kolica za bebe
Foto: Predrag Trokicić

Ljudi su prestali da se smeju, i to je poslednji stadijum tuge. Slušam pesmu od jednog stiha zapuštenog gradskog pesnika na jednom od ćoškova: više se ne bojim smrti, svisnuo sam od ničega!

Zašto? – pitam ga ne očekujući odgovor.

Život mi dođe sto puta strašniji. Ne znam šta bih ja sa njim. A nekad sam znao i više nemam svoje vreme. Evo, gledam i sad, a slabo vidim bilo šta. Govorim prazne strofe.

Ministarka starleta, koja se uzdigla na virusu i postala sve što su od nje želeli, obilazi domove za decu i ljude zaostale u razvoju. Nikada ne bi otišla tamo da se nisu pojavile slike sa prizorima iz života tamo gde on ne postoji kao vreme i prostor za sve ljude. Njen svet je bajka a morala je da siđe u pakao.

Nije tako strašno kao što se govori, niko ne spava u kavezu niti u fekalijama. Sve će biti popravljeno, ljudi koji su ostali sami sa svojom nesrećom biće spaseni, iako im spas i nije potreban. Šta im fali? Ništa.

Ona voli ljude koji su joj povereni, ako je i bilo strašnih scena, kriva je bivša vlast, slike strave potiču otuda i ostale su iz zamisli koja ruši sve što je dobro. Ministarka pripada visokom društvu, smelo je hodala kroz svoj uzbudljivi život, obdarena svim darovima. Doživela blizinu boga koji ju je uzdigao. Iznad visina na kojima je nema ničega, ispod njenih nogu ležala su u metalnim krletkama ljudska bića ostavljena nesrećnoj raspodeli saosećanja. Od zla postoji samo ono za koje se sazna.

Danas se pojavila slika, to se ministarka slikala sa ljudima kojih nema, nasmejana ona a i oni. Prizor idile iz mrtvog doma u kome ona pokazuje najmanje od života, sanjajući o času kada će se ponovo vratiti svom obliku postojanja sačinjenom od čiste radosti. Ocenila je da u toj stravi nema nje, i da oni koji su prvi videli deveti krug, žele da uruše njen svet i uznemire javnost.

Jedno njeno omiljeno vino vredi koliko i nameštaj (kreveti, posteljina, sapuni, topla voda, nahtkasne) za sve nesrećnike u Kulini. Ali, ne budimo na kraj srca: bez lukulovskog uživanja na vrhu ne seže pogled do dna. Deca iz Kuline na onoj potresnoj slici uzdigla su ministarku do sebe, ne mogavši do kraja da je nauče ko je ona i zbog čega jeste, a ko su oni i odakle dolazi njihova nesreća.

Ulični pesnik je, mereći život i smrt, uvideo bar kod sebe zebnju od života, a njegova je misija jedna od hiljada slika te strepnje.

Niti voli, niti mrzi bilo koga, ali ga zebnja od ljudi koji su se uspeli tamo odakle se ne vide drugi, drži bez prekida. Ne dao bog da oni brinu o meni, ja bih mogao o njima. Da umem da se molim i da verujem u bilo šta, zapalio bih sveću za ta uboga ništavila.

Strah me je da se ne probudim živ. Svako jutro opravdava moj strah, i ponovo krećem iz početka. Ni sa kim nisam u zavadi, mada su mi zbog duga za kuću uzeli kuću, i svi su moji otišli negde. Izgubljeni smo zauvek. Danas vidim da mi ne treba ništa, sram me je od svoje nestale želje da imam bilo šta. Ne umem da sviram, niti da pevam. Radim ono što ne znam, ne bih li smirio svoju zebnju. Ne uspevam, to se ne može.

Na Pešteru se u oklopnom vozilu ugušio stariji vodnik 1. klase, Dejan Stojković. Žrtva pokazne moći za srpsku Crnu Guju koja sebe vidi kao osvajača svega što se ne opire. Ministarstvo je slagalo da je vodnik umro zbog srčane slabosti. Nisu umeli da kažu da je poginuo vršeći svoju dužnost. Bar toliko je vredela njegova smrt. Na vežbi koju su organizovali idioti za idiota.

Ali, onaj pesnik, kad bi želeo da živi, a ne bi se bojao onoga što mu je ostalo kao beskućniku, imao bi temu. Vrhovni je stao pred kamere i hvalio tenk, kao fenomen koji ga uzbuđuje u igri olovnim vojnicima. Vidite, rekao je, ovo je tenk! Divno je videti ga, ništa ne ostavlja takvu sliku snage kao tenk. Možda dva tenka! Ali, treba dopustiti našim građanima da izbliza pogledaju svoje tenkove. Trebaće im. Ništa im ne treba toliko kao tenkovi. Da dovedemo decu, da vide, uđu u tenk. Dete i tenk, ima li lepše slike?!

Ima, ne znam kako bih te nazvao, milijarde lepših slika. Svaka slika deteta bez tenka lepša je od one koju si smislio u svom malom umu. Recimo, dete i lopta, dete i kuče, dete i pile, dete i prase, dete i mačka, dete i grana. Dete i pesak, dete i more, dete i potok.

Dete i sveska, devojčica i lutka, dete i drugo dete. Dete i reka, dete i trava, dete i zec, dete i lane. Dete i bojanka, dete i mama i tata. Dete i škola. I tako u beskraj.

Ti i tenk. I to je ružno da ružnije ne može biti, ni tu nema sklada. Metal i ništa.

Juče sam ponovo bio tamo, a pesnika nema. Starica koja prodaje bukete od suvih cvetova kaže da nije dolazio dva dana. Nema ga ponekad, pa ponovo dođe, a život prolazi.

Tako kaže i gleda prema mušterijama kojih nema.

Peščanik.net, 06.07.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)