Foto: Rade Vilimonović
Foto: Rade Vilimonović

U potpunosti se slažući sa inicijativom prof. Teodorovića i ostalih nastavnika i saradnika Univerziteta, odlučili smo da upravi Univerziteta ponudimo i unekoliko drugačije pravno viđenje stvari, sledeći rektorkinu ideju da su svi valjano argumentovani podnesci dobrodošla osnova za žalbu Univerziteta na odluku NNV FON-a u slučaju doktorata Siniše Malog.

UNIVERZITET U BEOGRADU
REKTORAT UNIVERZITETA
ODBOR ZA PROFESIONALNU ETIKU
BEOGRAD, 11000
Studentski trg 1

Predmet: žalba prof. dr Miodraga Jovanovića, prof. dr Gorana Dajovića i doc. dr Bojana Spaića, iz Beograda, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Bulevar Kralja Aleksandra 67, protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka donete dana 8. maja 2019. godine, povodom osporavanja originalnosti doktorske disertacije Siniše Malog, pod nazivom „Kreiranje vrednosti kroz proces restruktuiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Srbiji“, iz Beograda, adresa na radnom mestu: Vlada Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Kneza Miloša 20, Beograd.

Na osnovu čl. 6. st. (1) u vezi sa čl. 3 st. (1) Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja, podnosim Odboru za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu

Ž A L B U

protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu od 8. maja 2019. godine, kojom je prihvaćen izveštaj Etičke komisije Fakulteta, a na osnovu Stručnog mišljenja Komisije, u sastavu: prof. dr Dejan Erić, prof. dr Vinko Kandžija, prof. dr Tomaž Čater i prof. dr Dragan Mikerević (od 3. aprila 2019), a kojima je utvrđeno da je doktorska disertacija kandidata Siniše Malog, pod nazivom „Kreiranje vrednosti kroz proces restruktuiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Srbiji“, odbranjena na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, „rezultat samostalnog naučno-istraživačkog i stručnog rada Kandidata“, zbog:

1) pogrešne primene materijalnog prava

a) neadekvatno vršenje poverenog mandata za procenu originalnosti

b) neadekvatna primena odredaba o postupku utvrđivanja originalnosti

Nastavno-naučno veće Fakulteta organizacionih nauka (FON) u Beogradu je na svojoj sednici, održanoj 8. maja 2019. godine, prihvatilo izveštaj Etičke komisije, koji je zasnovan na dostavljenom stručnom mišljenju Stručne komisije za procenu originalnosti doktorske disertacije dr Siniše Malog (od 3. aprila 2019) (Komisija). Tom prilikom je utvrđeno da ne postoji povreda odredaba Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, pa da samim tim ne postoji ni osnov da se kandidat dr Siniša Mali ne promoviše u zvanje doktora nauka na Univerzitetu u Beogradu. Budući da su odluke relevantnih tela FON-a utemeljene na pomenutom „stručnom mišljenju“, to će se analiza pogrešne primene materijalnog prava fokusirati upravo na taj akt.

1a) Pogrešna primena materijalnog prava – neadekvatno vršenje poverenog mandata procene originalnosti

Valja, najpre, primetiti da Komisija u svom mišljenju nigde izričito ne navodi za koji tačno oblik neakademskog ponašanja je kandidat optužen, što, pokazaće se, u velikoj meri određuje i fokus njenog rada, a posledično utiče i na pogrešnu primenu merodavnih odredaba univerzitetskih pravilnika. Komisija, zapravo, započinje mišljenje jednom potpuno netačnom pravnom konstatacijom. Navodeći da „proces osporavanja originalnosti disertacije … traje više od četiri i po godine“, Komisija primećuje da „[u] prve dve godine nije postojala odgovarajuća regulativa, da bi od sredine 2016. godine ova oblast bila regulisana odgovarajućim pravnim aktima (pravilnicima) Univerziteta.“ (str. 1) Komisija, međutim, previđa da je u vreme odbrane disertacije kandidata na snazi bio Kodeks profesionalne etike na Univerzitetu u Beogradu (Glasnik Univerziteta u Beogradu, br. 137/07), u čijem članu 5(3) je izričito bilo propisano: „Kao moralno neprihvatljivo ponašanje posebno se izdvaja svaki oblik plagiranja radova i ideja učinjen od strane člana akademske zajednice.“ Dakle, i u vreme odbrane disertacije i u vreme pokretanja postupka bilo je moguće „osporavati originalnost disertacije“, jer je i tada plagiranje bilo inkriminisano kao oblik nedopuštenog i kažnjivog etičkog postupka.

Komisija ispravno zapaža da je set novih univerzitetskih pravilnika usvojen 2016. godine. U Prelaznim i završnim odredbama (čl. 9) Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova (Glasnik Univerziteta u Beogradu“ br. 193/16, br. 196/16, 197/17, 199/17 i 203/18) stoji: „Postupci započeti pre stupanja na snagu Kodeksa i ovog pravilnika okončaće se po odredbama Kodeksa, Pravilnika o radu etičkih komisija i Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu i ovog pravilnika.“ U važećem Kodeksu profesionalne etike Univerziteta u Beogradu je ustanovljena izričita zabrana plagiranja koja se odnosi na sve pisane radove nastavnog i naučnog osoblja i studenata Univerziteta (čl. 21). Plagiranje je kao neetički postupak bliže određeno čl. 22 Kodeksa:

„(1) Plagiranje je predstavljanje tuđih ideja ili tuđeg rada, u celini ili delovima, bez navođenja izvornog autorstva ili izvornika, odnosno protivzakonito prisvajanje tuđih intelektualnih tvorevina i naučnih rezultata i njihovo prikazivanje kao svojih, kao i:

– doslovno preuzimanje teksta drugog autora, odnosno kopiranje iz elektronskih ili štampanih izvora, sa srpskog ili stranog jezika, u delovima ili celosti, bez navođenja imena autora i izvora iz kojeg je tekst preuzet, kao i bez jasnog obeležavanja preuzetog dela;

– prepričavanje ili sažimanje teksta drugog autora iz elektronskih ili štampanih izvora, sa srpskog ili stranog jezika, u delovima ili celosti, bez odgovarajućeg navođenja imena autora i izvora iz kojeg je tekst preuzet, kao i bez jasnog obeležavanja prepričanog dela;

– predstavljanje ideja drugih autora kao svojih, bez odgovarajućeg navođenja imena autora, odnosno izvora iz koga je tekst preuzet.

(2) Članovi akademske zajednice garantuju izvornost naučnih radova koje objavljuju, kao i tačnost u prikazivanju i navođenju informacija o poreklu ideja i navoda kojima su se u radu koristili.“

Kada se ova ključna odredba ima na umu, postaje jasno šta je mandat stručne komisije koja se bavi „procenom originalnosti“ nečije doktorske disertacije u pogledu koje postoji osnovana sumnja na plagijat. Taj mandat, uostalom, proizlazi i iz ostalih relevantnih pravnih odredaba koje regulišu ovu materiju i koje se imaju sistematski tumačiti. Naime, Zakon o visokom obrazovanju (Službeni glasnik RS, br. 88/2017) propisuje: „Samostalna visokoškolska ustanova poništava diplomu o stečenom naučnom nazivu doktora nauka, odnosno doktora umetnosti u skladu sa opštim aktom ako utvrdi da doktorska disertacija, odnosno doktorski umetnički projekat nije originalan naučni, odnosno umetnički rezultat rada kandidata.“ (čl. 127[4]) Originalnost nekog dela, pa tako i doktorske disertacije, bliže se uređuje Zakonom o autorskim i srodnim pravima, koji u čl. 2 „originalnost“ dela vezuje za njegovo „autorstvo“: „Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.“ Iz ove odredbe jasno proizlazi da nešto može imati status „originalne“ tvorevine, a da je, pritom, u umetničkom ili naučnom smislu delo upitne vrednosti. Originalnost dela se, dakle, ne meri njegovim doprinosom nauci ili umetnosti, već jedino zavisi od toga da li je duhovna tvorevina datog autora.

Takvo opredeljenje sledi i tvorac Pravilnika o doktorskim studijama na Univerzitetu u Beogradu (Glasnik Univerziteta u Beogradu, br. 191/16), koji u čl. 23 kaže: „Doktorska disertacija je završni deo studijskog programa doktorskih studija i predstavlja samostalni i originalni naučnoistraživački rad kandidata u odgovarajućoj naučnoj oblasti ili više naučnih oblasti i podložna je javnoj oceni.“ Najzad, i čl. 9 Pravilnika o postupku provere originalnosti doktorskih disertacija koje se brane na Univerzitetu u Beogradu (Glasnik Univerziteta u Beogradu, br. 204/18) predviđa da „[p]rilikom davanja ocene izveštaja o proveri doktorske disertacije mentor i članovi komisije moraju voditi računa o sledećem:

– cilj provere je da se utvrdi da li i u kojoj meri je disertacija originalna, tj. da li predstavlja rezultat rada doktoranda, i da li i u kojoj meri su poštovana akademska pravila citiranja, navođenja izvora i sl.“

Ne navodeći nijednu od prethodno navedenih odredaba, Komisija se poziva isključivo na to da „sledi propisanu strukturu“ predviđenu čl. 7, st. 2 Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova. I zaista, pomenuta odredba propisuje da „mišljenje Stručne komisije … sadrži: obrazložene primedbe na originalnost disertacije; analizu i ocenu originalnosti doprinosa disertacije nauci; ocenu samostalnosti rezultata naučnog rada objavljenih u disertaciji; zaključak o originalnosti disertacije.“ Iz svega što je potom Komisija utvrdila u svom mišljenju proističe da je ona povereni mandat za utvrđivanje da li je neetičkim postupkom plagiranja povređena originalnost doktorske disertacije pomerila ka ispitivanju naučnog doprinosa disertacije, što svakako nije bilo u njenoj nadležnosti. Moguće je da je tome doprinela nespretno sročena formulacija jednog od obaveznih sastavnih delova mišljenja stručne komisije – „analiza i ocena originalnosti doprinosa disertacije nauci“.1 Međutim, to nikako ne može biti opravdanje za promenu fokusa u radu Komisije, budući da drugi obavezni delovi stručnog mišljenja, kao i sve ranije navedene merodavne odredbe upućuju na to da je jedini mandat stručne komisije toga tipa da „vrši procenu originalnosti“ (čl. 5[4] Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova) „ukoliko postoji osnovana sumnja na postojanje neakademskog ponašanja“ (čl. 5[2]) – u konkretnom slučaju, plagiranja.

Nakon što se pozabavila „obrazloženim primedbama na originalnost disertacije“ (I deo), Komisija prelazi na „analizu i ocenu originalnosti doprinosa disertacije nauci“ (II deo). U zaključnim tačkama ovog dela Komisija ustanovljava „da postoje propusti u citiranju izvora, koji su navedeni u pojedinim delovima teksta, ali nisu adekvatno i označeni.“ Nadalje se kaže da je „najveći obim propusta skoncentrisan u IV delu rada pod nazivom Modeli privatizacije, restrukturiranje i prodaja kapitala putem tendera i aukcija. Na takve delove prema našem nalazu … odnosi se 4.532 reči, ili 6,97% ukupnog obima rada.“ (tač.3, str. 3) (boldirano u originalu) Komisija se, zatim, posebno osvrće na primedbe vezane za korišćenje doktorske disertacije Stefanos Hailemariama, pa kaže: „Naša analiza je pokazala da je Kandidat koristio pomenutu disertaciju kao osnovu za izradu svog rada. Jedan deo navoda nije utemeljen i ne mogu se smatrati validnim. Postoji dosta delova gde Kandidat korektno citira originalni izvor. Otuda je izuzetno teško precizno kvantifikovati obim spornih delova, koji se po našoj proceni kreće u rasponu od 3-4 %.“ U III delu stručnog mišljenja, koji se tiče „ocene samostalnosti rezultata naučnog rada objavljenog u disertaciji“, Komisija ponavlja da je „utvrdila nepobitnu činjenicu da za više od 90% teksta doktorske disertacije nije osporena originalnost niti jednim valjanim dokazom ili argumentom.“ (str. 7) Najzad, u „zaključku Komisije o originalnosti disertacije“ još jednom se naglašava da je „više nego evidentno da postoje delovi teksta gde su morali da se koriste znaci navoda, posebno imajući u vidu da su neki od izvora pominjani u tekstu ili analizama.“ I ponovo se kaže da „ukupan obim rada za koji je Stručna komisija identifikovala ovaj propust iznosi oko 7%.“ (str. 8) Komisija se, takođe, vraća i na prigovor o „korišćenju doktorske disertacije S. Hailemariama“ i u tom smislu primećuje da je „evidentno da pomenuti rad nije naveden u spisku korišćenih izvora.“ Ipak, Komisija primećuje „da je Kandidat pojedine delove i navode vrlo korektno i uredno citirao u tekstu disertacije, pozivajući se na originalne radove, u izvesnim slučajevima čak i preciznije od samog Hailemariama.“

Ako se i ostavi po strani krajnje konfuzna i ničim potkrepljena tvrdnja Komisije da se neki tuđi tekst koji „evidentno … nije naveden u spisku korišćenih izvora“ može koristiti na etički dopušten način kao „osnova“ za vlastiti rad, svi nalazi do kojih je sama Komisija došla bili su dovoljni da se zaključi da postoji očigledna povreda čl. 21-22 Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu. To stoga što se identifikovani „propusti“ u navođenju i citiranju tuđeg preuzetog teksta ne mogu drugačije pravno kvalifikovati do kao „doslovno preuzimanje teksta drugog autora, odnosno kopiranje iz elektronskih ili štampanih izvora, sa srpskog ili stranog jezika, u delovima ili celosti, bez navođenja imena autora i izvora iz kojeg je tekst preuzet, kao i bez jasnog obeležavanja preuzetog dela.“ Pritom, ne samo da Kodeks ne zahteva da nedozvoljeno preuzimanje tuđeg teksta mora biti izvršeno u određenom obimu da bi bilo kvalifikovano kao plagiranje, već i prosto matematičko preračunavanje ustanovljenih propusta u obimu od 7% teksta (4.532 reči) vodi zaključku da je kandidat nezakonito prisvojio bar 15-16 stranica tuđeg teksta i prikazao ih kao svoje.

Umesto takvog zaključka, do kojeg bi došla da se držala poverenog mandata – da „vrši procenu originalnosti“ disertacije – Komisija je ponudila zaključke koji izlaze izvan okvira njene nadležnosti. Njen prvi nalaz u odeljku indikativnog naslova – „Zaključak Komisije o originalnosti disertacije“ – jeste da „predmet, ciljevi, hipoteze, metodolgija, rezultati i naučni doprinosi disertacije nisu osporeni niti na jednom mestu, niti i jednim validnim argumentom ili dokazom.“ (tač. 1, str. 8) Komisija se, potom, vraća na nalaz da je „više nego evidentno da postoje delovi teksta gde su morali da se koriste znaci navoda“ i da „ukupan obim rada za koji je Stručna komisija identifikovala ovaj propust iznosi oko 7%“ (tač. 5, str. 8), ali onda brže-bolje naglašava da sporni delovi „nemaju nikakav uticaj na predmet istraživanja, ciljeve, testiranje hipoteza, rezultate i naučni doprinos disertacije.“ (tač. 4, str. 8), te da „i kada bi se svi ti delovi izbacili iz rada to ne bi imalo nikakav uticaj na ukupni naučni doprinos disertacije.“ (tač. 6, str. 9) (boldirano u originalu)

Valja još jednom naglasiti da se stručna komisija ovoga tipa osniva na osnovu odredaba Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova (čl. 5) i da je njen isključivi mandat da utvrdi da li je prilikom izrade pisanog rada došlo do nekog od oblika neakademskog ponašnja – plagiranja, lažnog autorstva, izmišljanja i krivotvorenja rezultata i autoplagiranja. (čl. 1[2]) Kada je predmet takvog postupka doktorska disertacija, kao u ovom slučaju, mandat formirane stručne komisije je još nedvosmisleniji i proizlazi iz samog naslova III dela Pravilnika – „Posebne odredbe koje se odnose na utvrđivanje originalnosti doktorske disertacije i na oduzimanje zvanja“. Toga su, na kraju krajeva, bili svesni i sami članovi Komisije, jer u prvoj rečenici uvoda u stručno mišljenje kažu – „imenovani smo u sastav Stručne komisije za procenu originalnosti doktorske disertacije dr Siniše Malog“. (str. 1) Kako se, međutim, procena originalnosti prvenstveno svodi na pitanje autorstva, a ne na eventualni naučni doprinos disertacije, iz svega do sad rečenog je jasno da je Komisija pogrešno primenila materijalno pravo kada je zaključila „da je analizirana doktorska disertacija rezultat samostalnog naučno-istraživačkog i stručnog rada Kandidata.“ (tač. 9, str. 9)

1b) Pogrešna primena materijalnog prava – neadekvatna primena odredaba o postupku utvrđivanja originalnosti

Iako su nalazi o „propustima“ do kojih je Komisija došla bili sasvim dovoljni za zaključak da je kandidat prekršio zabranu plagiranja iz čl. 21-22 Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, važno je istaći i to da Komisija nije na odgovarajući način primenila merodavne odredbe koje se odnose na postupke utvrđivanja originalnosti predmetne doktorske disertacije. Naime, čl. 5 Pravilnika o postupku utvrđivanja neakademskog ponašanja u izradi pisanih radova predviđa u st. 4 da „Stručna komisija vrši procenu originalnosti uzimajući u obzir rezultate softverske analize, ukoliko oceni da je to potrebno, kao i druge metode i standarde, shodno specifičnosti naučne oblasti (uvid u istraživačku dokumentaciju, kao i uvid u prikupljenu odnosno korišćenu građu).“

I pored toga što je naglasila da je „odlučila da svoje stručno mišljenje zasniva isključivo na naučnim i stručnim postulatima i uz uvažavanje najviših akademskih i profesionalnih standarda“ (str. 3), Komisija je svoj posao procene orginalnosti obavila tako što se zadržala u okvirima inicijalno iznetih primedbi na originalnost disertacije, uglavnom ih osporavajući, stvarajući, tako, utisak da je njen primarni cilj bio da „odbrani“ kandidata od neosnovanih optužbi, a ne da utvrdi ima li osnova za njegovu odgovornost za neetičko delo plagiranja. Jedino novo što je Komisija uradila u odnosu na podnete primedbe bilo je da „umesto stranicu po stranicu disertacije … kroz softver proveri celu disertaciju.“ (str. 3), što ju je dovelo do ranije pomenutog nalaza od 7% spornog teksta.

Komisija je, međutim, prenebregnula „druge metode i standarde“ za procenu originalnosti predmetne disertacije. Iako je, na primer, u podnetom zahtevu za utvrđivanje neakademskog ponašanja jasno skrenuta pažnja na okolnost da je kandidat preuzimao bez navođenja delove doktorske disertacije S. Hailemariama objavljene na engleskom jeziku, članovima Komisije nije palo na pamet da se upuste u uporednu analizu dvaju tekstova i ustanove da li je bilo još slučajeva nedozvoljenog preuzimanja teksta od strane kandidata. Činjenica da su se nakon odluke NNV FON-a u javnosti pojavili novi primeri takvog preuzimanja (videti, Raša Karapandža, Žalba na odluku NNV-a Fakulteta organizacionih nauka) pokazuje da Komisija nije na odgovarajući način postupila po odredbama Pravilnika koje se tiču utvrđivanja svih činjenica relevantnih za procenu originalnosti predmetne disertacije.

***

Zbog svega napred navedenog, predlažemo Odboru za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu da preinači odluku Nastavno-naučnog veća FON-a, kao i etičkog organa FON-a od 8. maja 2019. godine, obe donete na osnovu Stručnog mišljenja Stručne komisije od 3. aprila 2019. godine, i da utvrdi da je kandidat Siniša Mali u svojoj doktorskoj disertaciji, pod naslovom „Kreiranje vrednosti kroz proces restruktuiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Srbiji“, prekršio zabranu plagiranja iz čl. 21-22 Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, te da obaveže nadležne organe Univerziteta u Beogradu da uskrate izdavanje doktorske diplome imenovanom kandidatu.

Peščanik.net, 22.05.2019.

Srodni linkovi:

Dušan Teodorović – Žalba

Raša Karapandža – Žalba na odluku NNV-a Fakulteta organizacionih nauka

TEMA – PLAGIJATI

________________

  1. Da je ta formulacija nespretno sročena svedoči i to što navedenoj odredbi prethodi ona koja propisuje obavezne elemente „zahteva za utvrđivanje neakademskog ponašanja u slučaju doktorske disertacije“ (čl. 5[1]). Pored imena, prezimena i naučnog zvanja podnosioca zahteva, kao i navođenja „drugih elemenata za koje podnosilac zahteva smatra da su od značaja za razmatranje zahteva“, kao ključni elementi zahteva navode se: „obrazložene primedbe kojima se dovodi u pitanje originalnost disertacije“ i „materijalne činjenice kojima se dokazuje da disertacija nije originalni naučni rad“. Budući da se od podnosioca ne očekuje da u zahtevu osporava  „originalnost doprinosa disertacije nauci“, nejasno je zašto se to očekuje od stručne komisije koja se i formira da bi odgovorila na navode iz zahteva za utvrđivanje neakademskog ponašanja u slučaju doktorske disertacije.