Osporavanje načela slobodnog poslovanja, otvorenog tržišta i integrativne, razvojne demokratije, postalo je globalna pojava. Uključujući elite u autoritarnim sistemima koje brižljivo nadziru javno mišljenje, i manipulišu svim oblicima kolektivističkih osećanja. Kampanja novoizabranog američkog predsednika Baraka Obame pratila se sa izuzetnim odobravanjem i tamo gde se vrednosti američke demokratije sistemski odbacuju. Tome nije doprinelo samo poreklo g. Obame, budući da se njegova popularnost prenela i na sredine u kojima je etnonacionalizam s primesama rasizma ukorenjena pojava.

U njegovim porukama se pre svega tragalo za antiliberalnim stanovištima, koja su utkana u zahteve za novom društvenom energijom i promenama. Njegov etatizam naizgled nije dopuštao da se domen ličnih sloboda značajno unapredi nakon duge epohe vladavine neokonzervaca, i njihovog osporavanja pojedinih sektora individualnog integriteta, pod izgovorom potreba nacionalne bezbednosti i borbe protiv terorizma. Kolaps američkih i svetskih finansija, produbljivanje evropske konstitucionalne krize, utisci o demokratskoj i institucionalnoj insuficijenciji novoprimljenih istočnobalkanskih članica, i nemiri u demokratijama „trećeg talasa“, pošto se u Grčkoj na policijsko nasilje odgovorilo anarhijom, sve ukazuje na sled događaja koji sadrži svoju unutrašnju logiku. Stvarnu ili prividnu. Zapadna politika i ekonomija su u ozbiljnoj recesiji, a njihove ideje osporene u svakom segmentu.

Alternative koje se nude još uvek nisu konceptualizovane, i nije jasno na koji način bi odustajanje od liberalne demokratije moglo da se izvede bez osporavanja svih stečenih ekonomskih, političkih i ljudskih prava. S druge strane, ekonomska kriza će verovatno doprineti da dodatno osiromaši nova velika globalna četvroka (Brazil, Rusija, Indija, Kina), čime se dodatno zarozati njihova ljudska svakodnevica, uključujući stanje institucija i vladavine prava. I ako se svet vrati zapadnom liderstvu, ono će u najboljem slučaju biti manje uverljivo.

Takođe je očigledno da su promene neophodne, i u američkoj politici. One su u izvesnom smislu nastupile personalnim rešenjima u novom kabinetu, koje su ukazale na izvesno odustajanje od kontinuiteta s kampanjom u kojoj je trebalo privući pažnju i energiju, i u tome je g. Obama uspeo. Upravo najdosledniji „pundit“ njegove kampanje nobelovac Džozef Štiglic nije dobio mesto u vladi niti u bilo kojoj agenciji, mada su njegove poruke o etatizaciji i regulaciji ekonomije bile veoma najupečatljive u predsedničkoj kampanji. Štiglic je, između ostalog, bio najžešći kritičar fundamentalizma slobodnog tržišta koji su tokom devedesetih zastupali Leri Samers, jedan od savetnika u kampanji Hilari Klinton, koji je postavljen za predsednika Nacionalnog ekonomskog saveta Bele kuće, ili bivši sekretar Trezora Robert Rubin. Kao predsedavajući Veća ekonomskih savetnika predsednika Klintona i glavni ekonomista Svetske banke Štiglic je ukazivao na mogući ishod slobodnog protoka kapitala za koji se, mada nedovoljno uverljivo, smatra da je proizveo slom hipotekarnog tržišta, potom i globalnu finansijsku apokalipsu. Mada nije dovoljno jasno na koji način su povezane deregulacija Klintonove administracije i pritisci Bušove administracije na finansijske institucije, itd.

Ovde nema mesta za analizu Štiglicovog novog Breton Vuds sistema koji bi u izvesnoj meri trebalo da reguliše i centralizuje globalnu ekonomiju. U svakom slučaju, pod utiskom snažnih osporavanja tržišne deregulacije, umesto budžetskog stimulansa, u SAD su se dosad vodili pregovori praćeni uzaludnim ulaganjima u propale banke i industrije, i interese sindikalnog liderstva. Štiglicovi kritičari pozivaju na dodatno smanjenje poreza, umeto da se ulaže u populizam, ili na državna ulaganja u infrastrukturu koja se ponekad dugoročno isplate. Međutim, još uvek nije pokrenuta debata o budućoj ulozi američke administracije bi mogla da razmišlja i o liberalizaciji imigracione politike koja bi omogućila da se nekretnine vrate na tržište privlačenjem novih rezidenata.

Deregulacija se počela pogrečno prikazivati kao tržišna anarhija. Upravo suprotno, etatizam proizvodi anarhiju u korupciji koju obavezno generiše. Pobednička kampanja, u tom smislu, nije ostala platforma koja u svakom smislu obavezuje. Na to ukazuje, samo po sebi, odsustvo Džozefa Štiglica u novoj administraciji.

Štiglic je nije slučajno u Srbiji pojavio u okruženju koje bi trebalo da iznese novu politiku regionalih sukoba, oslonca na autoritarni etatizam Moskve i svih vrsta monopola, ekonomskih, političkih i mentalnih. U Srbiji globalna kriza nije jedini okvir osporavanja njene demokratske budućnosti, evropskih integracija i ekonomskih sloboda. To su i korumrirani političari, tajkuni i javne ličnosti, uključujući novinare, u njihovoj službi. Ako ništa drugo, srpska ekonomija, vladavina prava i evropska perspektiva su bliže kolapsu od američkog sistema vrednosti, uključujući ekonomske i ljudske slobode kojima je zapravo potreban dodatan prostor. Ako su alternative izolacionizmu i korupciji otvaranje i vladavina prava, takva je i demokratska alternativa slobodi, jedino u njenom daljem razvoju.

 
Danas, 16.12.2008. 

Peščanik.net, 16.12.2008.