Ili kako je Svetozar Marković prodao Srbiju Karlu Marksu

 
Prilog pop i folk istoriografiji

Sasvim je moguće da su se Karl Marks i Svetozar Marković sreli za vreme Prve internacionale, najverovatnije u Cirihu. Iz toga se mogu izvući novi pouzdani doprinosi za razotkriv­anje jedne velike zavere. Sastanak je, naravno, bio tajan jer se snivalo zlo. Dokaz da je bio tajan baš je u tome što se o njemu ne zna i što nema zabeleženih tragova. I Marković i Marks bili su spretni i nimalo naivni ljudi pa se zato i nisu javno sastali. A, jasno je kao dan da je svaki sastanak koji nije javan – tajan. Zna se šta je sve napravio Marks. To isto, međutim, proist­eklo je malo zakukuljenije iz Svetozara: socijaldemokr­ati, komunisti, Avnoj itd. Dakle, Svetozar Marković je u Cirihu prodao Srbiju Marksu

Da bismo znali šta je Marks kasnije radio sa Srbijom, treba da donesemo tešku odluku: je li on bio Nemac ili Jevre­jin? Ako je bio Nemac (a na to upućuje podatak da se njegov otac kukavički pokrstio i postao nepravoslavni hrišćanin), onda je stvar mnogo jasnija i osovina Marks – Hitler – Genšer sasvim je osvetljena. Ako je pak ostao Jevrejin, tu bismo morali imati obzira, ne samo zato što bi Hitler morao da se briše i zameni Kominter­nom, nego i zato što ima mnogo “pošten­ih” Jevreja, koji nas jedini razumeju. Bar za sada, dok se ne dokaže suprotno, jer, ranije ili kasnije, iz modela mišljenja koji vlada našim podnebljem mora da se ispili antise­mitizam.

Ne zna se na šta je Svetozar potrošio pare od ovog kupoprodajnog ugovora, sem da je otišao u Trst na šoping i umro. Trebalo bi poslati nekoga tamo da pogleda po bankarskim trezorima da Italiji uzmemo bar te devize. Na žalost, prodani italijanski istoričari verovatno će da utvrde da su Svetozara u stvari ubili i opljačkali agenti Prve internacionale i tako ćemo opet ostati kratkih rukava. Mogu da se umešaju i Slovenci, jer po njima Marković nije bio Srbin nego Vent, po imenu Markoni, od čega je postalo slovenačko ime Matej Bor.

 
Odneo vrag šalu

Iako mi se čini da liči na neke sasvim naučne tekstove, ovo je bio skromni i neuki pokušaj rehabilit­acije šale u srpskom narodu. Razume se, nije vreme za šalu, ali, paradoksa­lno, društvo bez svakog smisla za humor i ironiju, ne samo što je bolesno nego i – duboko komično. Još pre nekoliko godina, kada je malo ko video šta nam se sprema (“šta nam spremaju”), jedan od prvih signala ozbiljnosti situac­ije bilo je naglo nestajanje političkih viceva, čak i u naj­priv­atnijim krugovima.

Ako čovek pokuša da učini napor i da stekne neku opštu sliku o nama ili da se uživi u teškoće onih koji zaista hoće da nas shvate i savetuju ili nam pomognu, prvo će, naravno, primetiti zaprepašćenje nad činjenicom da je rat u Jugosl­aviji vođen s nepojam­nom surovošću i s nepoštovanjem osnovnih pravila humanitarnog prava. Pouzdani svedoci tvrde da nigde na svetu, a ne samo u Evropi, nisu videli takve izlive sadizma i takvu perfidiju. Znak Crvenog krsta nije značio ništa ili je bio zloupotrebljavan, a predstavnici odgovarajuće organizacije su prvi put doživeli da im se zabr­ani pristup ranjenima, boles­nima i zarobljenima.

To je, naravno, poznato. Ono što je sledeći utisak obraz­ova­nijih, pa prema tome i uticajnijih ljudi, jeste neverovatno nizak nivo svakog opštenja, bilo da je reč o komunikaciji između istomišljenika, obraćanju široj publici ili raspravama zavađe­nih. Propag­adni materijal koji stiče s jugoslo­venskog prostora je katastrof­alan i kontraproduktivan a izlaganja nacionalnih intelektualaca anahronična i nerazumlji­va.

 
Rat kao ludilo ozbiljnosti

Sve je to u ratu nemin­ovno, jer za svaki rat vrede neka opšta pravila. Prvo je da se posle izvesnog vremena zaboravi zašto se ratuje i ostaje jedini cilj da se pobedi, pa ma šta to značilo. Drugo je da protivnici u ratu počinju da liče jedni na druge, kao da se neprekidno gledaju u ogledalu. Kako je samo dosadan onaj večiti argumenat da je, recimo, “u Hrvatskoj isto tako”. Pa šta? U Burkini Faso je verovatno još gore.

Humor i ironija su znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju. On time pokazuje da je uveren da se služi najboljim argumentima, ali da njih odvaja od sebe, jer ne misli da je nepogrešiv i da nema bar neku sitnu manu. Ako je takav, sagov­orn­ici ga primaju kao ljudsko biće, sa simpatijama ili razume­vanjem koji odatle proističu. U suprot­nom, njegova uobraženost postepeno se pretvara u ograničenost a njegove patetične tvrdnje sve su neumesnije.

 
Svetle tekovine

Ovakva preozbiljnost krasi nas iz ranijih vremena dosadnih referata, državnih humorista koji su ismevali samo strance i duhovitih ljudi koji su bili u nekoj vrsti ilegale. Kao i mnogo koju drugu, i ovu osobinu nasledile su nove “elite” navodnih antiboljševika, rodoljuba i vernika. U stvari, najčešće su to isti ljudi, koji isto i izgledaju. Mahom su spečeni i sedi muškarci, a boja kože im je od sasta­naka post­ala belo-zelena kao i boja kose. Uz njih vrlo ljute babe, ponekada dobro obučene. Radi kolorita, pomešani su s mlađima i debljima, koji, međutim, ne vladaju jezikom ni toliko da se jednostavno izražavaju, a kamoli da se na njemu šale.

Kud’ se denuo taj smisao za smeh i podsmeh, koji Srbi smatraju jednom od svojih boljih osobina (pa su im je i drugi priznavali) i koji je činio jednu od glavnih draži života u Beogradu i nekim drugim “kosmopolitskim” mestima u Srbiji? Da li je prelazak humorista u bankare, svece, ministre i narodne vođe zbilja toliki “kadrov­ski gubitak”? Ili je logika slična kao u drugim oblastima: dok smo se mi Srbi ačili i šegačili, dotle su neduhoviti Slovenci, Nemci (a tek Japanci!) gledali svoja posla i polako nas pljačkali. Ali, opet su u međunarod­nom propagandnom ratu glupih ozbiljnosti bolje prošli.

 
Tragikomedija i guslarska opereta

Odgovor je, naravno: vreme je za ozbiljnost. Samo nas ozbiljni ljudi mogu izvesti iz situacije u koju su nas ozbiljni i uozbiljeni ljudi doveli. “Ježev” slogan bio je proročanski: proleteri svih zemalja, uozbiljite se! “Borba” je sasvim promašila: proleteri svih zemalja, ujedinite se! Zato je sada “Jež” ozbiljan i dostojan­stven, a u “Borbi” ima bar Koraksića.

Uvideli su to i u Slov­eni­ji, pa je “Mladina” i dalje ostala sumnjiva opoziciona novina. Preozbiljni nas ljudi, razume se, neće izvući iz gliba jer nisu to ni ranije umeli. Ali, dešava se i desiće se nešto što oni ne očekuju i neće: svi skupa postajemo sve smešniji. Trag­ikom­ično je upravo to što su zbiva­nja tragi­čna, a zvanična i “ozbi­ljna” njihova objaš­njenja i tumačenja komična.

Jer, neodoljivo su smešni ljudi koji tvrde da su postali pre ameba, da pripadaju kosmičkom narodu, da su imali cara, da do duše ne znaju u kojoj se ruci drži viljuška ali su im zato preci koristili takvu napravu još pre engleskog kralja, da je ćirilica prijatnija za oči, ili, da se malo okrenemo ostaloj “braći” (koja se uglavnom stide što su Sloveni, i to južni), da su obrazovali državu još pre faraona, kako su izgub­ivši državu zamenili faraona za kralja, kako su težili nacion­alnom ujedi­njenju još kada za naciju niko nije znao i kako od jednog jezika postaju dva kada tako odluči gospodin iz ureda ili neki novi D’Anuncio, koji će na čelu odreda pesnika i filologa osvojiti hrvat­ski Zemun.

Posle “Danke, Dojčland” (uz sećanje na bajne gardijske uniforme s one patriotsko-modne parade), monotoni i sumorni jugoslovenski tragikomični guslarski mjuzikal postaje definitivno opereta – i to ne Leharova. On je bio Mađar.

 
Vreme 10. februar 1992.

Silaženje s uma, Fabrika knjiga, 2006.

Peščanik.net, 09.02.1992.