhodanom sistemu gde vlast odlučuje o kulturi i kulturnom nasleđu prema sopstvenim potrebama i bez obzira na mišljenje stručnjaka i kritičke stavove u javnosti, kao što pokazuje i najnoviji primer postavljanja v.d. direktora Muzeja savremene umetnosti, došlo je i do usvajanja Zakon o razmeni svih 7 dela ruskog slikara Nikolaja Reriha iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu za 166. list Miroslavljevog jevanđelja.¹ Ovaj postupak pokazao je prirodu aktuelne vlasti i njenu kulturnu politiku, kao i neke od karakteristika političkih odnosa između Srbije i Rusije.

Nikolaj Rerih (1874-1947) predstavlja jednu od zanimljivih umetničkih ličnosti koja je na ruskoj i svetskoj sceni delovala od kraja 19. veka, pa sve do smrti u Indiji. Rerihov život obeležili su umetničko delovanje, emigracija zbog Oktobarske revolucije i specifično filozofsko-teozofsko učenje. Njegov emigrantski život vodio ga je preko Njujorka, gde je osnovan Muzej Rerih, do Indije gde je i umro. Održavao je intenzivne veze sa ruskom emigrantskom zajednicom rasutom širom sveta, a u značajnoj meri i na prostoru Kraljevine Jugoslavije. U sklopu širenja svoje vizije Rerih je 1932. muzejima u Srbiji poklonio svoje radove. Poslao je 24 rada za Muzej savremene umetnosti, dok je Narodnom muzeju poklonio 6 slika. Većina poklonjenih dela su se po spajanju ovih institucija našla u Narodnom muzeju, dok je 10 slika poslato za Zagreb. Sliku Terra Slavonica (Slovenska zemlja) poklonio je kralju Aleksandru Karađorđeviću.

Rerihova umetnost i učenja aktuelizovani su poslednjih decenija. U Rusiji je u toku spor između države i Rerihove fondacije, a osniva se i novi državni muzej Reriha. Istovremeno se šire i Rerihova teozofska učenja, koja nailaze na osudu pravoslavne crkve.² Važno je istaći i da su njegove slike dostigle veliku aukcijsku vrednost, pa je njegova Madonna Laboris postala jedno od najskuplje prodatih ruskih umetničkih dela na nekoj aukciji.

Predmet razmene između Srbije i Rusije obuhvata i 166. list Miroslavljevog jevanđelja koji se nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu. Tokom 19. veka Miroslavljevo jevanđelje nalazilo se u manastiru Hilandaru. Prilikom obilaska Svete gore, ruski naučnik Porfirije Uspenski nedozvoljeno je uzeo 166. list i poneo ga sa sobom. Miroslavljevo jevanđelje stiglo je u Srbiju 5 decenija kasnije, kada su ga hilandarski monasi poklonili kralju Aleksandru Obrenoviću. List 166. Miroslavljevog jevanđelja dobro je poznat i proučen, kao i njegova prošlost. Uprkos tome i pored višedecenijskih dobrih veza između ruskih i srpskih vlasti nije postojala namera da se on pokloni Srbiji ili vrati manastiru Hilandaru. Kada je 2016. tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić išao u zvaničnu posetu Rusiji, nagoveštavano je da on planira da zatraži vraćanje 166. lista Miroslavljevog jevanđelja, ali je tada dobio samo njegovu vernu kopiju. U martu 2016. Nikolić je nagovestio da bi ovaj list mogao da bude razmenjen za ikonu Bogorodice Vladimirske iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu.

Kako je došlo do ideje o razmeni Rerihovih dela za 166. list Miroslavljevog jevanđelja u potpunosti će otkriti tek arhivska građa i diplomatska prepiska. Poznato je da je deo savremene ruske kulturne politike posvećen prikupljanju umetničkih dela ruske emigracije, kao i da je Rusija tražila od Hrvatske da joj se poklone Rerihova dela (onih 10 pristiglih iz Beograda),³ što je Ministarstvo kulture Republike Hrvatske odbilo kao neosnovano i protivzakonito.

Tokom 2017. agencija TASS je javila da je jedna Rerihova slika „pronađena“ u Narodnom muzeju u Beogradu, pa može da se pretpostavi da je već tada došlo do prvobitne ideje o razmeni. Dogovor o razmeni 7 Rerihovih dela za 166. list Miroslavljevog jevanđelja najverovatnije su napravili predsednici Srbije i Rusije prilikom posete ruskog predsednika Beogradu 2018. Javnost je o tom dogovoru obaveštena početkom 2019, da bi bilateralni sporazum o razmeni bio potpisan 19.10.2019, što je konačno dovelo do usvajanja Zakona u Skupštini Republike Srbije 24.1.2020.

Celokupni proces obeležilo je veliko interesovanje javnosti i brojne reakcije na netačne informacije koje su dolazile od strane vlasti. Ministar kulture je prvobitno dao izjavu, koja je bila poput one objavljene od strane ruske agencije TASS, da Rerihove slike „u depou Narodnog muzeja nisu naše, nikada nisu ni izlagane“ iako su bile deo stalne postavke i o njima su pisani naučni i diplomski radovi.

Javnu podršku ideji razmene 7 Rerihovih dela za 166. list Miroslavljevog jevanđelja nije izneo niko od stručnjaka – istoričara umetnosti ili istoričara srpske srednjovekovne književnosti. Reakcije u javnosti bile su izuzetno negativne, a osnovni razlog je taj što je neprihvatljivo da država odustaje od značajnog kulturnog nasleđa u razmenu za nezakonito odstranjeni list Miroslavljevog jevanđelja, koji je Rusija trebalo da vrati Srbiji ili manastiru Hilandaru. Ministarstvo kulture je isticalo kako je ovo izraziti čin prijateljske saradnje i veliki uspeh, iako je to poraz srpske kulturne diplomatije. Utisak o neodgovornom ponašanju odgovornih za ovakvu razmenu pojačava činjenica da ona nije predviđena prema domaćem zakonodavstvu o kulturnom nasleđu. Dogovorenu razmenu pravno je omogućilo tek donošenje Zakona u Narodnoj skupštini, čije obrazloženje pokazuje manipulaciono interpretiranje prošlosti i katastrofalno razumevanje kulturnog nasleđa od strane aktuelne vlasti, to jest nadležnog Ministarstva kulture.

Drugo poglavlje Obrazloženja ovog zakona naslovljeno je „Razlozi za potvrđivanje sporazuma“. U trećem pasusu tog poglavlja iznose se informacije o odnošenju 166. lista Miroslavljevog jevanđelja iz manastira Hilandara od strane Porfirija Uspenskog. Ovde se tendenciozno izbeglo iznošenje tačnih činjenica, već se navodi: „Uspenski, inače ljubitelj i kolekcionar starih rukopisa, je fasciniran izgledom Miroslavljevog jevanđelja 166. list istog odneo sa sobom“. Podatak da je Uspenski nezakonito i samovoljno odneo 166. list i tako oštetio Miroslavljevo jevanđelje ovde je potpuno zaobiđena, pa rečenica ne deluje kao informacija već kao pohvala Porfiriju Uspenskom što je bio „fasciniran“ Miroslavljevim jevanđeljem i odneo 166. list sa sobom.

U narednom pasusu pokušava da se ospori pravo Srbije i Narodnog muzeja na slike Nikolaja Reriha, pa se ističe da „se ne može utvrditi pravni osnov po kome se one nalaze u našoj zemlji“. Sasvim je jasno kada i kako su slike došle, što je i uslovilo da se inventarišu u Narodnom muzeju i tako postanu sastavni deo kulturnog nasleđa Srbije i da se izlože u okvirima stalne postavke. Ukoliko Ministarstvo sumnja u vlasništvo nad ovim slikama i smatra da postoji mogućnost da se pojavi zahtev za njihovim povraćajem od nekog od Rerihovih naslednika, tek onda je krajnje neodgovorno i potpuno nedopustivo da se one poklone Rusiji.

Najskandaloznije izjave iznose se u poslednjem pasusu drugog poglavlja Obrazloženja. Tu se navodi da će se Rerihove slike naći u „domicilnoj sredini“, što govori o neprosvećenom stavu Ministarstva kulture Srbije. Ideja kulture i umetnosti upravo je zasnovana na njihovoj univerzalnoj vrednosti, a ne na nekakvoj pripadnosti „domicilnoj“ sredini. U slučaju Nikolaja Reriha, umetnika koji je upravo pretendovao da njegov rad ima globalni značaj i koji je životom povezao Rusiju, Njujork i Indiju, svođenje njegovog rada na nekakav „domicilni“ nivo je ne samo neprihvatljivo i uvredljivo već i nemoguće. Unošenjem domicilnosti kao važne kategorije u razumevanju umetnosti, Ministarstvo kulture jasno je otkrilo sopstvene želje i domete samozadovoljnog života u nekakvoj nacionalističkoj iluziji. Istovremeno je razotkrilo i da su pojave poput izložbe Marine Abramović u beogradskom Muzeju savremene umetnosti pod pokroviteljstvom vlade Srbije samo propagandni poduhvati – a ne nekakva želja za internacionalizacijom kulturne scene u Beogradu.

Unošenje pojma „domicilnosti“ kao osnove za razmenu Rerihovih slika otvara mogućnost da se nastavi sa sličnim postupcima. Po ovom principu mogu da se razmenjuju strana umetnička dela iz javnih zbirki Srbije za nacionalno kulturno nasleđe iz stranih kolekcija, a prema „stručnoj“ proceni predstavnika vlasti. Izgleda da je ovakav postupak i u zakonskoj pripremi, jer upravo u članu 64. nacrta Zakona o kulturnom nasleđu, koji je trenutno u javnoj raspravi, definiše se da kulturno dobro može da se trajno iznese iz zemlje isključivo „u slučajevima razmene muzejske, arhivske ili bibliotečke građe“, a po saglasnosti Vlade ili Narodne skupštine Republike Srbije.

Zakon o razmeni 7 slika Reriha za 166. list Miroslavljevog jevanđelja predstavlja nedopustivi udar na kulturno blago iz javnih zbirki Srbije. Ovaj postupak ozakonjuje nezakonsko odnošenje lista Miroslavljevog jevanđelja i podilazi političkim interesima. Iz njega ne proizlaze prijateljski odnosi sa Rusijom, već podređeni položaj Srbije. Besmisleno i necivilizacijsko zasnivanje kulturne politike na ideji „domicilnosti“ jasan je znak provincijalnosti državne kulturne politike.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 05.02.2020.

Srodni link: AUDIO: Nenad Makuljević – Bratska trampa

1. Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji.
2. J. McCannon, Competing legacies, competing visions od Russia: The Roerich movement(s) in post-Soviet Russia, u knjizi: The New Age of Russia. Occult and esoteric dimensions, ed. by B. Galtzer Rosenthal, Peter Lang 2012.
3. Zanimljivo je da su tabloidi u Srbiji ruski zahtev za Rerihovim slikama propratili sa velikom euforijom.