Posvuda se piše kako je neoliberalizam (to je drugo ime za klasični liberalizam, ali se tako razlikuje od savremenog liberalizma u Sjedinjenim Državama, koji je bliži nekoj varijanti socijaldemokratije), dakle kako je neoliberalizam odgovoran za krizu, ali se svejedno on ne suočava sa uverljivom alternativom. Ostavimo po strani odgovornost za krizu, zašto nema alternative?

Uzmimo za primer (neo)liberalnu tvorevinu koja se zove Evropska unija. Zašto se još nije raspala, bez obzira na to što se svi slažu da joj nedostaju instrumenti kojima bi se umanjili efekti krize? Recimo, zašto Velika Britanija namerava da proveri na referendumu da li bi da napusti ovu zajednicu i zašto je Island najpre odlučio da traži učlanjenje, a potom od toga, bar za sada, odustao? A zašto, opet, Grčka ne namerava da napusti Evropsku uniju, a tu nameru ne iskazuje praktično nijedna zemlja članica.

Zašto je Velika Britanija pristupila tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici? Osnovni razlog, kao što je isticala Margaret Tačer, jeste bio pristup evropskom tržištu. Sada je to što će se vagati na referendumu, ako do njega dođe: na jednoj strani je zajedničko tržište, a na drugoj su zajednička pravila ponašanja na njemu.

Sporno nije tržište, već administriranje njime i način na koji se o tome odlučuje. Na jednoj strani je briga za slobodu trgovanja, kojom se uglavnom rukovode svi predlozi reformi u Evropskoj uniji, a na drugoj su uticaji specifičnih interesa koji nalaze put do konkretnih briselskih propisa. To, naravno, nije različito od onoga što se može naći u tekućoj politici u svakoj zemlji, ali je njihova legitimnost nešto slabija jer Unija nije država u uobičajenom smislu te reči.

Kako će glasači u Britaniji proceniti troškove i koristi ostanka u Uniji ostaje da se vidi, no ostanak u zajedničkom tržištu će svakako imati značajan uticaj na konačnu odluku.

Zašto je Island prekinuo pregovore? Razloga ima mnogo, jer pre krize nije ni bilo interesa za pridruživanje. Kao odgovor na krizu uvedene su značajne protekcionističke mere, pre svega na finansijskom tržištu, kojih bi se Island morao odreći ako bi pristupio Evropskoj uniji.

Kako se pokazalo da Uniji nedostaju sredstva stabilizacione politike, relativno brzo učlanjenje nije naročito privlačno za ovu malu i razvijenu zemlju. To, naravno, govori o činjenici da postoje granice do kojih Evropska unija može da se širi, jer se koristi od učlanjenja smanjuju pre svega sa udaljenošću tržišta.

Zašto Grčka ne pokazuje interes da napusti ne samo Evropsku uniju, već ni evropsku novčanu uniju? Jedan skup interesa je ekonomski, u koji spadaju i zajedničko tržište, ali i zaštita drugih privrednih interesa. Zaista, jednokratno posmatrano, verovatno bi bilo bolje kada bi se jednostavno proglasio moratorij na strane dugove, gde su kreditori uglavnom druge zemlje članice evrozone. No, to bi zahtevalo uvođenje sveobuhvatnih mera protekcionizma, a i gubitak na štednji i ostaloj finansijskoj imovini.

Konačno, monetarna vlast bi se vratila u domaću centralnu banku, a privredna politika u još većoj meri političkim partijama, a ni jedni niti drugi ne ulivaju neko poverenje.

Naravno, tu je i doprinos koji članstvo u Evropskoj uniji daje političkoj stabilnosti. Ne baš mali broj članica su zemlje sa dugom autoritarnom ili diktatorskom tradicijom, dok članstvo u Uniji stabilizuje demokratski poredak. Jedan od razloga što je tako jeste upravo činjenica da ekstremne stranke ne dobijaju dovoljnu podršku zato što bi s njima došlo i gubljenje privrednih sloboda, poznatih kao četiri slobode zajedničkog tržišta.

Ta nepraktičnost ekstremnih predloga stabilizuje i demokratski sistem, ali i interes da se ne napušta Evropska unija.

Iz ovoga se može videti uticaj dveju liberalnih vrednosti koje održavaju Evropsku uniju: privredne slobode na zajedničkom tržištu i nepoverenje u vlast koja se može dodatno ograničiti članstvom u Uniji. Ovo nisu novi argumenti i zapravo se nalaze kod mnogih liberalnih, a potom i neoliberalnih autora, od Kanta do Hajeka. Oni su, uz to, u neskladu sa istorijski veoma snažnom strujom liberalnog nacionalizma u Evropi.

Ovaj drugi liberalizam bi mogao da bude alternativa, ako bi mogao da usaglasi interes za slobodnim i zajedničkim tržištem sa protekcionizmom koji ide uz svaki nacionalizam. Drugih opcija nema, jer podrazumevaju ne samo sveobuhvatni protekcionizam, već i poverenje u benevolentnost vlasti, a njega u Evropi uglavnom nema.

Tako da su troškovi sve nepopularnije Unije još uvek manji od onih u Evropi nacionalnih država. Pa nema privlačne alternative neoliberalizmu.

 
Novi magazin, 08.11.2013.

Peščanik.net, 08.11.2013.